Everybody Wants Some!!

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Većina autora kroz cijeli život “juri” onaj jedan, veliki film, Richard Linklater ih ima nekoliko i čini se da ih izbacuje kao od šale. Samo je Boyhood tako zamišljen od samog početka: skoro trosatni ep sniman 12 godina sa istom glumačkom postavom i scenarijem pisanim u hodu. Drugi su zamišljeni kao skromni i iskreni filmovi koji su postali velikima u trenutku kad ih je publika ugledala. Slacker zbog genijalne jednostavnosti ideje, Before Sunrise zbog toga, ali i zbog nastavaka, a Dazed and Confused zbog svoje univerzalne dopadljivosti.

Njegov najnoviji film, Everybody Wants Some!!, u hrvatskom prijevodu potpuno van duha filma Te lude 80-te, reklamiran je upravo kao spiritualni nastavak Dazed and Confused i to donekle stoji, ali se u njemu mogu iščitati i sve značajke Linklaterovog stvaralaštva. To podrazumeva “laku ruku” u pisanju i režiji, sa gomilom promišljenih detalja na pravim mjestima i sa diskretno i odmjereno izrečenim poantama, bez suvišnog mudrovanja s visine. Linklater se također drži unikatne perspektive mladosti, zagledanosti u budućnost i gaji neapologetski odnos spram nostalgije, kako svoje osobne, tako i kolektivne. Naposljetku, u svim njegovim značajnim filmovima, pa i ovom, protok vremena je odlučujući faktor.

Ovdje imamo grupu studenata sportaša, odnosno univerzitetsku bejzbolsku momčad, nekoliko dana prije početka jesenjeg semestra 1980. godine. Naš protagonist i naša točka perspektive je Jake, brucoš-bacač i generalno pristojan momak koji u kratkom periodu mora savladati kompleksna pravila preživljavanja u jednom za njega sasvim novom svijetu. Linklater ostatak likova uvodi odmah i time našeg junaka “baca u vatru”, ali ih s vremenom profilira tako da ih upoznajemo i kao individue, ali i kao grupu, odnosno sportski tim. Ono što ih veže i drži skupa je izuzetni natjecateljski duh, kao i zajednički ciljevi: što bolji rezultati na terenu, minimum učenja, provod, alkohol i djevojke. Na narativnom planu se istovremeno ne dešava ništa konkretno: oni se upoznaju i druže, natječu u besmislenim izazovima i provode jureći za alkoholom i curama, ali jednako tako se njima i oko njih događa život sa svim onim sitnicama koje ga boje: muzikom, filozofskim razgovorima uz pivo i dim marihuane, s ljubavi ili instant-sparivanjima i onim malim mudrostima koje učimo jedni od drugih. Ne, ovdje nećemo vidjeti uobičajene elemente zapleta, oštre obrate, humor “lakih poena”, velike sukobe i još veće spoznaje, ali ćemo u utišanom registru uživati tokom dva sata trajanja filma u svemu onome što boji život našeg junaka, njegovih kompanjona i jedne djevojke kestenjaste kose koja studira ples.

Na prvi pogled se čini da Jake i ona, ime joj je Beverly, nemaju nijednu zajedničku temu za razgovor, ali Linklater nam otkriva da je njihova pozicija slična: oboje dolaze iz sredina gdje nisu imali pravu konkurenciju, a sada se na novom nivou i u oštroj konkurenciji moraju izboriti za svoje mjesto pod suncem, ulogu ili poziciju u timu. Fetišizacija studentskog sporta u Americi je povremeno tema filmova, ali Linklater nudi jedinstvenu i pronicljivu perspektivu: ti momci možda nisu najpametniji od najpametnijih i možda većinom zauzimaju mjesto budućim korisnijim članovima društva, ali oni također nisu glupi i svjesni su pozicije u kojoj su. Jedni će je iskoristiti za kratkotrajne privilegije popularnosti i slave, drugi da možda dobiju upotrebljivu diplomu, treći će se svim sredstvima truditi da izbore šansu za karijeru, a četvrti će tek kasnije shvatiti što bi od sebe i svog života. Tako će jedni praviti gužvu kad god im se ukaže prilika, drugi će prilagođavati svoj stil i narativ u stalnoj potrazi za curama, treći će dijeliti praktične životne savjete, a četvrti zasipati ostatak ekipe naprednom filozofijom sa mirisom dima marihuane. Neki će se hvatati za hijerarhijsku poziciju u “čoporu”, drugi će se protiv toga buniti, neki treći će biti mete grubih šala, jer kompetitivnost je naprosto surova. A Jake će učiti i upijati. Usput ćemo mi biti bogatiji za poneki smijeh, poneku mudrost i barem nekoliko replika koje ćemo u zgodnom trenutku citirati, što je i više nego dovoljno za jedan generacijski, “feel-good” film koji vjerojatno neće dostići kultni status svog spiritualnog prethodnika.

Još jedna poveznica sa Dazed and Confused je i casting manje poznatih glumaca i debitanata. Dazed and Confused nam je otkrio talente, između ostalih, Matthewa McConnaugheya, Bena Afflecka i Mille Jovovich. Ne bi bilo nerealno očekivati da ćemo i u budućnosti nalaziti na ime Blakea Jennera, ovdje briljantno ležernog u ulozi Jakea, debitanata J. Quinton Johnsona i Templea Bakera, o lijepoj, simpatičnoj i potencijalno hollywoodski slatkastoj Zoey Deutch da i ne govorimo. Ryan Guzman, Wyatt Russell i Glen Powell već polako grade karijere, ali Everybody Wants Some!! im je prvo iskustvo rada sa renomiranim autorom i svakako će im poslužiti kao odskočna daska u karijeri.

Vrijeme je ključno i Linklater nas na to podsjeća odbrojavanjem koje se povremeno pojavljuje u kutu ekrana. Zajedno sa svojim akterima, film je, kao i njegov autor, zagledan u budućnost i vrli novi svijet, u sve one izazove i pobjede koje mladi ljudi zamišljaju. Nijedan trenutak u vremenu nije zapostavljen, autor nas na to podsjeća preko raznih detalja, muzike na soundtracku i one koja se pojavljuje u razgovoru (čak i naslov je ime Van Halenove pjesme), preko efektnih “masovki” na mjestima gdje naši junaci izlaze (i gdje svira disco, country revival, punk), njihove odjeće (želeći da postignu svoj cilj glede cura, oni često “presvlače uniforme”), automobila i marki uređaja, pa i tada relativne novine, video-kazeta na koje su snimljene brojne epizode Zone sumraka.

Godina 1980. nije slučajno izabrana, ona u američkoj kolektivnoj svijesti predstavlja graničnu točku između dva vremena i dvije paradigme. Hippie pokret se konačno gasio, baby-boomeri nisu više mijenjali svijet, u svijet odraslih polako je uplivavala još individualističkija generacija X, američka i globalna ekonomija je polako skretala ka neoliberalizmu, a yuppiji, njihov usiljeni hedonizam i društvo statusnih simbola su se tek nazirali. Uostalom, i sam autor je u to doba bio dvadesetogodišnjak, dovoljno odrastao da bi neke stvari primjetio, a opet dovoljno mlad da bi mu one značile dovoljno da bi ih upamtio. Da ne bude zabune, u vrijeme prije interneta i svima dostupne kabelske ili satelitske televizije, 80-te su sa svojim stilom i trendovima ipak nešto kasnije našle put do Teksasa, gdje je smještena radnja filma, odakle je Linklater, gdje se školovao i gdje većinom snima.

Linklater je nostalgičan i to ne krije u svojim filmovima koji često sadrže veoma osobne, autobiografske elemente. Zato se vraća temama mladosti i zagledanosti u svijet i vremenima kada je i sam bio mlad. Nostalgija je možda individualni sentiment, svaki pojedinac je nostalgičan za različitim partikularnim pojavama i reagira na različite partikularne okidače. Međutim, mehanizam nostalgije je univerzalan: svi smo nostalgični za vremenima kada smo bili mladi, lijepi, puni života i nade, zagledani u bolje sutra i svima nam se čini kako je baš naša generacija bila najbolja. Linklater je toga itekako svjestan, ali se vješto sklanja od tih zamki. On svojim nostalgičnim djelima ne negira pravo drugih na isto, ili na uživanje u sadašnjem trenutku, niti se pokušava nametnuti kao nekakav autoritet. Zato je Everybody Wants Some!! još jedan njegov film koji će nas osvojiti svojom lakoćom, poštenjem i toplinom.

The Rewrite

2014.

scenario i režija: Marc Lawrence

uloge: Hugh Grant, Marisa Tomei, Allison Janney, J.K. Simmons, Chris Elliott, Bella Heathcote, Steven Kaplan, Caroline Aaron

Nije to bilo ni tako davno, pre nekih 10-20 godina, Hugh Grant je vladao velikim ekranima. Romantična komedija s njim sa premijerom za Valentinovo je bila garant dobre zarade i mnogih žena, od devojčica do starih baba, koje će kupovati ulaznice, vlažne maramice i grickalice u kino-dvoranama. Bilo je, doduše, i pokušaja od strane glumca da se “odlepi” od svog tipskog lika romantičnog Britanca sa specifičnim smislom za humor koji osvaja ženska srca. Bilo je izleta u žanr i pretenciozni larpurlartistički spektakl (Cloud Atlas), ali ni to nije urodilo plodom. Tipski lik Hugha Granta je ostao zacementiran. Problem je, međutim, u tome da je glumac (i čovek) Hugh Grant prešao određenu granicu u godinama nakon koje bi bilo neukusno igrati na mladalački šarm i romantiku.

Srećom, pa mu je ostalo nešto otrovnog britanskog humora koji je još otrovniji usled godina i u The Rewrite Grant igra lik koji bi pristajao jednom drugom Hughu, Lauriju, onom koji se proslavio sarkazmom i ulogom drkadžije. Starenje i gubljenje na sladunjavosti i posledična gorčina donose integritet. U novoj ulozi Grant se sjajno snalazi. The Rewrite slaže tipske delove, od premisa o neuspehu u Hollywoodu i profesuri kao novom, zamenskom zanimanju potrošenog pisca, pa sve do kraja koji je neuverljiv, premda slatkast. The Rewrite, uprkos tome, nije uopšte loš film.

Grant ovde igra Keitha, hollywoodskog scenaristu koji posle jednog možda slučajnog hita koji mu je doneo Oscara zapada u kreativnu krizu i ređa promašaj za promašajem toliko da mu producenti više ne žele dati novu šansu. Oni bi filmove sa opasnim “kickass” ženskama, što nije njegov “forte”. Jedina opcija mu je da, makar privremeno, prihvati profesorski posao na drugom kraju Amerike. Fora je u tome da Keith ne veruje da se talenat može naučiti i to otvoreno i arogantno govori, što će mu stvoriti neprijatelje pre nego prijatelje.

No dobro, neprijatelj je samo jedan, ali moćan, u vidu konzervativne šefice etičkog komiteteta (Janney), velikog poklonika dela Jane Austin, i nju će Keithovo razmetljivo i nemoralno ponašanje (ošljarenje na poslu, pijani seksistički komentari na formalnim zabavama i naročito petljanje sa studenticama) iritirati. Tu ne pomaže što su na njegovoj strani i dekan (Simmons), bivši marinac koji obožava svoju ženu i četiri kćeri i glavni stručnjak za Shakespeara (Elliott). Kako film odmiče, po špagi, tako će Keith uvideti gde greši, pa će od raskalašne zvezde koji petlja sa studenticom (Heathcote) postati primeren i predani profesor koji će studentima poslužiti kao inspiracija za velika dela. U tome će mu pomoći Holly (Tomei), “down to Earth” samohrana majka puna optimizma koja se vratila na studije posle pauze.

Znamo kako to dalje ide i kako se razvija, ovo je indie film po formuli mase sličnih. Međutim, kao da u sebi ima nešto malo iskrenosti. Tu se ne radi samo o Marcu Lawrenceu, scenaristi Miss Congeniality (2000) koji je sigurno imao sebe kao model za Keitha, znajući kakve je romantično-komične brljotine radio posle toga. Ovo je njemu i Grantu već četvrta saradnja, jedina iskrena i zbog toga najuspešnija i najplodnija.

A tome je tako pre svega zbog Granta koji je veoma raspoložen i koji nastudirano pogađa prave tonove u svom, inače šabloniziranom liku. Generalnoj slici dosta pomaže i Marisa Tomei, takođe veteranka romantičnih filmova, koja je ovde u svom idealnom izdanju. Hemija između nje i Hugha Granta je apsolutno sjajna, toliko da možemo komotno zanemariti neuverljivost pretpostavke cele situacije. Utisak dodatno popravlja plejada epizodnih likova koji manje ili više repriziraju svoje uhodane indie uloge. Allison Janney je opet “strah i trepet” profanka, J.K. Simmons je za nijansu topliji nego inače, ali svejedno poprilično strašno prisustvo, Chris Elliott se sjajno snalazi kao prijateljski nastrojeni “nerdy” profesor, a Caroline Aaron je više nego koloritna kao Keithova agentica.

The Rewrite je pristojan i gledljiv film ali to je i njegov maksimum. Ne koči ga samo neuverljivost premise, nego i formuličnost. Da je iskreniji i topliji, kao recimo Liberal Arts, bio bi daleko bolji.

Dear White People

2014.

scenario i režija: Justin Simien

uloge: Tyler James Williams, Tessa Thompson, Teyonah Parris, Brandon P. Bell, Kyle Gallner, Brittany Curran, Brandon Alter, Dennis Haysbert, Peter Syvertsen

Varaju se američki komentatori i naivci koji tvrde da žive u post-rasnom društvu, u društvu u kojem rasna i etnička pripadnost ne znače ama baš ništa. Čak ni formiranje klase bogatih ne-belaca ne utiče na to da je američko društvo podeljeno i po rasi, kao što ne utiče ni činjenica da su najplaćeniji sportisti i muzičari uglavnom Afro-Amerikanci. Objašnjenja su jednostavna: i jedni i drugi pre svega zabavljaju belu publiku koja plaća ulaznice da bi ih gledala, a sport i zabava su ljudima iz ghetta verovatno jedine lestve socijalne mobilnosti. Crni predsednik je samo dekoracija. Nije to pitanje boje kože, u filmu se čak to i podvlači na jednom mestu (iskvarcani belci su tamniji od svetloputih crnaca), koliko je to pitanje identiteta, preuzetog, izabranog ili izgrađenog načinom života. Dear White People je film o tome.

U pitanju je efektan miks satire, komedije i drame, sa mnogo naklona raznim uzorima iz filmske istorije i sa inteligentno izabranom i majstorski izloženom temom. Priča je postavljena na fiktivni elitni univerzitet poznat po dugoj, uglavnom belačkoj tradiciji koji se u ova postmoderna doba folira kako je tolerantno mesto zbog crnih studenata, profesora i dekana, a zapravo je jedno od onih mesta koje samo ušminkava večiti status quo. Američki univerziteti su sami po sebi idealni poligon za društvo u malom, jer tu studenti mogu da teestiraju život, posao, politiku i ostale igre za velike momke u praksi, u malom, na univerzitetskom nivou i novou campusa. Mogu pisati za novine, učestvovati u sindikatima i političkim telima, komunicirati sa upravom, da ne pominjemo sve one praktične stvari koje studiranje podrazumeva. Naravno, tu su i žurke, seks, duvka, druženje, a možda se ponekad nađe vremena i za dosadne aktivnosti poput odlaska na predavanja ili učenja za ispite.

Dear White People prati događaje koji su doveli do rasnog skandala na univerzitetu, kada je dominantno belački humoristički list/portal/kanal ponosan na svoju političku nekorektnost napravio žurku rasističke tematike koja se sprdala sa pop-kulturnim stereotipima vezanim za crnce. Znate već, pištolji koji se drže položeno, kajle, kačketi, dresovi, “pimps & hoes”, maske sa likom predsednika i prve dame. Neredi su izbili kada su crni studenti saznali za tu žurku i otišli da se obračunaju. Iza svega toga stoje i prirodne tenzije i očekivano nepoverenje, ali i iskreni aktivizam, i agenda, i njuh za skandal i auto-marketing pojedinih persona. Na kraju, ali ne i najmanje važno: krizno je vreme, pa se i producent reality programa mota po campusu u potrazi za svežim idejama koje će progutati američka većinska publika, crna ili bela.

Film pratimo iz ugla četvoro ljudi, crnih studenata, od kojih svako ima svoje shvatanje rase i pripadnosti. Sam (Thompson) je radikalska aktivistkinja koja pojačanim angažmanom ide protiv svog rasno-mešanog porekla i zapravo anarhističkih, umetničkih ideala. Ona vodi radio-emisiju koja je dala ime filmu. Nasuprot njoj je njen bivši dečko Troy (Bell), dekanov sin koji ima potrebu da se svidi svima, i crnima i belima, stalno menjajući način na koji će se predstaviti. On je “čiča-Toma” iz govora Malcoma X, on je onaj integralni deo američkog društva, on je pouzdani šraf u mašineriji. Takođe, tu imamo i Coco (Parris) koja pegla kosu i skriva svoje ime jer joj zvuči suviše “ghetto”. Pred njom je cilj da se domogne televizije i postane zvezda, a za to je sposobna i proračunata, i iako bi radije govorila od modi, ne preza ni od toga da u svojim slatkastim videima poteže rasne i političke teme. A van svih tokova je Lionel (Williams), dečko sa ludom kosom koji je jednako neprihvaćen od crnaca i od belaca, od belaca zato što je crnac, od crnaca zato što je gay. Njegova jedina želja je da se bavi novinarstvom na pošten način, tako da mu rasa i rasne agende ne utiču na pisanje.

Dear White People je promišljen film koji se referira na svašta. Na modu. Na filmove i filmske autore. Na politiku. Na revolucije. Na medije. Dijalog sačinjen od brzih i dosetljivih replika priziva u sećanje Paddija Chayevskog i njegovu opaku satiru (The Network, The Hospital), a rediteljski tretman asocira na Altmana, mada nikad nije toliko glasan i izgubljen u šumi likova i šumu dijaloga koji se preklapaju. Naći će se tu i gomila referenci, “in character” i “out of character”, od ranog Spikea Leeja, pa do modernog indie filma i Wessa Andersona (film je izdeljen na kratka poglavlja sa podnaslovima na karticama).

Film je pažljivo napisan i znalački režiran, posebno za debitanta. Ipak, autorovo neiskustvo ponekad izbija u prvi plan, pre svega zbog činjenice da pokušava reći previše toga i govoriti o previše toga, pa Dear White People deluje neujednačeno, pun digresija i nedovoljno fluidno. Srećom, to nam neće biti na smetnji jer je gluma vrhunska, a likovi, iako pomalo arhetipski nikad ne prelaze granicu stereotipa. Jednostavno, verujemo njihovim dijalozima, njihovim temama i dilemama.

Problem sa Dear White People je naša perspektiva. Sa nerešenom egzistencijom, trabunjanje o identitetu je luksuz. Evropske države su pre svega nacionalne, postoje nepisana pravila i svi ih se drže, domaći i stranci. Imigrantska kultura postoji, ali realno u poslednjih 50-ak godina, nijednu od tih država nisu izgradili imigranti koji su kontinualno dolazili, kao što je to slučaj sa Novim Svetom. Tako da se globalizacija oseća u trivijalnijim stvarima, u kuhinji, u zabavi, ali imigranti ne pokušavaju aktivno da utiču na ustrojstvo društva. Konačno, Evropa je manje rasno izmešana od Amerike, sa izuzetkom tek nekoliko zemalja na Zapadu, pa pitanje rasizma i građanskih prava nije tako goruće kao u Americi 60-ih, čak ni kao u Americi sada, imajući u vidu incidente sa rasističkom pozadinom. U tom smislu, Dear White People je film koji mnogo bolje komunicira sa američkom publikom, nego sa evropskom. To nije ništa loše, to je jednostavno fakat.

The Gambler

2014.

režija: Rupert Wyatt

scenario: William Monahan

uloge: Mark Wahlberg, Jessica Lange, Michael Kenneth Williams, Alvin Ing, John Goodman, Brie Larson, Anthony Kelly, Emory Cohen, George Kennedy, Andre Braugher, Domenick Lombardozzi, Richard Schiff

Zimsko je vreme i to na filmskom planu znači nekoliko stvari. Prvo, sezona je nagrada, pa se prave prigodne bioskopske i televizijske revije, šuška se i piše i tome. Drugo, filmski studiji se u tom periodu rešavaju đubreta, niske produkcije, fulanih strategija i filmskih polu-proizvoda žanrovskog tipa (don't get me wrong, žanrovski film izuzetno cenim kad je kvalitetan) u nadi da će privući ekipu kojoj cela ta Oscar scena ide na živce. Treće, izvesno je da ćemo imati film s Markom Wahlbergom, što nije neka garancija kvaliteta, ali je garancija kakvog-takvog finansijskog uspeha. Pre dve zime, to je bio Broken City, film pristojan koliko može biti kada je scenario loš i aljkav, prošle se guslalo na patriotske teme sa Lone Survivor.

Ove godine s nama je The Gambler, remake istoimenog filma iz 1974. godine sa Jamesom Caanom. Sigurno je samo jedno: “Marky Mark” ove godine neće biti kralj januarskog box office-a, verovatno ne svojom krivicom, već krivicom Eastwoodovog Snipera koji se gura i u akademskim krugovima i među običnom rajom. Pa ipak, The Gambler je zanimljivo štivo u ovom zimskom periodu (mada kalifornijske osunčane lokacije nikako ne pašu na našu geografsku širinu i dužinu), jedan “stylish” trilerčić (“style over substance” ovde itekako važi) pogodan za raspravu valja li čemu ili ipak ne. Imajte na umu da zanimljiv i stylish ne znači automatski pogođen i dobar.

Mark Wahlberg igra fakultetskog profesora i kandidat je za “miscast” godine već samo po tom osnovu. Prosto, nemoguće ga je zamisliti kako igra iole inteligentnog lika. Dodajmo na to da je profesor književnosti, razmaženi bogataš, pisac od jednog romana i da se sam sebi gadi i to vrlo elokventno pokazuje, barem u teoriji. U praksi, Wahlberg se dere kao magarac kada želi nešto poentirati. On svoje studente (uglavnom sportske stipendiste koji njegova predavanja koriste za lake poene) vređa i zajebava, tražeći među njima genija kojeg neće naći. Osim možda u Amy (Larson) u kojoj vidi potencijal i talenat, ali ne koliko ona, iz nekog neobjašnjivog razloga vidi u njemu. Serem, razlog je kliše: matori profesor i studentkinja sa manjkom samopouzdanja, “go figure”, što bi se reklo. E, da, on je i patološki kockar (da se zaključiti iz naslova) i u dugovima do guše, a poverioci su koloritna škvadra vlasnika ilegalnih kockarnica i kamatara.

Zadržimo se malo na njima, jer su zanimljiviji od profesora u Wahlbergovoj interpretaciji. Oni su redom, tihi ali veoma preteći vlasnik kockarnice Mister Lee (Ing), Michael Kenneth Williams (poznatiji kao Omar iz The Wire) kao crni mafijaš-zelenaš i John Goodman kao Frank, mafijaš-zelenaš sa kompleksom propovednika koji bez ikakvog blama u skoro svim scenama pokazuje svoje salo. Sva trojica glumaca Wahlberga jedu za doručak, da se čovek prosto zapita ko je tu glavni, a ko sporedni glumac. Čak i hiperdramatična Jessica Lange apsolutno dominira u tih nekoliko scena sa Wahlbergom kao njegova majka, iako je njen performans često preko granice dobrog ukusa.

Iz ovoga ispada da je Wahlberg loš glumac, što nije sasvim istinita tvrdnja. On je ovde kao riba izvan vode, u ulozi koja je prekompleksna u odnosu na ono čime se on bavi, a da stvar bude problematičnija, on dobija sve pogrešne upute i iz scenarija, ali i od reditelja. Iako po zapletu scenario ne odudara od originalnog filma, bitno su promenjeni detalji, umesto newyorškog jevrejskog štiha sada imamo isprani, kalifornijski, što počinje, ali ne završava na imenu glavnog lika. Čak je i gradivo koje kao profesor predaje bitno izmenjeno, u originalu je opravdana fiksacija na Dostojevskog i njegovog Kockara, ovde se bez reda i višeg smisla izvlače Camus i Shakespeare. Čini se da je Monahan (The Departed) ovde na misiji da ubaci što više sočnog dijaloga, dugih monologa i brzih, dosetljivih replika, pa mu nije bilo bitno nikakvo opravdanje za dalji razvoj događaja u filmu. Kako to da arogantni, suicidalni profesor uvek na kraju izvuče svoje i prevesla trojicu opasnih likova koji su na vezi jedan s drugim. Čak ni u njegovom kockanju nema onog plemenitog gubitništva niti adrenalina, ostaje samo pasivna mržnja prema samom sebi.

Problemi sa scenariom su samo početak, vešt reditelj bi ih preskočio pravilnim uputama glumcima ili nabijanjem tempa ili nekim drugim logičnim trikom. Wyatta likovi ne zanimaju, ne gradi ih, ne boji, pušta glumce da se snalaze ili da rade šta hoće. Nesrećna Brie Larson apsolutno nema prostora da bude išta osim dame u nevolji i vlažnog sna hollywoodskih pohotnika. Trojica negativaca profitiraju, ali je Wahlberg na gubitku jer ne uspeva da se izbori i zauzme za svog profesora, ni u jednom trenutku ni on ni Wyatt ne uspevaju da nađu opravdanje. Umesto toga, Wyatt se bavi vizualima i izborom muzike, ponekad toliko besmislene i neodgovarajuće dešavanjima na ekranu da to prosto boli. Pitam se da li je sličnost sa nedavnim “style over substance” trilerčićem Charlie Countryman slučajna ili to postaje nekakav trend.

Opet, The Gambler i pored zamornog tempa, nesavršenog scenarija i bizarnih likova i odnosa među njima, može biti dobra zabava. Posebno je zabavan za analizu i prepirku. Evo, ja se sam sa sobom prepirem valja li ili ne. Nije još odlučeno. The Gambler je nešto što se može bez ikakve zadrške okarakterisati kao “guilty pleasure”, film kojim gledalac hrani svoj mazohizam, film koji ga istovremeno nervira i privlači. Da, objektivno je loš i promašen, pitanje je i koliko su motivi autora i studija bili plemeniti. Film je originalno bio namenjen dvojcu Scorsese-DiCaprio, ali su oni od tog projekta odustali, što je šteta jer bi, ako ništa drugo, to bio ispravniji, upeglaniji i kompetentniji film koji ne poseže za senzacijama na prvu loptu. Pa ipak, u svoj toj lošosti je nekako dovoljno simpatičan da ne bude potpuno gubljenje vremena.

Whiplash

2014.

scenario i režija: Damien Chazelle

uloge: Miles Teller, J.K. Simmons, Paul Reiser, Melissa Benoist

Što su za velike studije nominacije i dodela Oscara, za indie priču je Sundance. Tamo je čast proći selekciju, još veća pobrati nominacije i nagrade. Većina filmova koji se tamo pojave su filmovi skromnih budžeta i bez distributera kojima tek tamo mogu da se nadaju,a najpovoljniji ishod su arthouse odeljenja velikih studija. Whiplash dolazi iz te Sundance priče, pokupio je Grand Prix žirija i nagradu publike, proglašen za otkrovenje, pokupljen i promoviran toliko da duplira budžet, a distribucija još traje i trajaće još neko vreme zbog “Oscar buzza”, pokupio je skoro listom dobre kritike i pet nominacija za ovogodišnje Oscare. Nije to mala stvar za jedan tako niskobudžetni, debitantski film na pomalo specifičnu temu akademske jazz muzike.

Film u najvećoj meri tretira odnos studenta bubnjara Andrewa (Teller) i njegovog zahtevnog mentora, dirigenta akademskog orkestra Fletchera (Simmons). Andrew je, kao i većina akademskih muzičara, sav u svom instrumentu, ima puno talenta, puno vežba, sluša snimke i posvećen je. Njegov idol je Buddy Rich, pouzdan i precizan bubnjarski majstor. Njegov privatni život kao da ne postoji, ako se izuzme druženje sa ocem – neostvarenim piscem (Reiser) i njihove zajedničke posete bioskopu gde gledaju klasike. Kad ima priliku da ostvari vezu sa dobrodušnom prodavačicom kokica u tom istom bioskopu, Nicole (Benoist), Andrew će preventivno prekinuti svaki kontakt nego da kasnije ispadne govnar i drži je u senci svojih bubnjeva i svog vežbanja. Takav je tip, prosto.

 

Međutim, Fletcheru ni to nije dovoljno jer je Fletcher, otvoreno govoreći, jedan običan drkadžija. Njegova motivacija u životu je da iznađe ili “napravi” novog Charlija Parkera, a po njegovom mišljenju to se dobija jedino bespoštednim tesanjem sirovih talenata i surovom disciplinom. Stoga on neće prezati ni od čega, od fizičkog i psihološkog nasilja, pa i podlih igara i nadmudrivanja jer Andrew ima “ono nešto” i treba ga pogurati, naterati da vežba dok ne prokrvari, doterati na rub samoubistva. Problem sa rubovima je što su nevidljivi, nikad ne znamo gde su i preterivanje je više nego realna mogućnost. Andrew će uspeti ili će odustati, kako to obično biva, a Fletcher će se zadovoljiti ili preći na sledeću “žrtvu”.

Pripremite se za atipičnu kritiku, blasfemičnu, zasnovanu na zdravom razumu i ličnim iskustvima, što sa akademskim muzičarima, što sa drkadžijskom pedagogijom starog kova. Chazelle je film opisao kao “Full Metal Jacket meets Black Swan”, tako da znamo šta možemo očekivati. Dodao bih i gomilu nekih sportskih i borilačkih filmova i njihovih standardnih fora i fazona, te nekoliko šokova. Čak je i višesmisleni naslov u svakom smislu primer prvoloptaške simbolike.

Za početak ću reći da Whiplash ne donosi ništa novo. Filmova o mentorstvu, posvećenosti i vežbanju / treniranju ima dosta. Teller i Simmons su dobri u svojim ulogama i izvlače šta mogu od materijala. Simmons je u tom smislu pokupio više pažnje, uključujući Zlatni Globus i nominaciju za Oscara (sa vodećim rejtingom). To i nije tako čudno, u pitanju je kvalitetan karakterni glumac, filmski epizodista, ali zato televizijska njuška i njemu odgovaraju uloge u kojima će demonstrirati autoritet ili nadrkani stav, najbolje oba. Ja bih, eto, istakao Tellera kao mladog glumca koji raste iz filma u film i kojeg treba gledati i pratiti.

Osim njih dvojice film ima još nešto pozitivnih strana. Hladni, svedeni ambijent i neprijatna atmosfera u tamnim bojama su veoma sugestivni. Statična i precizna kamera je osveženje u odnosu na predominantni “shaky-cam”. Montaža je tehnički dobra, ponekad efektna, a ponekad malo “over the top”. Upotreba muzike, uglavnom jazz standarda, je sasvim na mestu. Čak su i razrada likova i dijalozi u redu i svrsishodni ako je cilj filma da nas prodrma i ne ostavi ravnodušnima. Chazelle pokazuje punu kontrolu, što je hvale vredna osobina posebno kod mladog i neiskusnog autora, i dovoljno znanja i veštine da primeni formulu, a Whiplash je, nemojmo se zavaravati, formuličan film najbliži žanru sportske drame. Problem je što formula nije kompatibilna sa temom.

To ostavlja dve mogućnosti. Jedna je da Chazelle sa Whiplashom promašuje ceo fudbal pokušavajući da istera analogiju između akademskog muziciranja sa vojskom i profesionalnim sportom. To je relativno česta pretpostavka i pogodna za filmove. Setimo se Black Swan (muzika i balet su kompatibilni, a i sport i balet isto tako) i svih uticaja na glavnu junakinju, njenog neiskustva i nedoraslosti tako velikoj i kompleksnoj ulozi, pritisaka od strane nadređenih i od strane majke. Setimo se i Piano Teacher, tog perpetualnog izdrkavanja koje skriva duboku ličnu nesreću i neispunjenost. Problem je što Whiplash ide na totalno pojednostavljivanje i sve svodi na odnose između dvojice ljudi. Imamo samo studenta i mentora koji bi, u teoriji, morali da rade na istom zadatku maksimalnog iskorištavanja prirodnog talenta, što se postiže visokom motivacijom, posvećenošću i upornim i napornim vežbanjem.

Whiplash i njegovo furanje formule sportskog i vojničkog filma u svet muzike mogu se tumačiti iz dva ugla. Ili Chazelle nema blagog pojma o muzici i muzičkoj pedagogiji pa misli da takva izdrkavanja pale, ili je otvoreno zaziva militarizam te neke famozne “stare škole” koja je, navodno, stvarala gromade od umetnika, dok moderna pedagogija stvara mediokritete i mamine maze. Poznajući klasične muzičare i nešto jazzera, mogu reći da drkadžijski pristup gotovo nikad ne upali. Ostavimo sad šamaranje kao “wtf?” omenat ili autorsku slobodu, već je i Fletcherovo psihičko nasilje, sadizam, vređanje i aktivno dovijanje kako Andrewa povrediti i naterati da posumnja u sebe na granici psihopatije. Ljudi su odustajali i menjali profesore i za manje od toga. Akademske ustanove uglavnom pohađaju gotovo formirani ljudi, dovoljno pametni da iskoriste mehanizme sistema i zaštite se od takvog tretmana. Drkadžijski mentorski pristup u muzici ili drugoj umetnosti će možda pomoći geniju da se još više distancira i isključi, ali genije je genije pa bi i sam došao do tog zaključka. Isto tako, može biti plodan za mazohiste koji baš to traže. Štos je u tome što je genija i mazohista relativno malo. Recimo, ja sam odustao od glume zbog mnogo blažeg izdrkavanja. Možda bih još nešto naučio, možda nikad nisam bio svetski talenat, možda nikad nisam imao pravi “drive” za to, a možda nisam video adekvatnu nagradu za svoju frustraciju.

U vojsci i ratu to možda ima smisla jer se moraju usvojiti protokoli za preživljavanje i eventualnu pobedu, i oni se moraju usvojiti brzo. Opet, valja imati odmak prema tome jer se neretko dogodi apsolutno nepredviđena situacija. Sport se, opet, svodi na set jednostavnih pravila i tačno određenih veština koje treba usvojiti. Kreativnost se pojavljuje u retkim bljeskovima i na ceni je samo kad fazon uspe, ne dobijaju se poeni za pokušaje. Uostalom, sportisti i vojnici su najčešće drugačije ličnosti od muzičara, pa makar to bili samo pouzdani orkestarski muzičari, a ne virtuozi, manje su osetljivi i kod njih su poželjne drugačije osobine. Muzika nije ni umetnost ratovanja ni američki fudbal, ma šta mi o tome mislili.

Ima u Whiplashu jedna znakovita scena u kojoj Fletcher objašnjava kako su dve najopasnije reči za svaku karijeru “Good job!” i kako je to razlog zašto jazz umire. To je poprilično dramatičan momenat i Chazelle nam tu otkriva sve karte. Gluposti, ako je nešto dobro, onda je dobro. Pa nije li Gershwin postao veliki tek kad je prestao da pokušava da bude Ravel? Ne upoređujemo li se sa velikanima iz prošlosti i nije li naš utisak da im nismo dorasli? Opet, čisto sumnjam da su sve velikane iz prošlosti samo i isključivo mamuzali i bičevali. Sva je prilika da Chazelle zaziva pristup “goniča robova”, onih profesora koji primenjuju isključivo nehumane metode i biće da iza toga stoji lična patologija i sumnja u sopstvenu ostvarenost. Chazelle toga može i ne mora biti svestan, ali Whiplash je potencijalno opasan film upravo zbog svoje isključivosti.

Kako god okrenemo, Whiplash je podvala. Kritika i publika je udicu progutala jer je videla nešto što deluje kao zanimljiva nova teza, a zapravo je duboko konzervativni “bullshit”, pokušaj povratka na staro, oprobano i “uvek dobro” maltretiranje ljudi. Jebeš ljudska prava i ljudsko dostojanstvo, svako ko je hijerarhijski ispod tebe je crv dok te ne pobedi tvojim oružjem. Damien Chazelle je, inače, i sam bivši bubnjar, pa je teško posumnjati da ne zna o čemu priča, kao što većina publike koja hvali ovaj film ne zna ništa o učenju i podučavanju muzike. Biće da je Whiplash svesna manipulacija, dovoljno vešto napravljen formuličan film nastao na zameni teza. Usuđujem se reći da je uvredljiv, čak na ličnom nivou, za nekoga ko u kući ima akademskog muzičara i muzičkog pedagoga. Voleo bih da čujem šta će o filmu reći profesionalni muzičari i njihovi profesori.

22 Jump Street

2014.

režija: Phil Lord, Christopher Miller

scenario: Michael Bacall, Oren Uziel, Rodney Rothman, Jonah Hill (prema motivima serije 21 Jump Street)

uloge: Jonah Hill, Channing Tatum, Ice Cube, Peter Stormare, Nick Offerman, Amber Stevens, Jillian Bell, Wyatt Russel, Jimmy Tatro

Bio je to savršen dan, koliko dan proveden u tržnom centru može biti savršen. Društvo moje prijateljice je bilo sjajno, kupovina je obavljena brzo i efikasno, kafa je bila preskupa, hrana iz KFC-a grešno ukusna. Jedino je bioskopski repertoar bio upitnog kvaliteta. Već smo pogledali Malog Buda i rešili da to ne želimo da ponovimo. Za Sin City sam se obećao drugoj. Prijateljica je već pogledala Gone Girl. Spade knjiga na par slova, par horora, dečijih, teen i plesnih filmova, neke akcije koje se već bez problema nalaze po zalivu i 22 Jump Street. Rešimo mi da mu damo šansu, ipak se uklapa u profil bioskopa u tržnom centru: sveže nahranjeni i napojeni, sa vrećama po rukama, možemo komotno da se uvalimo u udobne fotelje u praznjikavoj bioskopskoj sali i blenemo u neopterećujuću komediju. Pravi mali komadić americane za siromašne.

I onda je film počeo, a mi smo shvatili da prethodni deo nismo gledali, prosto nas nije privukao dve godine ranije. Nismo imali pojma hoće li to biti problem, pošto je premisa jasna: dva drota drugara (cop-buddy) imaju iza sebe uspešnu misiju sa infiltracijom u ring narkotika u srednjoj školi, pa sada misiju nastavljaju na koledžu. Za slučajeve poput nas dvoje, kreativni tim koji stoji iza filma pobrinuo se da nam u brzoj montaži prepriča prethodni film. Nisu mnogo pomogli, od jedne brze montažne sekvence nismo znali mnogo više. 

 

Početak nas je ostavio u neverici da će ovo biti pozitivno bioskopsko iskustvo. Jenko (Tatum) i Schmidt (Hill) u nekom cool američkom autu upadaju u neko skladište obučeni u lažne banditske boje i pokušavaju da kupe nekakvu robu od švercera po imenu Ghost (Stormare). Schmidt je polu-intelektualni nespretni debeljko, Jenko je maneken, glup kao tocilo. Oni nešto glumataju, kupovina te robe (ispostavlja se da su to egzotične životinje) odlazi dovraga, kreće jurnjava sa trashy bizarnim eksplozijama. Njihov šef (Offerman) ih prekorava kao nesposobne, ali za njih ima jedan zadatak, nalik na onaj njihov jedini uspešni. Stvari se tu popravljaju, na scenu stupa Ice Cube kao kapetan Dickson (može li američka bezobrazna komedija proći bez gomile šala o penisu?) i u svom “gangsta” stilu im objašnjava misiju: njih dvojica će otići na koledž, pozirati kao studenti i pronaći dilere i distributere nove dizajnerske droge WHYPHY (akronim za Work Hard? Yes! Party Hard? Yes, slažem se da je glupo). I njihova avantura može početi.

Radnja filma je potpuno nebitna i nama kao gledaocima i samim autorima, pošto mnogo više pažnje posvećuju miljeu američke stereotipne studentarije iz filmova. Žurke su svuda okolo, predavanja su dosadna, opijanje i drogiranje je zanimljivije, planira se i ide se na prolećni raspust. Jenko se, tupav kakav je, sliže sa sportistima i momcima iz nekog već bratstva (Russell i Tatro), a Schmidt se sliže sa umetnicima, a posebno sa Mayom (Stevens), ali nikako da se složi sa njenom prijateljicom Mercedes (Bell)...

 

Ono što je bitno za ovaj film, kao i za svaku punokrvnu komediju, je procena je li to smešno i zabavno ili nije. Odgovor je da je 22 Jump Street zabavan film , pre svega zbog maničnog tempa. Što se smeha i kvaliteta štoseva tiče, tu ima mesta za diskusiju. Neke stalne fore (“running jokes”) su preforsirane, kao recimo homoerotični ili čak gay kontekst u koji se dovode naši junaci i njihovi dvosmisleni dijalozi. Druge su zasenjene, kao Mercedesina gadljivost prema starosti. Treće su tako-tako, kao štos sa blizancima. Jedna od njih je zlata vredna, u pitanju su eksplozije koje su, kako film odmiče, sve više trashy i preterane i imaju sve manje motiva. Neki štosevi koji su planirani kao iznenađenje su suviše rano i očito “telefonirani”, ili prosto previše puta upotrebljeni u drugim filmovima da bi imali efekta. Sa pozitivne strane, ima više nego dovoljno meta-humora koji kači sve i svašta, od žanrovskih stereotipa (crni policijski oficir koji i pored uspeha još uvek govori kao baraba, lajna “I'm too old for this shit!”), pa do jednog kadra u sceni slabo potkrepljene jurnjave koji se nekoliko sekundi fiksira na natpisu na zgradi “Benjamin Hill Film Academy”. Mene je to kupilo, kao i završna scena sa nabrajenjm još ko zna koliko mogućih nastavaka.

Uostalom, kvalitet fora nije presudan. I dobru i osrednju foru treba znati prodati. 22 Jump Street to na nekoliko mesta radi toliko dobro da postiže maksimalni efekat. Druga bitna stvar koja jako popravlja utisak je dojam da su se glumci i ekipa zabavljali radeći ovaj film i to apsolutno stoji. Ice Cube brblja kao navijen, Nick Offerman je briljantan u dve scene koje ima, a naši protagonisti deluju kao da imaju makar rutinu u takvom tipu komedije, ako ne i izvornu glumačku i stvaralčku hemiju, i to je sasvim solidno. 22 Jump Street dosta odskače iz gomile sličnih hollywoodskih komedija.

 

Ne budem lenj i uhvatim da pogledam i prvi deo o kojem nisam znao gotovo ništa. Ispostavilo se da je u pitanju sasvim standardna komedija koja hoda po liniji parodiranja pod-žanrova teen, akcione, cop-buddy i buddy-buddy komedije. Kvalitetnijeg meta-humora je bilo u ravno tri scene (ako ne računamo još nekoliko solidno prodatih štoseva sa eksplozijama) i sve se vrte oko iste fore. Jedna je na početku, kada Offerman šalje dvojicu nesposobnih na tajni zadatak iz programa koji je pokrenut 80-ih, druga u sredini koja parodira film Donnie Brasco i treća pred kraj u kojoj se pojavljuje Johnny Depp, zvezda originalne serije 21 Jump Street iz 80-ih, kojem je možda baš ta serija trasirala put glumačke zvezde.

To me dovodi do zaključka da je 22 Jump Street meni čak i bolji film od prethodnika, što je neka vrsta kurioziteta. Prosto, luđi je, brži, eksplozivniji, zabavniji, manje opterećen. Možda me je zavela bioskopska tama, a na kućnom formatu mi možda i ne bi tako legao. Možda sam bio otupeo od hrane i izbezumljen veštačkim svetlom i šarenom robom na policama. Možda smejanje nekom prosečnom filmu sa nekim prosečnim forama ima smisla samo kada imaš društvo s kojim ćeš se smejati. Kako onda to nije upalilo sa nekim drugim filmovima? 22 Jump Street je čista zabava, ne očekujte previše i prepustite se.

HairBrained

2013.

režija: Billy Kent

scenario: Billy Kent, Sarah Bird, Adam Wierzbianski

uloge: Alex Wolff, Brendan Fraser, Julia Garner, Fred Melamed, Austin Pendleton, Parker Posey

Ponekad film koji se sastoji od varijacija na standardne teme nije loš. To najčešće zavisi od toga koliko tih tema ima, koliko su potrošene, kako su varirane i kako je sve to posloženo. Većina žanrovskih filmova su takvi, jer ne može svaki film napraviti revoluciju u okviru žanra, i tu nema ničeg lošeg. Stvari stoje drugačije kod indie dramedija: većina filmova jesu napravljeni prema nekom kalupu i većinu takvih filmova percipiramo kao loše. Prosto, od indie filmova očekujemo da budu originalni ili makar originalniji.

HairBrained je primer jednog konglomerata klišeja, pritom veoma nespretno posloženih. Svojim samouverenim stavom pokušava da evocira uspomene na bolje filmove te vrste, ali to ga čini još slabijim i iritantnijim filmom. Svaki element ovog filma ste već negde videli. Ništa čudno, u pitanju je manje ili više standardna priča o neočekivanom prijateljstvu između trinaestogodišnjeg genija Elija (Wolff) i četrdesetogodišnjeg gubitnika koji je prokockao biznis, kuću i brak, Lea (Fraser) koja se dešava na raspalom, mediokritetskom malom “liberal arts” koledžu. Obojica glavnih likova su plastični do kraja i nemoguće ih je oživotvoriti na bilo koji način. Jedan je klinac, intelektualno razvijen, ali emotivno još uvek dečak sa glupom frizurom za koju će ponuditi objašnjenje (da zaštiti mozak od infekcije glupošću), i iritantnim stavom. Drugi je matori krele koji u jednom trenutku deluje “zrelo i odraslo” zato što daje “životne” savete, a u drugom glupavo, gubitnički i granično retardirano. Nije ni čudo da je i njihov odnos šablonski i plitak, dosadan.

Dakle, Eli vuče traume od svoje neodgovore majke (Parker Posey koja ima jednu scenu i tri replike u filmu, neverovatno traćenje komičarskog talenta i šanse da film zaista profunkcioniše kao komedija, a ništa bolje nisu prošli ni Fred Malamed kao “bookie” i Austin Pendleton kao misteriozni starac) i od odbijanja na Harvardu. Mali genije je onda pristao ne bezveznom koledžu a la Community i u problemu je: ženske ga saleću, a on ih se plaši, matori debeli tupson živi u sobi preko puta, a još ga i polu-debilni “jock” siledžija juri da ga bije. Slamku spasa vidi u fakultetskom “Mastermind” timu i svom talentu da pamti svu moguću triviju, pa im se pridružuje, preuzima kapitensku poziciju i vodi ih putem slave iz pobede u pobedu u kviz-ligi. Njegovo samopouzdanje raste, upoznaće i prvu devojku (Garner), a Leo će mu postati očinska figura i neformalni trener celog tima.

Nadalje će film biti klasična koledž komedija sa takmičenjem, uz nekoliko veoma bledih i usputnih pod-zapleta: Leova ljigavost i sklonost kockanju, Leov odnos sa kćerkom koju je napustio, Elijev odnos sa devojkom, Elijev strah od koledž-drolje, Elijev sukob i mirenje sa debilnim “jockom”... HairBrained svoj stil krade od mase filmova i serija, vidljiva je apsurdnost Napoleon Dynamite i Communitija, tu se još nađu Revenge of The Nerds, Real Genius, pa i prethodni film Kenta i njegovih scenarista, The Oh in Ohio. Biće tu stylish scena, jedan ničim izazvani video-spot i par blentavih fora i gegova. Jedino što se iz daleka može nazvati smešnim u ovom filmu su pitanja i odgovori na kvizu, ali ni tu svaki štos nije posebno dobar. Nije loša ni Elijeva transformacija od uplašenog klinca do neke vrste intelektualne zvezde koledža.

Ako išta može spasiti ovaj film, onda je to relativno pozitivan stav o intelektualnosti. Većina koledž-filmova se fokusira na sport, lošu muziku, seksualne izazove, alkohol, drogu i debilne žurke. Ovde makar imamo kviz takmičenje, ali slaba je to uteha, pošto isto postaje jednako popularno i opterećeno takmičarskim duhom kao i neki sport. Uštedite svoje vreme i preskočite nesmešnu komediju zvanu HairBrained.

At Middleton

2013.

režija: Adam Rodgers

scenario: Glenn German, Adam Rodgers

uloge: Andy Garcia. Vera Farmiga, Taissa Farmiga, Spencer Lofranco, Nicholas Braun, Tom Skerritt, Peter Riegert, Mirjana Joković

Šta se to dogodilo sa Andijem Garciom? Mislim, čovek je bio specijalista za uloge pandura ili gangstera, a svi dobro znamo da po hollywoodskom kanonu za pandure i gangstere uvek ima posla, posebno što panduri i gangsteri bolje trpe godine nego neki drugi likovi. Pogledajte Al Pacina i Roberta De Nira, oni mogu da izvuku neku svoju ulogu pandura ili gangstera iz rukava, a kada rade sa pametnim i zahtevnim rediteljem, to će još zaličiti na ozbiljnu ulogu. Poslednje što je Garcia uradio, a da je bilo prominentno i moguće pogledati bez velikog kopanja bio je Ocean's serijal, a tu su ionako bile sve hollywoodske posvuduše. Nakon toga je već potrebno konsultovati imdb i onda – kao grom iz vedra neba pročitam negde da je ovaj nekada veliki glumac snimio romantičnu komediju At Middleton zajedno sa sestrama Farmiga koje igraju majku i kćerku. Učini mi se to zanimljivim, pamteći Garciu kao glumca koji ima nemali komičarski i romantični potencijal (ujedno je i latino i uglađen, što nije česta kombinacija u modernom filmu), odlučim da dotični film pogledam.

I ima tu šta da se gleda. Prvo, postmodernistička intervencija sa sestrama Farmiga je zanimljiva, jer liče jedna na drugu i razlika u godinama je skoro dovoljna da im štos prođe. Drugo, Garcijina lagana transformacija od frajera koji celog života ima motku u dupetu do potpuno raspojasanog štrebera kome je jasno da je proćerdao svoj život je prilično glatka i uverljiva. Treće, film izbegava one grozomorne melodramatične i romantične klišeje i svoje sredovečne protagoniste, uštogljenog kardio-hirurga Georga (Garcia) i bleskastu prodavačicu dečijeg nameštaja Edith (starija Farmiga), roditelje koji su doveli svoju decu na obilazak jednog koledža na dan otvorenih vrata, kao odrasle ljude pod utiskom, a ne neodgovornu balavurdiju.

Dakle, George i Edith su doveli svoju decu na obilazak koledža, on sina Conrada (Lofranco) koji izgleda kao tipični bezbrižni mali bogataš, a ona kćerku Audrey koja ima fiks-ideju da studira lingvistiku kod svog intelektualnog heroja. Iako u početku idu na živce jedno drugom, a sa Edith se nikad ne zna kada će reći ili uraditi nešto neprimereno, njih dvoje će se odvojiti od svoje dece i sami obilaziti Middleton i zbližiti se usput. Oboje su u braku, ne nužno srećnom i oboje su nerealizovani i svedeni na nekoliko funkcija u životu. George je zapostavio privatni život zaradi posla, dok Edith nikad nije realizovala svoje akademske i umetničke ambicije jer se rano udala. Oni će imati niz zgodno-nezgodnih situacija, ukrasti bicikle da se vozikaju, praviti buku u biblioteci, ometati pijanistu dok vežba, popeti se na toranj da bace pogled... “Highlight” je svakako scena u kojoj njih dvoje pokidaju studente drame u improvizaciji. Oni će uspeti još i da se naduvaju i otvore jedno drugom i upoznaju sami sebe malo bolje. To je kliše, ali radi posao. Problem je što mi ne dobijamo dovoljno uvida u “background” likova da bi nas bilo briga za njih.

U međuvremenu, i njihovi klinci su na putu spoznaje i upoznavanja samih sebe. Opušteni lovan Conrad će pomoću starog spikera / DJ-a shvatiti da ga privlači karijera na radiju. Rigidna Audrey će se grdno razočarati u svog idealnog mentora koji odlazi na drugi koledž i shvatiti da se ne može sve detaljno planirati unapred i držati pod kontrolom po svaku cenu. I to je sve divno i krasno, ali nije ni novo ni posebno impozantno.

Kao što smo rekli, interesantni obrati u scenariju su ostavljeni za kraj, koji se čini kao gorko-sladak, realističan, iskren i emotivno nabijen. Šteta što glavni likovi nisu još malo razrađeniji, pa da cela srednja celina ne deluje kao klišeizirano filmsko zavođenje. Režija je pešačka, ali koliko je moguće inovirati režiju u romantičnoj komediji. Glavni favoriti su ipak glumci. Andy Garcia je imao nimalo zahvalan zadatak da nam približi uštogljenog Georga, koji je stereotipno napisan i u tome prilično uspeva, ali bi bilo bolje da je imao bolji lik. Vera Farmiga je imala zahvalniji, iako jednako klišeizirano napisan lik ćaknute sredovečne žene, pa je imala više slobode u tumačenju.

Na kraju krajeva, At Middleton je polovičan film kome samo malo fali da bude zaista dobar. Tamo gde je inovativan i iskren je zanimljiv, ali ga obilje klišea drži tek za nokat iza čistog proseka. Iskreno, voleo bih da sam se na nekom drugom filmu uverio da Andy Garcia još uvek može i želi da glumi. Za Veru Farmigu nisam ni sumnjao, ona je još u Up in The Air pronašla idealni tip uloge, a ovde ga samo za nijansu varira.