2014.
scenario i režija:
Ronit Elkabetz, Shlomi Elkabetz
uloge: Ronit
Elkabetz, Simon Abkarian, Menashe Noy, Sasson Gabai, Eli Gornstein
Ne tako zabavna
činjenica: u (formalno sekularnoj) državi Izrael ne postoji
institucija građanskog braka, bilo da ste prakticirajući vernik ili
ne. Samim tim ne postoji ni institucija građanskog razvoda, nego se
brakorazvodne parnice vode pred rabinskim sudom. Ne znam kako je to
uređeno sa pripadnicima drugih veroispovesti i ima li tu neke
razlike među granama judizma, ali po svemu sudeći, praksa je veoma
dogmatska i veoma centrirana oko muškarca i njegovog interesa.
U to će se brzo
uveriti naša naslovna junakinja Vivane (Elkabetz) koja želi da se
razvede od svog muža Elishe (Abkarian). Ona za to mora da priloži
čvrste dokaze, recimo prevaru ili fizičko mučenje, klasični
razlozi poput “bili smo mladi i pogrešili smo” ili “ne
slažemo se” ili “nepomirljivih razlika u karakteru” tu ne
znače ništa. Uglavnom nema jednostranih razvoda, obe strane se oko
toga moraju složiti, ali muškarac to može u svakom trenutku
stopirati sa samo jednim svojim “ne” ili, još bolje, sa
nepojavljivanjem na sudu. Rabinski sud je obavezujući, ali nije mu u
prirodi da svoje odluke izvršava putem policije. Bez potrebe za
preteranim naglašavanjem, i rabini su muška ekipa i prirodno je da
se, pogotovo oni ortodoksniji, svrstavaju na stranu muškarca. Ženi
tu ne može pomoći ni pametni i rečiti advokat iz američkih
filmova.
Što se prirode
njihovog neslaganja tiče, film nije takav da se naslađuje
iznošenjem prljavog veša, niti nam nudi kontekst srećnih i
nesrećnih dana. Jedine dve prostorije koje ćemo videti su sudnica
sa izdignutom katedrom na kojoj sedi veće od tri rabina, i dve klupe
za dva strane u postupku, te čekaonica ispred nje. Svi kadrovi su
manje ili više subjektivni, mada dosta suptilniji negokod Zrinka
Ogreste u Projekcijama, upućene sa katedre prema stranama u
sporu ili upućene od strane Viviane prema katedri. Zapravo, imamo
samo sudski proces koji traje i traje, sa povremenim prekidima, ali
bez odmora.
U suštini, gledamo
Viviane i njenog advokata (Noy) kako se dovijaju da konačno dobiju
taj razvod, a suđenje traje godinama, uz manju ili veću
opstrukciju od strane Elishe i njegovog brata i zastupnika (Gabai).
Viviane nastupa sa rešenošću i u početku sa strpljenjem, ali
sve češće ima veoma temperamentne ispade. Elisha se drži
pasivno-agresivno, kao nekakav smotani religiozni tip, a njegovo
insistiranje na disfunkcionalnom braku se ne čini smislenim:
njih dvoje su različitih karaktera i nazora, deca su im odrasla,
a jedino opravdanje može da bude religiozna opsesija ili nekakav
(imaginarni) ugled u zajednici. Kako suđenje traje godinama, vidimo
rovovsku borbu dva tabora, promene na akterima, psihičke češće
nego fizičke, ali i promene u raspoloženju sudskog veća kojem
je sve manje do traćenja njihovog dragocenog vremena.
Filmovi ovakve
tematike mogu lako skrenuti u didaktičnost i popovanje na bilo
koju temu. Na tlapnje o moralu i konzervativnim vrednostima ili na
iste takve tlapnje o feminizmu, ženi i njenom izboru, te
položaju žene u dominantno muškom svetu. Iako toga ima, to
nikad nije prenaglašeno i film bez problema traje skoro dva sata,
a film iako u skučenom prostoru niti jednog trenutka nije
dosadan. Za to se možemo zahvaliti veoma distinktivnim i
nijansiranim ostvarenjima glumaca, ali i jasnom scenariju i tonalno
ispravnoj režiji brata i sestre Elkabetz koji film okreću u pravcu
pomalo apsurdne komične drame, a da pritom ne ugrožavaju
ozbiljnost tematike. Gett je jedan od onih filmova koji bi čak
i bio smešan da nije strašan. Ovo “smešan” shvatite u
“kishonovskom”, poletnom smislu, a ne kao ha-ha-ha
komediju.Sestru Ronit treba posebno pohvaliti jer nije nimalo
jednostavno režirati ovakav film i u njemu odigrati ovakvu ulogu.
Čisto za referencu,
pomenuću da je ovo treći film istih autora o istim likovima. Prvi,
To Take a Wife (2004) bavio se faktičkim krajem njihovog
braka. Drugi, Seven Days (2008) periodom odvojenog života.
Gett dolazi kao kraj trilogije i (trijumfalni) kraj borbe za
slobodu i princip. Možda je i vredelo boriti se, ali Gett
je film koji svakako vredi pogledati.
No comments:
Post a Comment