What You Gonna Do When the World's on Fire

kritika originalno objavljena na portalu Dokumentarni.net

Scenarij i režija: Roberto Minervini
Producenti: Roberto Minervini, Denise Lee i Paolo Benzi
Direktor fotografije: Diego Romero
Montaža: Marie-Hélène Dozo
Zemlje podrijetla: Italija / SAD / Francuska
Godina proizvodnje: 2018.
Trajanje: 123 minute

Iako je Viennale jedan od najznačajnijih, najtemeljitije programiranih i kreativno najhrabrijih svetskih netakmičarskih (audience) festivala, na njegov program u prošlosti nisu bili uvrštavani filmovi Roberta Minervinija, italijanskog autora koji važi za genija u smislu spajanja dokumentarnog i fiktivnog. Ove godine taj je propust ispravljen s kamatom – ne samo da je prikazan njegov najnoviji naslov sa Venecije, “What You Gonna Do When the World’s on Fire?” (2018), već je u Beču upriličena retrospektiva svih dosadašnjih Minervinijevih filmova, među kojima se ranija dva, “The Passage” (2011) i “Low Tide” (2012), svrstavaju više u igrane, a kasnija dva, “Zaustavi otkucaje srca” / “Stop the Pounding Heart” / “Ferma il tuo cuore in affanno” (2013) i “Druga strana” / “The Other Side”/ “Louisiana: The Other Side” (2015), u dokumentarne. Istini za volju, kod Minervinija su granice između ta dva pola često zamućene i on ih često prelazi. Rezultat je, bez obzira na formalnu etiketu, sličan: njegovi filmovi ultrarealistično govore o društvenoj margini, a u njima naturščici igraju sami sebe s manje ili više scenarističke strukture, rušeći na taj način dihotomiju između vlastite ličnosti i konkretne uloge. Takvi filmovi prate se poput igranih, u pravcu kojeg možemo nazvati novim neorealizmom, samo prilagođenim američkom kontinentu gde italijanski sineasta stvara, i 21. stoleću.

“What You Gonna Do When the World’s on Fire” najkonvencionalniji je i najčistiji Minervinijev dokumentarac u kojem se autorova jedina intervencija ogleda u smislu forme (crno-bela fotografija Minervinijevog stalnog saradnika Diega Romera Suareza-Llanosa čiji su oštri kontrasti ovde iskorišteni do konca, kamera koja fluidno prati subjekte s fokusom na njihova lica, odsustvo muzike, naracije ili komentara), dok u smislu sadržine autor radi selekciju iz obilja dugo i pažljivo snimanog materijala. Njime Minervini nastavlja svoju unikatnu poetiku o američkoj margini, ali sada je u priči i faktor rase. Autor, naime, po prvi put u svojoj karijeri, usto i kao jedan od retkih belih i neameričkih autora, pokazuje iskren interes za probleme crne Amerike, uspevši otvoriti svoje poslovično nepoverljive subjekte.

Minervinijeva originalna ideja bila je snimiti dokumentarac o crnačkoj južnjačkoj muzici s fokusom na jazz i blues, uz ispitivanje društvenih okolnosti nastanka i razvoja dotičnih pravaca. Od toga je odustao jer mu se, kako kaže, u ovom trenutku učinilo akademskim i nadmenim ispitivati takve stvaru i davati svoj glas kulturi koja nije njegova, pa je umesto toga rešio ukazati na turbulentni društveni trenutak obeležen porastom rasizma, pokretom Black Lives Matter, ali i sve jačim ekonomskim i socijalnim pritiscima na ionako marginalizovane Afroamerikance u Louisiani, kao i na njihov otpor novonastalim okolnostima koji se može opisati kao stvaranje neformalnih zajednica.

Kulturološki aspekt jasan je isključivo u priči koja okružuje sam film. Ista prati pripreme za Mardi Gras, poznati karneval u New Orleansu gde se lokalno pleme oblači u indijanske nošnje time odajući počast prvim stanovnicima Amerike. Ostale tri priče su, međutim, odvojene, ali paralelno izmontirane kako bi se stekao dojam njihove vremenske simultanosti. Poveznica s muzikom možda je Judy Hill, pevačica i bivša ovisnica, danas ponosna vlasnica jednog bara. To, međutim, nije priča o uspehu jer je Hill u stalnoj opasnosti izgubiti bar zbog loše poslovne klime i pritiska džentrifikacije, a s njim ne samo sredstva za život, nego i krov nad glavom. Judy svejedno ne odustaje, ni od bara ni od pomaganja pojedincima u težoj situaciji od njene.

Druga priča prati dva dečaka, polubraću Ronalda i Titusa, od kojih prvi polako ulazi u pubertet, dok drugi pohađa neki od nižih razreda osnovne škole. Odnos i odrastanje dečaka obeleženo je gluvarenjem, strahom od opasnosti ulice i potrebom izgradnje mentalne čvrstine. Njihova prezaposlena majka pokušava održati disciplinu i usaditi im temeljne vrednosti poštenja. Treća priča može se smatrati otvoreno političkom jer prati aktivnosti organizacije New Black Panther Party for Self-Defense (Nova partija Crnih pantera za samoodbranu), kako u smislu protesta pred policijom zbog odsustva istrage u slučaju rasno motiviranih zločina i njihovog ideološko-aktivističkog rada, tako i u smislu njihovog angažmana u zajednici i humanitarnih akcija. Autor u poseban fokus baca njihovu glasnogovornicu i, čini se, predvodnicu i ideologinju, Krystal Muhammad čija energija fiksira pažnju na sebe.

Minervini i u “What You Gonna Do When the World’s on Fire?” ostaje dosledan sebi pa ga više zanima portret položaja Afroamerikanaca iz više uglova, problematike koja nije samo rasna već i klasna. U tom smislu i ne smeta autorovo odsustvo očitovanja o novim Crnim panterima, njihovim sloganima poput Black Power, levičarsko-revolucionarnoj retorici pomešanoj s crnačkim nacionalizmom i militantnoj ikonografiji u kojoj svoje mesto nalaze i duge cevi. Pokret verovatno možemo posmatrati iz ugla teške margine, antipoda belim južnjačkim militaristima kakve smo imali prilike videti u drugom, asimetrično kraćem delu prethodnog Minervinijevog filma “Druga strana”, ali svakako predstavljaju nečiji glas.

Svet i dalje gori i čini se da malo ko tu zna šta čini i šta mu je činiti. U takvom vremenu valja raditi ono što radi i Minervini: biti na licu mesta, promatrati, osluškivati i pokušati razumeti. A iznad svega, nastupati i pristupati humano, pa u prvi plan staviti žive ljude, a ne bezlične političke procese.

The Other Side / Louisiana

2015.

režija: Roberto Minervini

scenario: Roberto Minervini, Denise Ping Lee, Diego Romero

Granice između igranog i dokumentarnog filma nisu jasne. Igrani filmovi imaju tendenciju da se baziraju na stvarnim događajima i da inkorporiraju arhivski materijal, da ne govorimo o popularnom neo-verite snimanju drmusavom kamerom iz ruke, što je legitiman autorski postupak i konačni produkt zbog toga deluje realističnije. Isto tako, dokumentarni filmovi više nisu samo složeni od arhivskog ili materijala snimljenog “neutralno” i posebno za tu priliku, naratora i “talking heads” sagovornika, već su često oneobičeni režijom, scenarijem, a neretko i “odigravanjem” pojedinih scena kako od strane (polu-)profesionalnih glumaca, tako i od strane amatera, odnosno samih subjekata. Ako govorimo o objektivnosti, ona u apsolutnom smislu jednostavno ne postoji, svaka činjenica se može različito interpretirati i dovoditi u vezu sa drugim činjenicama.

Roberto Minervini, Italijan na američkom Jugu, je jedan od autora za kojeg se ne može sa sigurnošću utvrditi snima li dokumentarne ili igrane filmove. Prva dva filma iz njegove “teksaške trilogije”, The Passage (2011) i Low Tide (2012) označeni su kao igrani, iako u njima neprofesionalni glumci igraju verzije sebe samih. Zaključni Stop the Pounding Heart (2013) je, pak, označen kao dokumentarac, iako razlike između njega i prethodna dva filma nisu baš toliko uočljive. Sva tri filma bave se rubnim pojavama i paradoksima američkog, odnosno južnjačkog društva i autorov je cilj te pojave pre svega rasvetliti i razumeti, ne i osuditi ili učitati svoj prethodno usvojeni stav.

The Other Side prelazi granicu, ali samo administrativnu, kao što mu alternativni naziv govori i prelazi u susednu državu. Milje marginalaca je ovde još izraženiji, a postupak je isti, kombinacija “fly on the wall” objektivnog posmatranja bez mešanja i naglašene poetičnosti u cilju isticanja da su subjekti koje posmatramo ljudi kao i mi, a ne crna statistika i marginalne pojave pred kojima zatvarmo oči.

Daleko od toga da su savršeni. Junaci prve dve trećine filma Mark i Lisa su narkomani. Takve ih upoznajemo i shvatamo da su ovisnici već duži period u životu. Mark je i bio u zatvoru, kaže da se tamo “skinuo” i očistio, i planira da se vrati. Lisa verovatno nije, verovatno zato što suviše retko izlazi iz kuće da bi počinila kakvo kazneno delo. Njih dvoje žive od Markovog sitnog petljanja sa drogom, provala u napuštene kuće i povremenih fizičkih poslova. Njihovo društvo su “white trash” bezubi alkoholičari i ljudi sa jednako malo šansi u životu kao i oni. Posebno koloritan je Jim za kojeg saznajemo da je bio i u ratu i da mu je preživljavanje jedini opipljivi uspeh. Njihova druženja se svode na autodestruktivne aktivnosti, opijanje i drogiranje, ali i “bistrenje” politike u svrhu otkrivanja kada je i zašto sve otišlo dovraga.

O takvom miljeu se retko govori u filmovima, oni su ružno naličje mita o Američkom Snu, face kojih se bojimo i koje ne volimo gledati. Oni su, makar delimično, sami krivi što su se našli baš tu gde su, a nisu, recimo, postali delom radničke klase i pouzdanog šrafa u mašineriji američkog kapitalizma. Mada, opet, jesu li oni zaista imali ikakve šanse za drugačiji ishod? Je li priča o društvu jednakih šansi ikada držala, kao što danas ne drži, ili je to samo mit za naivne?

Poslednja trećina filma povezana je sa prve dve samo geografski. Milje je opet marginalni, ali sada umesto narkomana prinuđenih da žive kao lešinari društva, imamo grupu militanata iskrivljene pseudo-liberterske ideologije, čuvara “tradicionalnih američkih vrednosti” i čistote ustava, pre svega prava na naoružavanje. Oni preziru Obamu, bore se protiv svih pokušaja regulacije i imaju zaumne, nestrukturirane teorije o vanrednom stanju i revoluciji koja će uslediti. Njih predvode dvojica razočaranih veterana i njihova rutina se svodi u uvežbavanju borbe, gađanja i preživljavanja, a neke od stvari koje ova dvojica lidera kažu zapanjujuće se podudaraju sa stavovima modernih levičara i anti-globalističkih pomodara, naročito u delovima o nelegitimnosti, nemoralnosti i jalovosti američkog intervencionizma.

Ove dve skupine ljudi malo toga povezuje, osim geografske bliskosti i sudbine ili izbora da budu na margini. Oni jesu “sa druge strane” onoga na šta pomislimo kad čujemo ili izgovorimo sintagmu “pristojan svet”. Opet, oni su svejedno ljudi i to Minervini u svom filmu ne zaboravlja, čak ističe. Istini za volju, ima tu scena i sekvenci koje graniče sa etikom, subjekti su često snimani u veoma intimnim trenucima i to može u gledaocu izazvati osećaj nelagode.

Opet, ne treba smetnuti sa uma da su oni na tako nešto verovatno sami pristali. Minervinijeva je zasluga to što ih ne tretira kao nekakvo strašilo za plašenje “pristojnog sveta” u koji se kao publika guramo, nego kao primere za senzibilizaciju nas pristojnih da postoje nesrećniji i ugroženiji od nas i da oni možda nikada nisu imali šanse koje smo mi imali. To je iznimna vrednost ovog filma.