Glass Chin

2014.

scenario i režija: Noah Buschel

uloge: Corey Stoll, Billy Crudup, Yul Vazquez, Marin Ireland, Kelly Lynch, Malcom Xavier

Glass Chin mi je bio prvi susret sa Buschelom, ali mi svakako neće biti poslednji. Čak sam dobio želju da kopam po njegovoj karijeri unazad i uočim kojim putem je do svog poprilično unikatnog stila došao. Letimičan pogled na IMDB mi kaže da se Buchel ne drži jednih te istih tema i žanrova, ali je uočljivo to da se on određenog klišea dohvati i pokušava da ga sagleda iz drugačije perspektive. To važi i za školsku dramu (Bringing Rain, 2003), i za biografski film (Neal Cassady, 2007), i za neo-noir (The Missing Person, 2009), i za komediju (Sparrows Dance, 2012). U tom procesu njegovo najjače oružje je detaljna karakterizacija likova i interesantan dijalog na tragu ranog Mameta. Glass Chin je Buschelov pokušaj revizije krimi-drame, sportskog filma i socijalnog trilera.

Bivši bokserski talenat Bud Gordon (Stoll) svoj potencijal nije realizovao, što zbog bokserskih (naslovna “staklena brada”), što zbog ljudskih nedostataka. On živi (i stalno se nadgornjava) sa svojom devojkom u bezveznom stanu u bezveznom kvartu u bezveznom New Jerseyu, trenira mladog boksera u lokalnoj teretani i sanja o velikom povratku i velikoj lovi, o svom restoranu u New Yorku i koječemu još.

Sad, kao i svaki bivši bokser, jedino što može da radi efikasno je da bude snagator i uterivač dugova za račun vrlo prepredenog i uglađenog gangstera J.J.-a (Crudup). Štos je u tome što Bud još nije izgubio unutrašnji smisao za moral i poštenje, što ga čini različitim od njegovog “partnera” u akcijama Roberta Flasha (Vazquez), bivšeg snajperiste, brbljivog PTSP-ovca koji stalno smišlja neke sheme i muljaže. Jednom kada se na noćnom poslu dogodi sranje, Bud će postati idealna žrtva nametaljke koju mu J.J. priprema. Da bi se izvukao, mora da namesti da njegov pulen padne u prvoj rundi prve velike borbe. Mora, dakle, izabrati između svoje guzice i svog poštenja.

Ako vam se priča učini poznatom, to je zbog toga što ste je sigurno već videli u drugim filmovima. Međutim, sa Glass Chin nije toliko bitno “šta”, koliko “kako”, a odgovor na to pitanje se skriva u nekim oprobanim i nekim inovativnim autorskim i stilskim odlukama koje se odlično uklapaju. Ovo je bokserski film bez scene borbe, i to ne zbog toga što se štedelo na budžetu ili što autor nema talenta (vidimo različite komponente treninga i za verovati je da reditelj kapira boks). Ovo je triler sa ubistvom, ali ono ostaje u “off”-u, kao i većina nasilja.

Pre svega, ovo je film u kojem likovi puno pričaju i pritom menjaju svoje lice u zavisnosti od toga ko im je sagovornik. Uzgred, ni ti filozofski i beznadni, nihilistički dijalozi nisu drveni niti su samo sredstvo da autor izbaci svoje stavove i frustracije, već tako stilizovani deluju kao nešto što bi ovi likovi rekli. Možda je izuzetak pomalo napadan Robertov monolog pred kraj filma u kojem je on, kao, prokužio svet (za razliku od Buda, je li), ali na tom mestu razumem Buschelovu potrebu da “zapakuje” ono što je nameravao reći sa celim filmom.

Posebna snaga leži u uverljivosti i nijansiranosti likova, što omogućava glumcima da naprave male bravure. Možda sva trojica deluju kao tipski likovi, ali ih kupujemo. Tako nam prolazi i J.J.-ev sadizam (radije muči obične ljude nego bogataše) i njegov interes za umetnost (jer tu se krije lova, a on je pre svega nemilosrdni biznismen). Tako nam prolaze Robertova naklapanja jer vidimo koliko je sjeban i da mu je J.J. jedina opcija. Tako nam prolazi i Bud koji nije tek neka sirovina nežnog srca (iako ima svoje itekako ranjive momente), nego čovek sa svojim egom i nemalom taštinom koja ga često gura od loših ka gorim odlukama. On je bokser-filozof koji se konstantno precenjuje na oba polja i samim tim je kriv za svoju sudbinu, ali se svejedno nadamo da će se ipak nekako provući.

Naravno, Glass Chin nije lagan film. To ne važi samo zbog implikacija nasilja, niti zbog dugotrajnih i često neprijatnih dijaloga, niti zbog sumorne atmosfere. Glass Chin ima specifičan stil i na vizuelnom planu i neke rediteljske odluke koje se čine suviše čudnim. Najupadljivija od njih je to da likovi često vode monologe, gledajući u kameru, obraćajući se drugim likovima koji ih slušaju. Na to se treba naviknuti, pa onda to čak i deluje smisleno.

Daleko od toga da je Glass Chin na svakom polju uspešan film ili da je, ne dao bog, univerzalno dopadljiv. Razumljiv mi je stav da u filmu ima suviše priče za nešto što pretenduje da bude triler. Razumljiv mi je stav da hronično fali akcije, prave akcije. Ali meni je nekako cool u tom spoju “mametovskih” dijaloga i odjeka Tarantina. Mene ovo podseća na raširenu, umirenu i gotovo setnu pozadinsku priču od bokseru Butchu iz Pulp Fictiona. Glass Chin se mogao dešavati sredinom 90-ih i mogao bi biti i tada snimljen. I bio bi dobar kao što je sada dobar.