Green Room

kritika  originalno objavljena na fak.hr

2015.

Scenario i režija: Jeremy Saulnier

Uloge: Callum Turner, Anton Yelchin, Joe Cole, Alia Shawkat, Imogen Poots, Mark Webber, Patrick Stewart, Macon Blair, Eric Edelstein, Kai Lenox, David W. Thompson, Brent Werzner

Nije lako biti u koži nepoznatog punk sastava koji kruži okolo od jedne do druge bedne svirke, po bednim barovima, u bedno vreme za bednu kintu. Naši junaci su Ain't Rights iz Arlingtona i upravo imaju takvu bednu turneju na drugom kraju zemlje, u Oregonu. Nakon što im finansijski propadne jedna svirka, pomisle da će se „izvaditi“ na drugoj, u jednom baru usred šume. Okej, publika je malo čudna i ekstremna („Ne govorite o politici“, upozoravaju ih) i posle svirke treba sve promptno pokupiti, ne zaboraviti stvari u hodniku („Zbog požara“, kažu) i dići tih nekih par stotina dolara.

Upozorenja nisu bila za džabe i to je jasno odmah: u pitanju je skriveno i ilegalno okupljalište skinheadsa, nacista i rasista, ali to nisu onakvi skinsi koje znamo iz evropske popularne kulture, već sasvim moguće do zuba naoružani kriminalci i teroristi. I naravno da će naši junaci, Tiger (Turner), Sam (Shawkat), Pat (Yelchin) i Reece (Cole) nešto zajebati po putu i videti ono što ne bi smeli, pa će ostati okruženi u naslovnoj zelenoj sobi.

Sa druge strane je dobro organizirana banda okorelih ubica pod vođstvom starijeg gospodina Darcyja (Stewart) koji se samo na prvi pogled čini razumnim i spremnim na pregovore i dogovore. Naši junaci su zapravo pod opsadom i napad će svakako u jednom trenutku početi. I taj napad će biti krvav i brutalan. U sobi sa njima je i Amber (Poots), devojka koja je (bila) član organizacije i koja te barabe poznaje bolje nego oni. Možda je ona jedina koja im može pomoći da se živi izvuku iz sranja u koje su nesmotreno upali...

Green Room je novi film Jeremyja Saulniera i imao je premijeru na canneskim Danima Režije, a sada je na festivalskoj turneji. Bioskopska distribucija je još uvek neizvesna, ali Green Room, kao i sam Saulnier, ima potencijala za kultni status nekada u budućnosti. Ovaj autor jeftinih, promišljenih žanrovskih filmova svakako je ime na koje se može računati u budućnosti, naročito u kontekstu američkog indie filma, što je već dokazao sa ostvarenjima kao što su Murder Party (2007) i Blue Ruin (2013), malim remek-delom recenziranim od strane moje malenkosti ovde na portalu.

U tom smislu Green Room crpi inspiraciju iz dva prethodna ostvarenja, ali i iz baštine američkog žanrovskog filma idealnog za „ponoćne projekcije“. Ima tu svega i svačega, i veoma krvavog i prljavog (dakle, realističnog) nasilja, i jezive atmosfere, i posvete klasicima (Straw Dogs, Assault on Percint 13) i pop-kulturnih, uglavnom muzičkih referenci, i sjajne fotografije (koju ovog puta ne potpisuje Saulnier) i montaže koja nas drži u mraku taman koliko treba, ni manje ni više. Za posebnu pohvalu je pažnja koja je posvećena banditskoj organizaciji koja napada naše junake, od hijerarhije, preko specijalizacije pojedinih članova, do obeležja i žargona.

Međutim, iako je u pitanju sasvim dobar film, Green Room je malo razočaranje nakon Blue Ruin, iako se među ta dva filma mogu naći brojne sličnosti. I jedan i drugi udaraju i u glavu i u stomak. I jedan i drugi su izuzetno nasilni i u tome grafični. I jedan i drugi su „backwoods“, crni i pesimistični do daske. Green Room se čak može posmatrati kao logična posledica kulta oružja onako predivno ovlaš prikazanog u Blue Ruin. Ali nešto ipak tu fali i utisak je da se Saulnier ipak malo previše trudio da ponovi ono što mu je sa lakoćom uspelo prvi put.

Drugi problem je tretman likova. Dok smo u Blue Ruin imali izrazitog (anti-)heroja, lika tako neobičnog i unikatnog kojeg je maestralno odigrao Macon Blair, ovde toga nema. Blair se, doduše, pojavljuje u jednoj maloj ulozi, ali nije u planu da on preuzme film. Problem je, zapravo, u toj našoj punk skupini Ain't Rights koja se donekle drži kao grupni karakter, ali čiji članovi nisu dovoljno jaki likovi sami za sebe. Naprosto, diverzifikacija među njima je suviše bleda i mi ih razlikujemo jedino prema instrumentima koje sviraju. Dobro, možda sam malo preuveličao tvrdnju, ali ona nije daleko od istine. Najbliže profiliranom liku što imamo u taboru za koji „navijamo“ protiv svih šansi je Amber. Nju Imogen Poots igra onako pametno, ležerno, ali i sjajno kontrolirano, kako to ona već ume i što je već demonstrirala, ali ni to nije dovoljno.

Opet, ostaje nam da uživamo u lokvama krvi i prolomu nasilja koje nije samo sebi cilj, već nam priča jednu priču. Ni to nije loše samo za sebe, naročito ako u morbidnosti nalazite makat malo zadovoljstva. Ostaje nam osmeh na licu kad se oni na početku filma, okruženi nacistima i nacističkom memorabilijom, onako „punkerski“ zaderu sa bine „Nazi Punks Fuck Off!“. Ostaje nam Patrick Stewart koji razbija svoj „typecast“ dobroćudnih staraca. Ostaje nam jedan prilično dobar komad žanrovskog filma čiji je jedini problem to što nije genijalan i što je autor već napravio bolji. Nemojmo biti razmaženi.