Beasts of No Nation

2015.

scenario i režija: Cary Joji Fukunaga (prema romanu Uzodinme Iweale)

uloge: Abraham Attah, Idris Elba, Emmanuel Nii Adom Quaye, Kurt Egiyawan, Teibu Owusu Achampong

Ako ne iz drugog razloga, Beasts of No Nation će ostati upamćen zbog svoje distribucije. Naime, ovo je jedan od prvih visoko profiliranih filmova sa šansama za nagrade koji su odmah po svetskoj premijeri u Veneciji i relativno kratkoj festivalskoj turneji simultano pušten na servisu Netflix (to jest na internetu, a vi vrlo dobro znate šta to znači) i u veoma limitiranoj bioskopskoj distribuciji, ujedno i prva Netflixova  produkcija ne-dokumentarnog i ne-televizijskog materijama. Sve činjenice govore u prilog tome da će mu to odmoći u predstojećoj sezoni Globusa i Oscara, iako je tema dece-vojnika u Africi kao naručena za takve prigode.

Uostalom, Cary Joji Fukunaga je izuzetno zanimljiv autor koji se ne plaši eksperimenta i rizika. Prvenac Sin nombre (2009), film koji se bavi centralnoameričkim migrantima na putu do Ameike, Fukunaga je snimio iz vizure dece i sa neprofesionalnom postavom, iako je film prošao blagu “hollywoodizaciju”. Jane Eyre (2011) je bilo jedno sveže čitanje toliko puta ekraniziranog klasika britanske literature. True Detective, prva sezona, je možda po formatu bio televizijska serija, ali je pristup bio potpuno filmski što se tiče pisanja, glume i režije. Beasts of No Nation nastavlja Fukunaginu sklonost ka eksperimentima, iako film, kao i sve što je pre toga uradio, zapravo počiva na poznatim elementima.

U pitanju je ekranizacija istoimenog romana Uzodinme Iweale, nigerijskog lekara i sociologa, započetog kao teza na Harvardu. Roman prati dečaka Agua (Attah) koji nakon izbijanja građanskog rata u neimenovanoj afričkoj zemlji i smrti oca i brata odlazi iz rodnog sela u šumu i postaje dete-vojnik u jednoj od pobunjeničkih para-vojski pod komandantom poznatim kao Komandant (Elba), harizmatičnim, ambicioznim i beskrupuloznim čovekom koji je ujedno i komandant i instruktor i trener i očinska figura i strah i trepet svojim trupama sačinjenim uglavnom od dece i mladih ljudi. Roman je pisan u prvom licu i prati Aguov ratni put i ta forma je očuvana u filmu, sa sve naratorom koji govori nekim možda izmišljenim dijalektom engleskog jezika. Ipak, kod naratora se oseća “naknadna pamet” i taj problem nasleđen od izvornog romana je samo prvi u nizu problema od kojih film pati i koji ga mogu potopiti.

Zapravo, u velikoj većini pojedinih detalja, pa i u sintezama pojedinih od njih, Beasts of No Nation je sjajan i izuzetno moćan film. Recimo, perspektiva spuštena na dečaka-vojnika kojem se zbog svega što mu se dešava (primoran je da ubija, često je gladan, sluđen i drogiran) polako prlja duša i muti um je nešto sasvim novo, jer uglavnom nema odraslog mudrovanja i pokušaja racionalizacije. Drugo, Fukunaga uspeva da istovremeno bude i dovoljno eksplicitan, ali i odmeren, pa nekako slutimo da, iako vidimo dosta užasa na ekranu, direktno i nimalo apologetski, ipak ima i onih koje možemo samo naslutiti. Treće, Beasts of No Nation je film koji je svakako vizuelna poslastica svoje vrste, ma koliko zapravo prikazivao gadne stvari, i zbog toga, čak i kad su pojedine scene nerezonske, one nas pogađaju na visceralnom nivou.

Konačno, gluma naturščika Abrahama Attaha u glavnoj ulozi i Idrisa Elebe kao Komandanta je apsolutno sjajna na dva potpuno različita načina. Naime, likovi su tako razrađeni da je sjajno razrađen i njihov odnos, to jest uticaj koji Komandant vrši na mladog Agua i način na koji se ovaj pod tim uticajem menja. Ostatak glumačke postave, uglavnom amateri, sjajno upotpunjavaju prostor koji im ova dvojica ostavljaju i slikaju kompleksnu mrežu odnosa u ratu.

Međutim, na širem planu prvi problem počinje sa tim što je film smešten u neimenovanu, odnosno fiktivnu zemlju. Oslobođenje od konteksta mu možda pruža priliku da deluje univerzalno i autoru dopušta više kreativnosti, ali mu odmaže na nekim drugim poljima. Mi možemo pretpostaviti da se radnja dešava u Nigeriji, Liberiji, Kongu ili Sijeri Leone, a preke vladine snage i pobunjenici koji se identifikuju skraćenicama i ispaljuju slogane su efektan uvod u besmisao rata kao takvog. Međutim, odsustvo konteksta zapravo guši film na drugom, čisto dramaturškom nivou. Je li to rat koji kontinualno traje ili je netom izbio? Ako je to dugotrajni sukob, kako je Aguovo rodno selo ostalo van dometa konflikta sve vreme, pa ga upoznajemo u bezbrižnoj, dečijoj fazi pre nego što je rat zakucao na vrata? Ako je, pak, taj rat tek izbio, otkud baš toliko frakcija i baš toliko savršeno utreniranih, dehumaniziranih i “ispranih” dečaka-vojnika?

Drugi problem tog nedostatka jasnog konteksta je i u tome što konteksta ipak ima: po geografiji i ljudskim fizionomijama prepoznajemo Afriku, Afriku kao takvu, Afriku poznatu po brutalnoj deci-vojnicima, iako je takvih ratnih i inih eksperimenata bilo i ranije (setimo se samo Pol Potove Kambodže i povlaštenog statusa koji su tamo uživala deca, odvojena od svojih familija i potpuno preodgojena od strane države). Možda zvuči rasistički, ali ako ne upremo prstom ko je, kad i gde imao takvu praksu, to samo može poslužiti kao uvod za repliku “Svi su oni isti” i “Neka se pobiju više”. Istini za volju, Fukunaga taj stav nikada ne ispoljava, čak i vrlo pametno nudi “ogradu” u scenama kad Komandant sa trupama čeka svog vrhovnog zapovednika koji pre njega prima strance neodređenog profila koji mogu biti i međunarodni pregovarači, ali i trgovci oružjem.

No, i pored svojih nedostatka (dodajmo na to još i da traje i traje i traje), Beasts of No Nation je delo itekako vredno vaše pažnje, detaljne analize i možda i višestrukog gledanja. U svakom slučaju je korak napred u odnosu na površne, dušebrižničke “festivale suza” kao što su to Blood Diamond i Tears of The Sun, i naknadna mudrovanja tipa Hotel Rwanda. Ovde makar možemo pokušati razumeti zašto i kako se neko predaje tom pogubnom uticaju.