2014.
režija:
Lucie Borleteau
scenario:
Lucie Borleteau, Clara Bourreau, Mathilde Boisseleau
uloge:
Ariane Labed, Melvil Poupaud, Anders Danielsen Lie, Luc Catania
(glas)
Kakav
je osećaj i kako to izgleda biti žena u muškom svetu, na muškom
poslu, stalno okružena muškarcima? Iz svoje muške perspektive, ne
bih znao da odgovorim na to pitanje, ali ako je suditi po filmovima i
serijama, prvo pitanje je pritisak na karijeru (manja plata za isti
posao, teže nalaženje posla, konstantno ispitivanje stručnosti od
strane uhodane škvadre muških kolega), a odmah za njim i seksualna
tenzija ili različito doživljavanje seksa kod muškaraca i žena.
Fidelio,
Alice's Journey je film koji prati našu naslovnu
protagonistkinju, mehaničarku na naslovnom brodu, u okruženju
muškaraca. Osvežavajuće, novo i evropski (nasuprot
anglosaksonskom, je li) je to da se ovde izbegavaju klišei o
neravnopravnosti, predvidljive feminističke tlapnje i moralno
čistunstvo i popovanje oko seksualnih eskapada, kao i jeftina
eksploatacija seksualne ugroženosti. Opet, to ni u kom slučaju ne
znači da nema promišljanja o karijeri i seksu i da to nije povezano
sa okruženjem broda i muškaraca na njemu. To zbog ženske
perspektive autorice, bivše glumice Lucie Borleteau i njenih
ko-scenaristkinja deluje unikatno i iskreno.
Naša
Alice (Labed) dolazi na brod Fidelio, ranije poznat kao Eclipse da
zameni mehaničara koji je poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima.
Brod neumitno ide prema svom kraju i na jednom je od svojih
poslednjih putovanja pre nego što ode u staro gvožđe. O tome je u
svojim dnevnicima pisao i pokojni mehaničar, u pauzama opisa svojih
seksualnih eskapada i definitivnog razočaranja u ljubav kao takvu.
Ti dnevnici su došli Alice pod ruku...
Kao
i brod, i ona je na prekretnici jer je način života istovremeno
ubija, ali joj je i inspiracija i motivacija. Za nju više ne može
važiti ona maksima: “šta se dogodi na brodu, ostaje na brodu”,
posebno zato što na kopnu ima dečka koga voli, Felixa (Danielsen
Lie), a kapetan na brodu Gaël (Poupaud) je njena prva velika ljubav
i “blast from the past” u najnezgodnijem mogućem trenutku.
Ovo
je film pre svega o vernosti, koja se ne ispituje samo po pitanju
ljubavi, veza i brakova nego i u smislu karijernih i životnih
ideala. Brod je tu zanimljiv “setting”, specifično stanje uma, a
ne samo kulisa i dekor, ali je i ograničavajući faktor jer je na
tako tesnom prostoru teško graditi i luk radnje i razvojni luk
likova.
Jednom
kad iznese svoje pretpostavke, Lucie Borleteau ne ostaje puno
prostora do poente. Ona pokušava da popuni tu rupu slikama iz dnevne
brodske rutine, iz Alicinih privatnih trenutaka, iz “provoda”
na brodu i u lukama. Ona nju pozicionira kao jednakopravnu, iako ne i
jednaku svojim muškim kolegama, što je zanimljivo, ali ne i
dovoljno. Sličan problem relativne ne-događajnosti prisutan je i po
pitanju pokojnikovih dnevnika i njegove misteriozne smrti koji imaju
sjajan potencijal da film skrenu u nekom drugom pravcu. To može
biti nekakav korporativni triler ili prosto studija života na brodu
generalno i to autorica koristi prigodno, ovlaš, nikad do kraja. To
je možda u redu da bi se film držao svoje osnovne teze, ali ipak
ostavlja utisak praznine. Konačno, imam problem i sa umetničkim
referencama datim u naslovu. Tu imamo i Beethovena i Homera i Lewisa
Carrolla i sve to divno i krasno zvuči, mada dalje u filmu ne znači
apsolutno ništa. Zbog toga to deluje kao nekakva štreberska
larpurlartistička foliracija.
Štos
je u tome što Lucie Borleteau pokazuje potencijal za daleko više od
toga. Kao i kod drugih bivših glumaca, njen rad sa glumcima je
besprekoran i ona iz njih izvlači apsolutni maksimum. Ima i talenta
da pronađe temu i okvirno postavi priču. Ima i oko za poneki
detalj. Problem nastaje kada to treba da razradi i nekako zapakuje,
a očito nije našla bolje i originalnije rešenje nego konvencije
evropskog festivalskog filma. Ali dobro, ovo joj je dugometražni
prvenac i ona svakako ima i vremena i prostora za napredak.
No comments:
Post a Comment