Kumiko, the Treasure Hunter

2014

režija: David Zellner

scenario: David Zellner, Nathan Zellner

uloge: Rinko Kikuchi, Nobuyuki Katsube, Shirley Venard, David Zellner, Nathan Zellner, Yumiko Hioki

Negde 2001. godine američki mediji su spremno lansirali senzacionalističku urbanu legendu o jednoj japanskoj turistkinji koja je navodno tražila zakopani kofer s novcem iz filma Fargo braće Coen i konačno našla smrt u snegu Minnesote. Priča se ispostavila kao totalni “bull”, nesrećna žena je zapravo izvršila samoubistvo nakon tragičnog kraja romanse sa oženjenim američkim biznismenom. Novinari su pogrešno pretpostavili nekoliko stvari koje se bazično mogu svesti na to da se ceo svet ipak ne vrti oko Amerike i američke pop-kulture, barem ne uvek.

Zapravo, “kreativan” odnos između novinara i istine nije ništa novo i neviđeno, pre bi se mogao nazvati pravilom, posebno u senzacionalističkom i tabloidnom novinarstvu. Motivacija je finansijska: čitaoci kupuju priču, ne potpunu i najčešće bolno standardnu istinu. Ono što jr simptomatično u celoj toj priči je to da su za svoju inspiraciju izabrali Fargo, još jedan od filmova poznatih po “kreativnom” tretmanu istine. Istina, na početku filma piše da je zasnovan na stvarnim događajima, iako je potpuna fikcija, čak ni doku-drama. Štos je u tome da su braća Coen izabrala ne jedan, nego nekoliko slučajeva, distorzirali ih i vešto spojili u jedan, opet ponavljam, fikcijski film.

Sa Kumiko, the Treasure Hunter opet imamo dvojicu braće, glumce i filmske autore Davida i Nathana Zellnera i opet imamo odnos između faktografije i fikcije koji ta dva pojma dovodi u vezu i ispituje. Imamo i Fargo, i izgubljeni kofer sa velikom količinom novca, i opsesiju filmom i samoću, pa čak i tragediju u najavi, ako ne i u “odjavi”, da se izrazim yambaški. I imamo jedan sasvim dobar, inteligentno složen i emotivno jak film.

Naša Kumiko (Rinko Kikuchi, perfektna) je usamljena gradska cura. Radi kao jedna od sekretarica u timu i ćuti iz principa iako su svi oko nje glasni. Naravno, šef je opterećuje i gnjavi, postaje prestara za posao koji obavlja i majka je preko telefona gnjavi što se nije još uvek udala ili makar što se ne vrati doma. Jedino veselje u životu joj je njen kućni ljubimac zec i jedna stara, slučajno pronađena video-kaseta na kojoj se jedva može videti da je u pitanju snimak Farga. Držeći se natpisa “po istinitim događajima”, Kumiko dobije iluziju da je u pitanju dokumentarni film i da kofer sa novcem još nije pronađen. Opremljena ručno vezenom mapom, strpljenjem, očajem i lošim znanjem engleskog jezika, ona kreće u potragu. Ta potraga će je odvesti do gorko-slatkih, ponekad duhovitih, ali uglavnom teških i pesimističnih momenata, pre svega susreta sa žiteljima ruralne “heartland” Amerike.

Nije tu stvar samo u novcu kao standardnoj prečici za sreću. Niti je samo u sudaru dveju kultura i nekoliko različitih tipova ličnosti. Nije ni u depresiji, deluzijama i osmišljavanju života po svaku cenu. Nije ni u njenoj tvrdoglavosti. Nije ni u strahu i nadi, izvesnosti i neizvesnosti, uspehu i neuspehu. Svega toga ima, ali Kumiko je jedno posebno, unikatno filmsko iskustvo koje ostavlja trajan i dubok utisak i dugo se pamti.

Za taj utisak su se braća Zellner pobrinula na svim planovima. U vizuelnom smislu, japanski deo filma se zasniva na teskobi i nepodnošljivosti samotnjačkog života. Jednom kad se radnja preseli u Ameriku, nema više teskobe, a vizuali postaju igre sa umom naše Kumiko, esencija strahote i lepote. U njima ima više nego dovoljno poezije. Odličan utisak je pojačan i odličnom muzikom za koju su se pobrinuli The Octopus Project i koja sa dijalogom i ambijentalnim zvukovima tvori jednu izuzetno zamiljivu zvučnu shemu. Opet, cela ta vizija bi bila nemoguća bez Rinko Kikuchi koja je, nimalo jednostavno, uhvatila esenciju usamljenosti i očaja, te eskapizma i deluzija kao često jedinog odgovora na takve životne uslove.

Neki će, sasvim opravdano, filmu zameriti stalni pesimistični ton. Istina, ovo nije film za svakoga. Ali u njemu itekako ima blaga, ne samo onog kofera, i što se tiče filmskih referenci i što se tiče pogleda u misterije ljudske psihe. Kumiko, the Treasure Hunter zaslužuje moje preporuku.