Sinners

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Legenda kaže da je gitarista Robert Džonson prodao dušu đavolu na lokalnom raskršću u zamenu za slavu, zbog čega je bluz postao popularan, prvo među Afroamerikancima, pa onda i šire, a Džonson je postao prva muzička zvezda. Istini za volju, možda je upravo Džonson „osnovao“ „Klub 27“ kada je umro, verovatno od sifilisa, daleke 1938. godine, ali je bluz sasvim sigurno postojao i pre njega. Čarli Paton, „kum“ delta-bluza, stariji je od njega, zapisi o samoj muzici datiraju još od Građanskog rata u Americi, a „bluz“ kao termin za tugu se upotrebljavao još od kraja XVIII veka.

Terminološki, folklorno i muzički, bluz je neraskidivo povezan s crnim iskustvom, kako afričkim, tako i karipsko-kreolskim i američko-robovskim. U verskom smislu, pandan mu je jednako idiosinkratička vudu-doktrina, što nikako nije sedalo dominantnom hrišćanstvu i propovednicima istog, pa otud i „faustovska“ legenda iz prethodnog pasusa.

Varijacijom na nju upravo počinje film Sinners Rajana Kuglera. Semi (muzičar Majls Katon u svojoj prvoj filmskoj ulozi) dolazi u crkvicu s ožiljkom na vratu i licu, i sa skršenim vratom gitare u ruci. Njegov otac, sveštenik, poziva ga da baci gitaru (odnosno ono što je od nje ostalo), konačno se pokaje i okane se „đavolje muzike“.

Radnja se onda seli dan ranije. Godina je 1932, a mesto ruralni predeli države Misisipi duboko na Jugu. Semijevi rođaci, blizanci Ilajdža zvani Smouk i Elias zvani Stek (obojicu igra Majkl B. Džordan, Kuglerov stalni saradnik) su se upravo vratili u svoje rodno mesto. Njih dvojica su se celog svog života mučili, ali su preživeli: prvo nasilnog oca, onda traume Prvog svetskog rata, pa na kraju i gangstersku „scenu“ Čikaga. Odatle su se vratili s nešto novca sumnjivog porekla i s planom da od rasiste Hogvuda (Dejvid Maldonado) kupe staru pilanu u kojoj će otvoriti „džuk-bar“, noćni klub za crnu publiku sa sve živom muzikom, pićem i kockom. Hogvud ih uverava da je „Klan“ raspušten na teritoriji i da neće biti problema, ali koliko mu se može verovati?

Skuplja se ekipa: Semi će svirati svoju gitaru i dovesti udatu devojku Perline (Džejmi Loson) koja će možda zapevati. Stari Delta Slim (Delroj Lindo) će zauzeti poziciju dežurnog pijaniste (i pijanca), debeli Kornbred (Omar Benson Miler) će postati izbacivač, dok će kineski bračni par Čou držati šank, a Smoukova supruga s kojom se upravo pomirio, vudu-veštica Eni (Vunmi Mosaku), preuzeti kuhinju. I Stek ima svoju staru ljubav, Meri (Hejli Stenfild), mulatkinju udatu za belca koja živi kao belkinja, a i ona će se pojaviti makar kao posebna gošća.

Dok se svi boje „zemaljskih“ pojava kao što su ljubomorni muževi, opaki čikaški mafijaši koji su ukapirali ko ih je pokrao ili pripadnika navodno raspuštenog „Klana“ koji spremaju zamku, dešava se nešto nezemaljsko. Bežeći od Indijanaca koji ga jure, Remik (Džek O‘Konel) nalazi utočište kod Berta i Džoan (muzičari Piter Drajmanis i Lola Kirk) koje prevari da ga puste u kuću. A kada se svi troje pojave na vratima crnačkog kluba pričajući priču o ljubavi prema muzici koja nadilazi podele i tražeći da ih se pusti unutra, shvatićemo „koliko je sati“.

Kada neko u istom kontekstu pomenu prčvarnica i vampiri, filmska asocijacija može biti samo jedna: From Dusk Till Dawn Roberta Rodrigeza iz 1996. godine. A svi dobro znamo da je to školski primer „treš-filma“. Kad smo kod toga, treba imati u vidu da „treš“ može biti legendaran i kultni, ali je ipak „treš“, što znači da ga se ne sme uzimati previše ozbiljno. S tim u vezi, Rajan Kugler pokušava nešto što se čini nemogućim: da napravi „treš-film“ kao nešto posve ozbiljno.

Možda mi Kuglera percipiramo pre svega kao pouzdanog holivudskog igrača specijalizovanog da „crnačke“ teme „pakuje“ za najširu moguću publiku, što je i učinio sa prvim filmom o Adonisu Kridu (2015) u kojem je bazično ponovio originalni Rocky film (Džon Avildsen, 1976), a još više s dve „marvelovštine“ o Crnom Panteru (2018, 2022). Ipak, ne treba zaboraviti da je on pre toga bio „mlada nada“ američkog nezavisnog filma. Njegov dugometražni prvenac Fruitvale Station (2013) bio je amblematičan angažovani „indi“-film, a u njemu je skovano i kreativno partnerstvo između Kuglera i glumca Majkla B. Džordana kojem je upravo uloga u tom filmu lansirala karijeru do zvezdanih visina.

Iz te perspektive, na Sinners možemo gledati kao na lični projekat nastao iz strasti kojim je Kugler preokrenuo svoju poziciju u odnosu na Holivud. Naime, umesto da autor „servisira“ studije, ovde su se oni „tukli“ međusobno za distribucijska prava na njegov film. Pobednik u tom nadmetanju, Warner, čak je bio spreman da zbog dobrobiti Kuglerovog filma „žrtvuje“ film Mickey 17 „oskarovca“ Bonga Džun-hua i prebaci ga u nešto lošiji martovski termin kako bi Sinners, iako bez „plemenitog“ festivalskog porekla i sličnih ambicija, dobio još mesec dana za post-produkciju. Time je prag isplativosti podignut do neverovatnih visina (s budžetom od 90 miliona dolara, potrebno je barem duplo toliko zarade da bi se studio „pokrio“), pa je pitanje hoće li se taj poduhvat finansijski isplatiti.

Kvalitativno se već isplatio jer Sinners uglavnom uspeva u svojoj nemogućoj misiji, a pritom deluje spektakularno. Detalji perioda poput scenografije i kostima su izvrsno pogođeni i vrhunski „uslikani“ kamerom Otom Durald Akapo, dok je montaža Majkla P. Šouera fantastično ritmična, naročito u centralnom delu filma tako da hvata maniju lude noći u kojoj se zabava pretvara u borbu za preživljavanje. Međutim, imajući u vidu da je Sinners takođe makar delimično i mjuzikl, i to ne isključivo vezan za žanr bluza, već ga spaja s drugim žanrovima, od irskog folka do fuzija u rok, hip-hop i elektroniku, pa tako čini disertaciju, herojski posao je uradio kompozitor Ludvig Jerenson.

Ništa manje briljantna nije ni Kuglerova režija. Ne samo da precizno kanališe i na tačno određenim mestima preokreće potrebnu atmosferu, već i svoj vrlo zahtevni scenario čita izrazito samouvereno. Istina je da imamo priličnu inflaciju likova sa svojim agendama, ali tako to često biva s filmovima centriranim oko velike žurke. Kugler, međutim, svojim glumcima, kako profesionalnim, tako i onim pokupljenim iz redova muzičara, ostavlja prostora da svoje likove razviju i oživotvore do nivoa sasvim ljudske opipljivosti. Majkl B. Džordan u dvostrukoj ulozi možda predvodi ansambl i solidan je kao i obično, ali i drugi itekako imaju prostora da se razmašu.

Naravno, nije Sinners film bez nedostataka. Recimo, ekspozicija bi mogla biti i brža i ekonomičnija, čak bi se komotno moglo „ošišati“ skoro celih prvih pola sata filma. Dodatni argument za to što se sve tamo izrečeno i pokazano usput pominje i kasnije u formi nekakvog podsetnika. Tako bi se vreme trajanja s „naduvanih“ 130 minuta svelo na dosta zgodnijih 100. Takođe, sekvenca usred odjavne špice koja nas šalje u budućnost je ipak pomalo previše glomazna, a i takav trik je prikladniji za „superherojštine“ nego za umetnički ambicioznije žanrovske filmove.

Drugi će, pak, Kugleru zameriti to što nije „gađao“ zicer koji mu se sam nameće, pa spojio „Klan“ i vampire u istu kliku i tako zadao još snažniji udarac rasizmu nekad i sad. To bi, međutim, bilo sasvim pogrešno a štos s pomalo atipičnim vampirima ipak pravi distinkciju između mitskog i običnog, prljavo-ljudskog zla. Opet, treba imati u vidu da se Kugler ovde ne referira samo na Rodrigeza kojeg „uozbiljuje“, već se poigrava i s opusom Kventina Tarantina (Django Unchained, ali i The Hateful Eight), Demijana Šazela (Babylon), prvacima sve popularnijeg „izdignutog“ žanrovskog pristupa, kao i s trendom ponovnog otkrivanja mjuzikla i pisanja njegovog novog kanona. U tom smislu, valja ponoviti da je Sinners izuzetno uspeo, vrlo dobar film.

Creed

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Ryan Coogler

scenario: Ryan Coogler, Aaron Covington

uloge: Michael B. Jordan, Sylvester Stallone, Tessa Thompson, Phylicia Rashad, Tony Bellew, Wood Harris

“U boksu i u westernu, autsajderi su uvek favoriti” - Miki Rubiroza, Grlom u jagode (1976)

Kultna serija Televizije Beograd odakle sam uzeo citat i originalni Rocky su se mimoišli za par meseci, ali citat sam po sebi stoji. U boksu i u westernu, ali i generalno. Uvek se uhvatimo kako navijamo za autsajdera, novajliju sa simpatičnom njuškom protiv šampiona, uhodanog, pomalo gordog i nestrpljivog da što pre završi, kao što smo svim srcem uz stranca (sa imenom ili bez) koji protivno savetu šerifa sam izlazi pred barabe. Takva je dramaturgija, u tim likovima vidimo idealiziranu sliku u ogledalu, voleli bismo biti takvi, kada bismo samo imali hrabrosti...

Rocky (1976) je u utrku za Oscara ušao kao autsajder, pored Taxi Drivera, The Network, All The President's Men i Bound for Glory, ali je imao ono što većina tih filmova nije: narativ o simpatičnom novajliji. Ne samo to, temeljno sjebana post-vijetnamska Amerika je očajnički tražila malo nade, svako za sebe i kolektivno, i našla ju je u priči o italo-američkom bokseru na prekretnici, a ne u političkim temema koje su drugi filmovi nudili u tekstu i u pod-tekstu.

Rocky sa tri Oscara u džepu i statusom apsolutnog “crowd-pleaser” hita je lansirao jednu glumačku i autorsku karijeru. Razlog tome je Stalloneovo veliko srce da se na taj način pokaže pred svetom i ispriča zapravo svoju priču bez maske i uvijanja. Ono što je za Rockija Balbou bio boks, za Stallonea je bila gluma u kojoj nikako nije dobijao šansu, pa je statirao, snimao porniće (kada je to još uvek bila sramota) i imao razne “dnevne” poslove da bi preživeo od danas do sutra. Ironija sudbine je to da ga je Rocky lansirao u zvezde. Postao je fajter, akcijaš, “working class hero”, ponekad komedijaš. Sasvim dovoljno za glumca sa, u najboljem slučaju, osrednjim talentom, ali dovoljno mudrog da bira svoje bitke.

Rocky je pored Stalloneove karijere lansirao i jednu prilično dugovečnu franšizu. Ona je, istina, imala uspone i padove, patila je od autorskog ega, patriotskog guslanja, melodrame i patetike i često se služila uhodanim sportsko-fajterskim obrascima i nikad nije dostigla domete originalnog filma. Dvojka, trojka i četvorka su, svaka na svoj način, bili relativno zabavni filmovi, manje ili više razvodnjene supstance iz prvog dela. Petica je jednostavno bila bizarna, pa je franšiza otišla na led, odakle ju je sam Stallone izvadio za tridesetogodišnjicu prvog filma i napravio jedan u suštini nepotrebno tužan film, Rocky Balboa. Creed, po svojim vanjskim karakteristikama “spin-off”, ali zapravo nastavak Rocky serijala, je svakako bolji od toga. Generalno, bolji je od svih nastavaka, ali ipak ne dostiže domete originalnog filma, iako se trudi.

Priča prati Adonisa “Donnieja” Creeda (Jordan), vanbračnog sina Rockijevog prvog velikog rivala, a kasnije velikog prijatelja Apola. Iako oca nije ni upoznao, a bez majke je rano ostao, pa je završio “u sistemu”, Donnieju se sreća osmehnula kada ga je Creedova udovica Mary Anne (Rashad) usvojila i odgojila sa ljubavlju i u izobilju materijalnih dobara. Donnie ima dobar posao u finansijama i čak je nedavno dobio unapređenje, ali ga neki vrag tera da boksuje. Valjda da dokaže da je sin svoga oca, iako prema njemu gaji ne baš pozitivne sentimente. Zbog toga napušta svoj ugodan život i seli se u Philadelphiju, u nadi da će privoleti Rockija Balbou (Stallone) da ga trenira, pa kako bude...

Na stranu neverovatnost premise da jedna osoba može da ima skupi fakultet, karijeru u finansijama i kontinuitet prljavih borbi po Meksiku od kojih ostaju posledice (osoba sa njegovim finansijskim mogućnostima je sebi mogla priuštiti vrhunski trening i loviti, recimo, olimpijski tim pre eventualne profesionalne karijere), Creed je jednostavno inspirativna priča. Upravo o novajliji koji dolazi izvan sistema i koji traži pomoć pomalo zaboravljenog veterana da bi,protiv svih šansi, izašao na megdan spreminijima i utreniranijima, da razrešio konflikt koji ima sa samim sobom i sa svetom i da bi izgradio ime i u svojim očima izašao iz očeve senke. Creed je jedna od onih priča o borbi u kojoj prvo moraš pobediti samog sebe, pa tek onda protivnika, i to se ne odnosi samo na našeg mladog budućeg šampiona, nego i na veterana.

Naravno, u Creedu ima dosta toga od originalnog Rockija, od likova na koje se često direktno referira, preko citiranih scena (nije moglo proći bez atipičnog treninga), do čuvenih stepenica i slatkaste ljubavne priče u koju Donnie ulazi sa svojom susedom Biancom (Thompson). Duh originala je nekako očuvan, poštuje stare fanove, a u perspektivi stvara nove (o nastavku se sve glasnije šuška). I zapravo, i pored oslanjanja na formulu i nekoliko iskliznuća prema patetici, Creed se doima kao sasvim solidan i dovoljno svež film.

Razlog za to su mlade snage koje su preuzele film. Ryan Coogler i Michael B. Jordan su tandem kojeg se možda sećamo iz Fruitvale Station, emotivno nabijenog i politički angažiranog indie filma o policijskoj brutalnosti i ničim opravdanom ubistvu crnog mladića. Michael B. Jordan je pokazivao zavidan talenat i kao dečak (uloga Wallacea u seriji The Wire), a Coogler ga je na najbolji mogući način iskoristio i ispostavio kao glumca na kojeg se može računati. Kao Donnie je ležeran i siguran u svojoj izvedbi, kako u odličnim, dinamično režiranim scenama borbe u ringu, tako i u zajedničkim scenama sa svojim partnerima. Tessa Thompson je takođe odlična, opuštena je i upušta se u verbalni sparing sa Jordanom i njih dvoje ostvaruju tipičnu, a ipak uverljivu filmsku romansu.

Mnogo je veće pitanje bilo kako će se Stallone kao Rocky Balboa uklopiti u “setting” kada on nije glavni, nego pomoćni lik. On je ovde trener, kao što je Mickey bio njemu, ali je i mentor, i očinska figura i onaj zadovoljni, mudri, dobri duh filma. Njegovo mumlanje i staračka melanholija nikada se nisu bolje uklapali u film nego u Creedu.

Kada je primao Zlatni Globus, Stallone je održao pomalo rastreseni, emotivni govor u kojem se zahvalio i svom najdražem imaginarnom prijatelju Rockiju Balboi. Ima i zašto, bez daljnjeg, ali retko kad se kreator obazire na svoju kreaciju koja je nastavila svoj život i uticala na mnoge. Rocky je Stalloneu doneo i nominaciju za Oscara, iako se ovakvi “crowd-pleaser” filmovi sve ređe pojavljuju na radaru Akademije. Možda je to samo gesta poštovanja. A možda će Stallone, autsajder, protiv svih šansi, osvojiti kipić, kao Rocky onomad.

Fruitvale Station

članak originalno objavljen na www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Ryan Coogler

uloge: Michael B. Jordan, Melonie Diaz, Octavia Spencer, Kevin Durand, Ariana Neal

Fruitvale Station je film koji je podigao puno prašine (nagrade na Sundance festivalu i u Cannesu) i koji zauzima jasan, nimalo kalkulantski stav o jednom od tragičnijih događaja u novijoj američkoj istoriji – ubistvu crnog momka Oscara Granta od strane belog policajca na stanici Fruitvale u okolini San Francisca. U pitanju je oštar, tendenciozan i veoma hrabar film.

Hrabar je više zbog postupka nego zbog teme. Logičan izbor postupka u ovom slučaju bi bio relativno jeftini dokumentarni film s akcentom na sam incident i koji će usput slaviti Oscarov život. Međutim, autor se odlučio za igrani film, uglavnom fiktivnu rekonstrukciju Oscarovog poslednjeg dana sa znanim ishodom. Ishod toga je topao i malo zašećeren portret Oscara kao mladog čoveka sa svojim manama, ali čije je srce na pravom mestu.

Nakon mutne i konfuzne uvodne scene na stanici Fruitvale koja izgleda kao snimak mobilnim telefonom i prikazuje sam usudni događaj, vidimo Oscara (Jordan) i njegovu devojku Sophinu (Diaz) u nečemu nalik na jutarnju rutinu. Ona ga napada zbog neverstava kojima je bio sklon i jasno nam je da on nije nikakva cvećka. Rutina se menja kada na scenu stupi njihova kćerka Tatiana (Neal), i njih dvoje se pretvaraju u brižne roditelje. Oscar potom vozi kćerkicu u vrtić, ženu na posao i počinje da obavlja svoje dnevne obaveze. Kroz te obaveze ga i upoznajemo.

U jednom flashbacku ćemo videti da je Oscar bio u zatvoru (reditelj nam ne govori zašto - u pitanju je nimalo naivan zločin, posedovanje oružja bez dozvole - što je režijski legitimno, ali pomalo neiskreno). U nekoliko scena ćemo upoznati njegovu situaciju, odnos sa majkom (Spencer), činjenicu da je makar rekreativni diler trave i da je nedavno otpušten s posla zbog kašnjenja. Upoznaćemo i njegove osobine, konstantni “downplay” situacije u kojoj se nalazi, spremnost da pomogne rodbini, prijateljima, pa i zgaženom psu na ulici, ali i njegovu preku narav i lažljivost. Oscar ne zna da se drži ispod radara, nosi se kao baraba i fura se na gangsterski stil, iako to možda nije, i iza sebe ima životno iskustvo upadanja u nevolje. Valjda ne zna drugačije.

U tim kontekstualnim scenama glavni glumac Michael B. Jordan pokazuje da ima izraženi talenat i da se razvija u izuzetno karakternog glumca. On Oscara boji onako kako redatelj želi, i to sa puno osećaja za nijanse. I ostatak glumaca je na vrhunskom nivou, Melonie Diaz ostvaruje uverljiv portret žene sa realnim problemima i ne zna koliko u tome može računati na partnera, a Octavia Spencer je apsolutno briljantna kao majka čvrstih stavova i oštrog jezika. Uporedo sa sjajnom glumom, treba istaći i veoma pažljivo složen audio-vizuelni identitet filma, sa nestabilnom, verite fotografijom i suvremenom hip-hop muzikom koja dopire iz ambijenta.

Međutim, prema kraju film polako gubi kontrolu i suptilnost u želji da ispali poantu kao parolu. Scena instant žurke u vozu na putu prema San Franciscu za novogodišnju proslavu je jednostavno preterano euforična, a društvance previše šaroliko. Kao takva stoji u oštrom kontrastu sa scenom povratka, masovne tuče na vozu i haosa koji sledi. Tome ne pomažu ni jednostrani prikazi policajaca, a pre svega počinioca (Durand) kao agresivnih sirovina i izdvojenih crnih momaka koji sa njima ulaze u sukobe. Ni jedni ni drugi nisu u stanju da se obuzdaju. Sam sled događaja nam nije nimalo jasniji, scena u bolnici deluje kao anti-klimaks, a sami završni kadrovi kao ne baš argumentirano popovanje.

Fruitvale Station je dobar film kome samo malo fali da bude odličan. U rukama umerenijeg i elokventnijeg autora bi možda to i bio, ali moramo uzeti u obzir mladost i relativno neiskustvo Ryana Cooglera. U jednom intervjuu on je rekao da ga je ubistvo Oscara Granta pogodilo osobno, kao čoveka koji je rastao u okolini za koju je mislio da je tolerantna i nimalo rasistička. Veliko srce je sjajna osobina mladih autora, i to se vidi u prve dve trećine filma. Pad u poslednjoj je posledica nedovoljne spretnosti da se poruka uputi na suptilniji način.