The Other Side / Louisiana

2015.

režija: Roberto Minervini

scenario: Roberto Minervini, Denise Ping Lee, Diego Romero

Granice između igranog i dokumentarnog filma nisu jasne. Igrani filmovi imaju tendenciju da se baziraju na stvarnim događajima i da inkorporiraju arhivski materijal, da ne govorimo o popularnom neo-verite snimanju drmusavom kamerom iz ruke, što je legitiman autorski postupak i konačni produkt zbog toga deluje realističnije. Isto tako, dokumentarni filmovi više nisu samo složeni od arhivskog ili materijala snimljenog “neutralno” i posebno za tu priliku, naratora i “talking heads” sagovornika, već su često oneobičeni režijom, scenarijem, a neretko i “odigravanjem” pojedinih scena kako od strane (polu-)profesionalnih glumaca, tako i od strane amatera, odnosno samih subjekata. Ako govorimo o objektivnosti, ona u apsolutnom smislu jednostavno ne postoji, svaka činjenica se može različito interpretirati i dovoditi u vezu sa drugim činjenicama.

Roberto Minervini, Italijan na američkom Jugu, je jedan od autora za kojeg se ne može sa sigurnošću utvrditi snima li dokumentarne ili igrane filmove. Prva dva filma iz njegove “teksaške trilogije”, The Passage (2011) i Low Tide (2012) označeni su kao igrani, iako u njima neprofesionalni glumci igraju verzije sebe samih. Zaključni Stop the Pounding Heart (2013) je, pak, označen kao dokumentarac, iako razlike između njega i prethodna dva filma nisu baš toliko uočljive. Sva tri filma bave se rubnim pojavama i paradoksima američkog, odnosno južnjačkog društva i autorov je cilj te pojave pre svega rasvetliti i razumeti, ne i osuditi ili učitati svoj prethodno usvojeni stav.

The Other Side prelazi granicu, ali samo administrativnu, kao što mu alternativni naziv govori i prelazi u susednu državu. Milje marginalaca je ovde još izraženiji, a postupak je isti, kombinacija “fly on the wall” objektivnog posmatranja bez mešanja i naglašene poetičnosti u cilju isticanja da su subjekti koje posmatramo ljudi kao i mi, a ne crna statistika i marginalne pojave pred kojima zatvarmo oči.

Daleko od toga da su savršeni. Junaci prve dve trećine filma Mark i Lisa su narkomani. Takve ih upoznajemo i shvatamo da su ovisnici već duži period u životu. Mark je i bio u zatvoru, kaže da se tamo “skinuo” i očistio, i planira da se vrati. Lisa verovatno nije, verovatno zato što suviše retko izlazi iz kuće da bi počinila kakvo kazneno delo. Njih dvoje žive od Markovog sitnog petljanja sa drogom, provala u napuštene kuće i povremenih fizičkih poslova. Njihovo društvo su “white trash” bezubi alkoholičari i ljudi sa jednako malo šansi u životu kao i oni. Posebno koloritan je Jim za kojeg saznajemo da je bio i u ratu i da mu je preživljavanje jedini opipljivi uspeh. Njihova druženja se svode na autodestruktivne aktivnosti, opijanje i drogiranje, ali i “bistrenje” politike u svrhu otkrivanja kada je i zašto sve otišlo dovraga.

O takvom miljeu se retko govori u filmovima, oni su ružno naličje mita o Američkom Snu, face kojih se bojimo i koje ne volimo gledati. Oni su, makar delimično, sami krivi što su se našli baš tu gde su, a nisu, recimo, postali delom radničke klase i pouzdanog šrafa u mašineriji američkog kapitalizma. Mada, opet, jesu li oni zaista imali ikakve šanse za drugačiji ishod? Je li priča o društvu jednakih šansi ikada držala, kao što danas ne drži, ili je to samo mit za naivne?

Poslednja trećina filma povezana je sa prve dve samo geografski. Milje je opet marginalni, ali sada umesto narkomana prinuđenih da žive kao lešinari društva, imamo grupu militanata iskrivljene pseudo-liberterske ideologije, čuvara “tradicionalnih američkih vrednosti” i čistote ustava, pre svega prava na naoružavanje. Oni preziru Obamu, bore se protiv svih pokušaja regulacije i imaju zaumne, nestrukturirane teorije o vanrednom stanju i revoluciji koja će uslediti. Njih predvode dvojica razočaranih veterana i njihova rutina se svodi u uvežbavanju borbe, gađanja i preživljavanja, a neke od stvari koje ova dvojica lidera kažu zapanjujuće se podudaraju sa stavovima modernih levičara i anti-globalističkih pomodara, naročito u delovima o nelegitimnosti, nemoralnosti i jalovosti američkog intervencionizma.

Ove dve skupine ljudi malo toga povezuje, osim geografske bliskosti i sudbine ili izbora da budu na margini. Oni jesu “sa druge strane” onoga na šta pomislimo kad čujemo ili izgovorimo sintagmu “pristojan svet”. Opet, oni su svejedno ljudi i to Minervini u svom filmu ne zaboravlja, čak ističe. Istini za volju, ima tu scena i sekvenci koje graniče sa etikom, subjekti su često snimani u veoma intimnim trenucima i to može u gledaocu izazvati osećaj nelagode.

Opet, ne treba smetnuti sa uma da su oni na tako nešto verovatno sami pristali. Minervinijeva je zasluga to što ih ne tretira kao nekakvo strašilo za plašenje “pristojnog sveta” u koji se kao publika guramo, nego kao primere za senzibilizaciju nas pristojnih da postoje nesrećniji i ugroženiji od nas i da oni možda nikada nisu imali šanse koje smo mi imali. To je iznimna vrednost ovog filma.