2014.
scenario
i režija: Naomi Kawase
uloge:
Nijiro Murakami, Jun Yoshinaga, Miyuki Matsuda, Tetta Sugimoto,
Makiko Watanabe
Verovatno
nam prva asocijacija na japansku kinematografiju neće biti
festivalske meditativne drame, ali očito i to se tamo snima.
Evo, recimo, Naomi Kawase je pre svega poznata publici u Cannesu,
možda u art-house krugovima kod kuće u Japanu i sumnjam da je
negde još drugde. Autorica očito ima svoj stil i svoju publiku,
po tome je prepoznaju, vole i cene, i pitanje je može li izaći
iz te zone ugodnosti.
Recimo,
njen poslednji film Futatsume no mado je imao premijeru u
glavnom programu Cannesa prošle godine i u toj izuzetno oštroj
konkurenciji su joj pojedini kritičari predviđani Zlatnu Palmu. Od
toga nije bilo ništa, Ceylan, Zvyagintsev i braća Dardenne su
bili prejaka konkurencija. Futatsume no mado je obezbedio
distribuciju u Francuskoj i Japanu (što mu je i realno bilo
tržište), otfurao na ne baš impresivnu festivalsku turneju koja
je uključivala i jedan od jesenjih festivala u Beogradu, ali sam
ga u tom ciklusu propustio. Iskren da budem, najviše me je
zanimao kao svojevrstan kuriozitet i da vidim zašto se o njemu
toliko pisalo u pojedinim krugovima.
Autorici
se mora priznati da je od samog početka sposobna gledaoca navesti
na krivi trag. Nije često slučaj da film počinje sa primitivnim
(tradicionalnim, ako ćemo biti politički korektni) ritualima i
lešom kojeg je more izbacilo na obalu, a da ne skrene u pravcu
trilera, u ovom slučaju od “backwoods” sorte, pošto je radnja
smeštena na zabačen otok bez puno kontakta sa spoljnim svetom.
Film se tom ranom žrtvom uopšte ne bavi, ona će biti izvučena
iz naftalina jednom zgodnom prilikom da bi se poentiralo nešto
sasvim drugo.
Futatsume
no mado je film o nečemu drugom. O odrastanju i sazrevanju. O
nošenju sa samoćom, životom i smrću u svetu koji nas
okružuje. O prirodi, i u doslovnom smislu flore, faune i geografije
koja nas okružuje, ali i u filozofskom smislu ljudske prirode. Te
teme stoje u savršenom kontrapunktu sa lokacijom otoka Anami i sa
fotografijom koja hvata njegove prirodne lepote i način života
njegovih stanovnika.
Ovo
je zapravo zen film o dvoje mladih ljudi različitih životnih
priča koji su na početku veze i pred prvim pravim ozbiljnim
iskušenjima. Kaito (Murakami) živi sam sa majkom koja je stalno
na poslu i stoga prilično odsutna iz njegovog života. On je dete
razvedenih roditelja, njegov otac je ostao u Tokyu, a ni Kaito se
nije u potpunosti adaptirao na život na otoku. Sa druge strane
imamo Kyoko (Yoshinaga), devojku sa otoka koja se mora pripremiti
na neizbežnu smrt svoje bolesne majke koja je puštena iz bolnice
da umre kod kuće. Mogu li se njih dvoje naći jedno drugom i
zajedno prebroditi svoje krize?
U
nekim aspektima, ovaj zen-film je više nego zanimljiv. To se pre
svega odnosi na odnos između čoveka, ritala i prirode. I
ljubavna priča deluje simpatično i uverljivo, a dvoje glavnih
glumaca ima tu šarmantnu hemiju kakvu mladi glumci mogu imati. To je
sve podvučeno izuzetno poetičnom fotografijom sa puno osećaja za
detalj i za lokalno.
Problem
nastaje sa tempom i trajanjem filma. Sa tako bazičnom i statičnom
pričom, dva sata su zaista previše i čini se da film na
pojedinim mestima zaista stoji. To je možda trend u svim “slice
of life” filmovima, ali ovde je doveden skoro do maksimuma.
Drugi problem je sa samim tim zenom koji nije nimalo suptilan i često
se može svesti na tipičan “zen crap”. Primera radi, likovi
dosta često ispaljuju “one-linere” filozofske sadržine na
“fortune cookie” i “bumper sticker” dometa i to je često
iritantno.
Sve
u svemu, ovo japansko art-house delce može biti zanimljivo određenoj
publici, pre svega onoj sa evropskim i festivalskim ukusom. Ima tu
detalja koji su valjano pogođeni, ima tu topline i ljudskosti,
ali svejedno nije reč o nekakvom remek-delu, čak ni o filmu za
pamćenje. Preporuka kao kuriozitet, više nego bilo šta drugo.
No comments:
Post a Comment