5.9.15

Fidelio, l'odyssée d'Alice / Fidelio, Alice's Journey

2014.
režija: Lucie Borleteau
scenario: Lucie Borleteau, Clara Bourreau, Mathilde Boisseleau
uloge: Ariane Labed, Melvil Poupaud, Anders Danielsen Lie, Luc Catania (glas)

Kakav je osećaj i kako to izgleda biti žena u muškom svetu, na muškom poslu, stalno okružena muškarcima? Iz svoje muške perspektive, ne bih znao da odgovorim na to pitanje, ali ako je suditi po filmovima i serijama, prvo pitanje je pritisak na karijeru (manja plata za isti posao, teže nalaženje posla, konstantno ispitivanje stručnosti od strane uhodane škvadre muških kolega), a odmah za njim i seksualna tenzija ili različito doživljavanje seksa kod muškaraca i žena.
Fidelio, Alice's Journey je film koji prati našu naslovnu protagonistkinju, mehaničarku na naslovnom brodu, u okruženju muškaraca. Osvežavajuće, novo i evropski (nasuprot anglosaksonskom, je li) je to da se ovde izbegavaju klišei o neravnopravnosti, predvidljive feminističke tlapnje i moralno čistunstvo i popovanje oko seksualnih eskapada, kao i jeftina eksploatacija seksualne ugroženosti. Opet, to ni u kom slučaju ne znači da nema promišljanja o karijeri i seksu i da to nije povezano sa okruženjem broda i muškaraca na njemu. To zbog ženske perspektive autorice, bivše glumice Lucie Borleteau i njenih ko-scenaristkinja deluje unikatno i iskreno.
Naša Alice (Labed) dolazi na brod Fidelio, ranije poznat kao Eclipse da zameni mehaničara koji je poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima. Brod neumitno ide prema svom kraju i na jednom je od svojih poslednjih putovanja pre nego što ode u staro gvožđe. O tome je u svojim dnevnicima pisao i pokojni mehaničar, u pauzama opisa svojih seksualnih eskapada i definitivnog razočaranja u ljubav kao takvu. Ti dnevnici su došli Alice pod ruku...
Kao i brod, i ona je na prekretnici jer je način života istovremeno ubija, ali joj je i inspiracija i motivacija. Za nju više ne može važiti ona maksima: “šta se dogodi na brodu, ostaje na brodu”, posebno zato što na kopnu ima dečka koga voli, Felixa (Danielsen Lie), a kapetan na brodu Gaël (Poupaud) je njena prva velika ljubav i “blast from the past” u najnezgodnijem mogućem trenutku.
Ovo je film pre svega o vernosti, koja se ne ispituje samo po pitanju ljubavi, veza i brakova nego i u smislu karijernih i životnih ideala. Brod je tu zanimljiv “setting”, specifično stanje uma, a ne samo kulisa i dekor, ali je i ograničavajući faktor jer je na tako tesnom prostoru teško graditi i luk radnje i razvojni luk likova.
Jednom kad iznese svoje pretpostavke, Lucie Borleteau ne ostaje puno prostora do poente. Ona pokušava da popuni tu rupu slikama iz dnevne brodske rutine, iz Alicinih privatnih trenutaka, iz “provoda” na brodu i u lukama. Ona nju pozicionira kao jednakopravnu, iako ne i jednaku svojim muškim kolegama, što je zanimljivo, ali ne i dovoljno. Sličan problem relativne ne-događajnosti prisutan je i po pitanju pokojnikovih dnevnika i njegove misteriozne smrti koji imaju sjajan potencijal da film skrenu u nekom drugom pravcu. To može biti nekakav korporativni triler ili prosto studija života na brodu generalno i to autorica koristi prigodno, ovlaš, nikad do kraja. To je možda u redu da bi se film držao svoje osnovne teze, ali ipak ostavlja utisak praznine. Konačno, imam problem i sa umetničkim referencama datim u naslovu. Tu imamo i Beethovena i Homera i Lewisa Carrolla i sve to divno i krasno zvuči, mada dalje u filmu ne znači apsolutno ništa. Zbog toga to deluje kao nekakva štreberska larpurlartistička foliracija.
Štos je u tome što Lucie Borleteau pokazuje potencijal za daleko više od toga. Kao i kod drugih bivših glumaca, njen rad sa glumcima je besprekoran i ona iz njih izvlači apsolutni maksimum. Ima i talenta da pronađe temu i okvirno postavi priču. Ima i oko za poneki detalj. Problem nastaje kada to treba da razradi i nekako zapakuje, a očito nije našla bolje i originalnije rešenje nego konvencije evropskog festivalskog filma. Ali dobro, ovo joj je dugometražni prvenac i ona svakako ima i vremena i prostora za napredak.

No comments:

Post a Comment