Red Knot

2014.

scenario i režija: Scott Cohen

uloge: Olivia Thrilby, Vincent Kartheiser, Billy Campbell, Lisa Harrow, Roger Payne

Mladi bračni par kreće na putovanje. Nije to medeni mesec kakav zamišljamo, neko more, tropi ili makar Mediteran, nego antarktička tura brodom. Muž, Peter (Kartheiser) deluje više u tome, to je očito bila njegova ideja. Žena, Chloe (Thrilby) pokušava biti podrška, ali teško skriva da celom tom pričom baš i nije oduševljena. On je pisac opsednut antarktičkim istraživačima i imao je sreću da na brodu naleti na biologa Rogera Paynea, pa se uglavnom zadržava u razgovoru s njim, dok se Chloe progresivno sve više smara.

Situacija će eskalirati kada ona od nekog drugog, a ne od Petera, sazna da je on potpisao ugovr za knjigu koji predviđa odsustvo od godinu dana. To će dovesti do “preseljenja” u drugu kabinu i intenzivnog druženja sa kapetanom (Campbell). Jesu li antarktička bespuća, nepregledno more i smrznuti otoci zaista znak za kraj njihove veze ili samo tako izgledaju?

Red Knot je prvi film teatarskog umetnika Scotta Cohena koji sa njim pokazuje određeni potencijal i stvaralačku zrelost, ali i neke nedostatke. Najjače strane filma su sjajan izbor glumaca, impresivna fotografija, muzika i njihov spoj u svojevrsnu meditaciju o ljubavi, komunikaciji i zajedništvu, kao i veoma vešto uklapanje filmske priče, glumaca i ekipe na pravi, komercijalni brod sa pravim turistima koji su se uputili na ovo nimalo jeftino krstarenje. Zanimljivo je i to da fotografija i naročito muzika diktiraju kako ćemo percipirati film, a da dijalog ostaje ne baš razumljiv, najčešće duboko u pozadini svega.

Problem je, međutim, pre svega sa tempom. Red Knot je prespor, čak i kad uzmemo u obzir da je u pitanju meditacija o ljubavi, pritom još na ograničenom prostoru i da su događaji u takvom okruženju uglavnom toliko niskog intenziteta da su skoro ne-događaji. Likovi su jedva skicirani, što glumcima daje slobodu za tumačenje, ali im ne daje temelj nigde. Vincent Kartheiser i Olivia Thrilby se sa njima sjajno snalaze, posebno ona, koristeći se mimikom i govorom tela. Problematično je i to da skoro nema priče, pa se i taj dijalog koji čujemo čini kao kompromis, a film bi svakako i bolje i inovativnije izgledao kada bi u potpunosti bio bez dijaloga, oslonjen na fotografiju, muziku i ambijentalne zvukove.

Red Knot je jedno relativno kratko, povremeno zanimljivo i ne sasvim promašeno filmsko iskustvo, ali će biti i ostati samo kuriozitet, iako ima potencijala za mnogo više od toga. Ovako može biti zanimljiv jednom krugu profesionalaca, dok će široj publici biti uglavnom nezanimljiv.