Sparta

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Austrijski filmski autor i pasionirani posmatrač sasvim obične ljudske gadosti Urlih Zajdl u poslednjih desetak i više godina voli da stvara u ciklusima. Nekada je to namerna, svesna odluka od samog početka, kao što je reč sa ,,Paradise“ igranom trilogijom, a nekada se to nametne putem, kao sa dokumentarnim diptihom ,,In the Basement – Safari“, gde je drugi film nastao kao samostalna ekspanzija jednog od segmenata prvog.

,,Rimini“ (2022), o kojem smo već pisali, kao i ,,Sparta“, sačinjavaju najnoviji Zajdlov diptih o dvojici braće iz neimenovanog austrijskog alpskog sela koji žive u inostranstvu. Dok protagonista filma ,,Rimini“ Riči Bravo živi u naslovnom italijanskom primorskom gradu, gde pokušava da održi nekadašnju karijeru šlager-pevača, usput „tezgareći“ kao žigolo i prevarant, njegov brat Evald, otkrivamo u ,,Sparti“, živi u Rumuniji i ima neke sasvim svoje (i ništa manje intenzivne) životne muke. Oba filma pod zajedničkim radnim naslovom ,,The Wicked Games“ zapravo su snimljena u pretpandemijskim vremenima, dok su vremena zaključavanja iskorišćena za montažu.

,,Sparta“ se, doduše, u interesu javnosti nije našla zbog filmskih ili produkcijskih pojedinosti, već zbog potencijalnog skandala i tužbi za, u najmanju ruku, neetičko postupanje prema dobrom delu glumačke postave koju sačinjavaju deca naturščici iz Transilvanije. Dečaci, navodno, nisu bili informisani o tematici filma i pojedinim scenama koje su imale seksualne, odnosno pedofilske konotacije. Tako nešto nije bilo moguće izbeći, imajući u vidu temu filma unekoliko inspirisanu stvarnim slučajem austrijskog „dobročinitelja“ Markusa Rota koji je rumunskim dečacima omogućavao da treniraju džudo, da bi „pao“ u globalnom pedofilskom skandalu zbog fotografija koje je snimao.

Od optužbi se Zajdl branio lakonskim odogovorom da film govori sam za sebe, što možda nije bilo dovoljno festivalu u Torontu koji je ,,Spartu“ skinuo sa programa uprkos najavljenoj premijeri, ali je svakako bilo dovoljno onom u San Sebastianu koji ga je na program uvrstio.

S Evaldom (Georg Fridrih, najpoznatiji kao komičar) smo se već upoznali u ,,Riminiju“: on je onaj manje dominantan i manje voljen brat, uprkos tome što se zapravo više brine o ocu (pokojni Hans-Mihael Reberg) koji živi u staračkom domu, pati od demencije i vraćaju mu se sećanja na „idilično“ detinjstvo i mladost provedene u Trećem Rajhu. Kada se ne brine o ocu, Evald živi u Transilvaniji, gde radi kao inženjer održavanja u industrijskim postrojenjima i ima verenicu (Florentina Elena Pop) s kojom planira brak.

Evalda, međutim, nešto muči, nešto zbog čega ne uspeva da zadovolji mladu verenicu. On bi se, naime, radije nalazio u društvu dece, odnosno dečaka, posmatrao ih i sa njima se igrao. Isprva, takvi porivi nemaju očitu seksualnu dimenziju, čak i kad ih on dodiruje u igri, ali neugodnost njegove situacije, impulsa i unutrašnje borbe da ne reaguje na njega direktno, možemo osetiti.

Stvari postaju kompleksnije kada Evald preuzme na sebe da renovira napuštenu seosku školu i u njoj lokalnim klincima iz siromašnih i rasturenih domova pruži svojevrsno utočište: on će ih tu podučavati rvanju (grčko-rimskim stilom), dati im „legionarske“ rekvizite, nadenuti antičke nadimke i biti im mentor. Opet, privlačnost koju oseća prema jednom od njih, Oktavijanu, sve je samo ne prirodna i društveno prihvatljiva.

Za razliku od ,,Riminija“ kojim je dominirao zaplet, ,,Sparta“ ima sasvim drugačiji ugođaj, onaj opservacijski i gotovo dokumentarni, centriran na protagonistu i njegovu (ne)mogućnost da se postavi prema impulsima koji ga muče. U i oko njega vode se dve borbe, jedna čisto unutrašnja i psihološka na tragu one Fon Trirove opaske iz drugog toma filma ,,Nymphomaniac“ (2013), da su pedofili u velikoj većini slučajeva žrtve osuđene na patnju jer moraju ugušiti svoje impulse. Ali i ona socijalna, sa sredinom koja nema razumevanja za njih i njihove postupke, pa se od iste moraju sklanjati, često kako bi sačuvali živu glavu.

U svemu tome, Zajdl nudi i neke interesantne dubinske opservacije (recimo o kolonijalnom mentalnom sklopu koji evropski Centar, Zapad i Sever gaje prema Istoku i Jugu), pa i potencijalne odgovore na pitanja kako je i zašto u slučaju braće, a naročito Evalda, tome tako. Ti odgovori nipošto nisu jednoznačni, ili proste simplifikacije, ali ne možemo, a da se ne zapitamo kakvo je vaspitanje braći mogao da priušti otac koji je (bivši) nacista.

To sve diptihu daje novu perspektivu, pa je preporučljivo oba filma pogledati u što moguće kraćim vremenskim intervalima. Pojedinačni (i međusobno vrlo različiti) filmovi inače mogu stajati i sami za sebe, naročito „Rimini“, ali tek zajedno tvore neku novu celinu. U poređenju ova dva naslova, ,,Sparta“ je svakako neprijatniji film, skoro lišen humorne relaksacije, s posebno neprijatnom kulminacijom u jednoj sceni prema kraju, ali to ne znači nužno da je manje dobar. Zapravo je više „zajdlovski“.

El club / The Club

kritika originalno objavljena na fak.hr

2015.

režija: Pablo Larrain

scenario: Pablo Larrain, Guillermo Calderon, Daniel Villalobos

uloge: Roberto Farias, Alfredo Castro, Alejandro Goic, Alejandro Sieveking, Antonia Zegras, Marcelo Alonso, Jaime Vadell

Malo, zabačeno selo na obali. Naizgled ništa se ne dešava. Sveštenik se na plaži bavi sa svojim psom, ali to više liči na trening nego na igru. Pas je hrt, predivan, elegantan brz kao munja. Sledeća scena, trka pasa. Sveštenik koga smo videli i trojica kolega napeto prate trku iz daljine. Učestvuje i njihov ljubimac. Pobeđuje i organizator isplaćuje dobitak ženi koja ga nosi gospodi u mantijama. Ništa čudno, rekli biste, gospoda su stariji ljudi, verovatno su u penziji, a Crkva se prvo brine o svojima, kao što je Bog prvo sebi bradu stvorio.

Delimično ste u pravu, dragi čitaoci. Crkva se uistinu prvenstveno brine o svojima. Međutim, gospoda nisu penzioneri, stari i nemoćni da se brinu o pastvi, niti je klađenje kršćanski izvor prihoda, pa makar išao u budžet institucije. Ta institucija, da ne kažem obična komforna kuća, nije samostan, nego neka vrsta kućnog pritvora. 

U to ćemo se uveriti kada u nju dospe i peti gospodin, Lazcano, tih, povučen, nezadovoljan, fingirajući da ne zna kako se našao na takvom mestu. Nedugo za njim na vratima se pojavljuje lokalni redikul Sandokan za koga osećamo da je duboko izmučena duša. On dolazi sa polu-koherentnim, ali zato prilično eksplicitnim optužbama na Lazcanov račun. Crkva i pedofilija idu ruku pod ruku. Lazcanova reakcija na optužbe je potezanje pištolja, ali metak nije namenjen Sandokanu. Pali sveštenik puca sebi u glavu.

Sledi istraga, ali ne od strane državnih vlasti. Crkva se, rekosmo, brine za svoje. Na scenu stupa otac Garcia (Alonso), mlad, lep, obrazovan, temeljit i nepotkupljiv. Slika i prilika onog imidža koji bi Crkva rado održala. I pored usaglašenih priča stanara, nešto je trulo u kući, a samoubistvo je, čini se, bio samo povod za istragu koja se dugo spremala. Garcia je došao sa planom, ali i sa dosijeima svih stanara, a u njima je malo toga lepog i prijatnog o njima. Pogađate: pedofilija, homoseksualnost, korupcija i ostala nepočinstva. Eto nama trilera, mračnog i napetog, latinoameričkog i katoličkog, atmosfere guste i opojne kao čileansko vino, ali i sa komičnim momentima, crnim kao dno bunara. Stari, dementni sveštenik za koga niko ne zna zašto je tačno tu i koji u istrazi uredno cinkari, ali to čini u šiframa tako da ga Garcia ne razume, ponosni vojnički tip koji krivicu maskira pravedničkom agresivnošću, ljigavi tip koji se brani besmislenim racionalizacijama i iskrivljenim biblijskim citatima – neprocenjivo.

Čileanski autor Pablo Larrain se, nakon uspelog mockumentary VHS eksperimenta sa No (2012) vraća svojim “gothic” korenima, makar stilski, pozicionirajući film između arthouse drame i trilera i slikajući u mračnim tonovima. Odmak pravi na drugom mestu: nakon debija sa Fugom (2006), ovo je prvi Larrainov film smešten u sadašnjost. Iako se prošlošću svoje zemlje ne bavi direktno, to ne znači da je se ne dotiče i da ona ne odjekuje kroz ceo film. Ipak je Crkva institucija bez čije se saglasnosti u Latinskoj Americi nikada nije moglo.

El club je ujedno i prvi film koji se bavi takozvanom “Novom Crkvom”, odnosno katoličkom crkvom nakon što je za Papu izabran Jorge Bergoglio, a da to ne čini iz apologetske perspektive. Nije čudo da je vatikanski birokrata-prvoborac vrli istražitelj Garcia baš iz Bergogliovog jezuitskog reda i da u svojim postupcima deluje arogantno, drveno i lažno, toliko da ga ostali ukućani opisuju terminom ”krivica bogataša”, skovanim po uzoru na “krivicu belog čoveka” i “krivicu liberala” što jasno asocira na poziciju reda u Crkvi.

Larrain u svom preciznom psihološkom nijansiranju izbegava lakši put, odnosno osudu četvorice “palih” sveštenika, bilo iz ateističke, bilo iz dogmatske perspektive, iako je jasno da su ogrešili i o crkvu, ali i o ljudsku etiku. On ih predstavlja kao ljude sa manama, koji su možda svesni svojih grehova, a možda i nisu, koji se možda malo kaju, ali pre svega pokušavaju da se održe iznad vode, sada, kao i tada. U poređenju sa uštogljenim Garciom oni deluju organski i ljudski, a ne kao vojnici organizacije.

Nimalo lak glumački zadatak pripao je ekipi pouzdanih Larrainovih saradnika Alfredu Castru (kojeg ove godine doleću samo “queer” uloge), Alejandru Goicu, Jaimeu Vadellu i Antoniji Zegras. Uloge koji su oni dobili su veoma osetljive, nijansiranje i suptilnost su od presudnog značaja. Glumačka ekipa se pokazala i dokazala na najbolji mogući način: istovremeno su odigrali likove čija dela zaslužuju osudu, ali koji su zapravo u neku ruku čak i simpatični kao svojevrsni anti-heroji, bez foliranja i preteranog namigivanja.

Još jedno odstupanje od zadatih okvira je i tretman žrtve, u ovom slučaju Sandokana kojeg maestralno igra Roberto Farias. On, naime, nije više ona čista i nevina, detinja žrtva, već je upravo zbog svoje traume izrastao u veoma izvitoperenu osobu i nesvesno sklapa savez sa makijavelističkim istražiteljem misleći da će na taj način zadovoljiti svoju patološku potrebu. Jasno je da u društvu krivice i nasilja žrtve postaju takođe nasilnici ili makar instrumenti u rukama nasilnika.

Sad, je li El club od početka do kraja savršen film – nije. Larrain i saradnici su u scenariju sukob između palih sveštenika i crkvenih organa toliko zapleli u intrige da ga nije bilo moguće elegantno odmotati i rešiti. Između suptilnosti i konkluzivnosti, reditelj je rešenje našao u “srednjem putu”, koji je trenutačno efektan, ali nema mnogo logike, da ne pominjemo da je na momente naporan za gledanje u svojoj brutalnosti. No i pored toga, ovaj atmosferični crkveni triler nudi dovoljno toga za uživanje. Jednostavno dobar film koji otvara nove poglede.

Spotlight

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2015.

režija: Tom McCarthy

scenario: Tom McCarthy, Josh Singer

uloge: Michael Keaton, Mark Ruffalo, Rachel McAdams, Liev Schreiber, John Slattery, Brian d'Arcy James, Stanley Tucci, Jamey Sheridan, Billy Crudup, Richard O'Rourke

Divim se istraživačkim novinarima, ozbiljno i do kraja. To su ljudi koji rizikuju svoju karijeru, fizičko i mentalno zdravlje da bi napravili bolji svet, otkrili i ispravili nepravde i u svom poslu su često sami i neshvaćeni. Njihovi protivnici su brojniji, moćniji i međusobno povezani i često nastupaju sa pozicije autoriteta. Na svom putu će čak retko naći razumevanje i onih za čije se interese zalažu, jer je oportunizam ugrađen u ljudsku vrstu, pa je lakše dogovoriti se s gazdama nego im se suprotstaviti.

Takođe mislim da ovi hrabri ljudi zaslužuju dostojanstven filmski tretman, a u te svrhe najbolja opcija je doku-drama, što više oslonjena na faktografiju – to bolje. Istina je da ona često neće gledaocu pružiti njegovu tačku očekivanu i priželjkivanu tačku gledišta u vidu idealiziranog lika s kojim je moguća identifikacija, te da će u sebi imati previše likova, poveznica i podataka za zapamtiti, pa gledanje takvog filma može predstavljati intelektualni napor koji neće svima biti jednako privlačan. Afere, zavere i muljaže su jednostavno takve i red je prokužiti njihovu anatomiju. Da su očigledne, istraživanje bi bilo obesmišljeno.

Spotlight je doku-drama takve vrste u najboljem maniru klasika All The President's Men (1976) Alana J. Pakule. Naslov filma je zapravo naslov istraživačke rubrike u uglednim dnevnim novinama Boston Globe, a predmet istraživanja su pedofilski skandali u okviru katoličke crkve koji su potresali bostonsku nadbiskupiju. Skandali su se vukli godinama, crkva je pojedinačne slučajeve “pospremala pod tepih” uz minimalne finansijske kompenzacije, a sporne sveštenike bi jednostavno selila od župe do župe. Slučajeva je bilo mnogo, a situacija je posebno osetljiva ako se uzme u obzir da su se pojedinačni slučajevi po pravilu događali u siromašnim, radničkim četvrtima gde je crkva često najveći, ako ne i jedini moralni autoritet.

Postavlja se pitanje kako se to moglo dešavati toliko dugo, a da niko ništa nije primetio. To naprosto nije istina, sveštenicima se uglavnom verovalo na reč u policiji i tužilaštvu, a u krajnjem primeru na scenu su stupali advokati sa nagodbama. Boston je ipak malo mesto, i uz to još i natpolovično katoličko, a crkva je bila i ostala jedan od temelja zajednice. Opet, ma kako cinično to zvučalo, po novinarskoj logici jedan pojedinačan slučaj ne odzvanja dovoljno da bi zaslužio naslovnu stranu i dalje praćenje, a skoro niko se s njima nije bavio sistemski, nije ih povezivao i nije otkrivao zataškavanje velikog opsega u čemu su učestvovale i civilne i crkvene vlasti.

Pre Spotlightovog tima koji predvodi Walter “Robby” Robinson (Keaton), a u kojem su pored njega još i novinari: mladi i napaljeni Mike Rezendes (Ruffalo), povučeni Matt Carroll (d'Arcy James) i osećajna Sacha Pfeiffer (McAdams), istragu je sam za sebe vodio tužilac Mitch Garabedian (Tucci), ali njegova pozicija je bila suviše “autsajderska”, ne-bostonska i ne-katolička. Tek sa novom upravom u Globeu, koju predstavlja došljak iz Miamija Marty Baron (Schreiber), “Židov, neoženjen i koji ne voli bejzbol”, kako ga duhovito opisuje njegov zamenik (Slattery). I njegova pozicija je takođe “autsajderska”, pa može istraživački tim u novinama poslati na autoritet kao što je crkva. Kada novinari sklope nevoljno savezništvo sa tužiocem, klupko se odmotava u mnogo pravaca, pa se čini da će se ta hrabra isplatiti.

To, naravno, podrazumeva ne samo rad na terenu i često sa nesaradljivim akterima i svedocima, koliko organizaciju dobijenih podataka u celinu, a ponekad i pravnu borbu za dostupnost podataka od javnog značaja. Spotlight tim ima običaj da istražuje mesecima i godinama pre nego što objavi rezultate. Treba znati i tempirati pravi trenutak, a u tom smislu i istraga i film dobijaju zanimljiv obrat u vidu jednog globalnog događaja. Naime, 11. septembra 2001. jedan od aviona koji su se zakucali u WTC je poleteo baš iz Bostona, što je resurse istrage preusmerilo na drugo mesto i na neodređeno vreme.

Ovakvi filmovi često zavise od fluidnosti, da mi kao gledaoci ne postanemo previše obremenjeni podacima i zbog toga izgubimo interes. U tom smislu je scenario Toma McCarthyja i televizijskog profesionalca Josha Singera (The West Wing, Lie to Me, Fringe) izuzetno solidan i fokusiran, pa film napeto pratimo. Tom McCarthy režira film lagano i neprimetno, pušta činjenice da govore same za sebe i perfektno usmerava glumce. McCarthy je autor koji je naznačio svoj potencijal sa prvim filmom The Station Agent (2003), ali ga do sada nije realizovao do kraja, iako je imao i zanimljivih filmova poput The Visitor (2007) i Win Win (2011). Sa Spotlight je bez sumnje pogodio u centar.

Još jedna od vrednosti filma je i savršeno iskorištena glumačka ekipa sastavljena od zvučnih imena. Mark Ruffalo ima veoma intenzivnu i zahtevnu ulogu mladog novinara i igra je odlično. Michael Keaton izgleda kao novi čovek nakon ponovnog pojavljivanja na sceni prošle godine sa Birdmanom, pažljivo bira uloge i pokazuje puno talenta i znanja. Ovde je čak i poslovično bezlična Rachel McAdams odlična. Dve odlične i pamtljive epizode su ostvarili i Liev Schreiber i Stanley Tucci.

Da je samo korektan film, vež zbog precizne slike anatomije jedne afere, Spotlight bi bio jedan od filmova godine. Spotlight, međutim, ide dalje od toga i daje nam uvid u neke univerzalnije stvari. Da zajednica ne mora biti isključivo dobra stvar, već može biti jedan od onih rigidnih mehanizama koji je usmeren protiv pojedinaca. Da je povezivanje moći potencijalno opasno. Da je potraga za istinom civilizacijska obaveza.

Meni je ipak najbolji momenat kada psiholog sa kojim se dopisuju otkriva mehanizam i uzroke pedofilskih skandala koji se događaju u katoličkoj crkvi i da to nije samo “nekoliko trulih jabuka”, nego sistemski problem takve organizacije. Osnova svega je celibat koji poštuje polovina sveštenika. Od druge polovine, većina stupa u tajne seksualne odnose sa odraslim osobama istog ili suprotnog pola uz obostrani pristanak. Ostaje manjina, možda i manjina manjine, od nekih 5 % sveštenika koji zlostavljaju decu. Čak i da nema sistemskog zataškavanja, ako se uzme u obzir brojnost i finansijska moć organizacije, to su porazne brojke. Poštujući psihiloška istraživanja, što se i potvrđuje kroz lik velečasnog Paquina na jednom mestu u filmu, da je seksualno uznemiravanje ili zlostavljanje pitanje pre svega moći, a ne nagona ili zadovoljstva, jasno nam je zašto se to dešava baš u crkvi, a ne u školi i imamo puno razloga za zabrinutost.

Film se završava karticom, kao svojevrsnim epilogom istraživanja Spotlight tima u Boston Globeu, na kojoj su navedena mesta diljem sveta gde su pedofilski skandali zabeleženi ili se makar na njih sumnja. U malom katoličkom gradiću gde ja živim bivši župnik je zbog toga završio na robiji. Našao sam ime tog gradića na kartici. A našao sam i nekoliko hrvatskih lokacija. Mislite o tome.

The Captive

2014.

režija: Atom Egoyan

scenario: Atom Egoyan, David Fraser

uloge: Ryan Reynolds, Mireille Enos, Rosario Dawson, Scott Speedman, Kevin Durand, Alexia Fast, Bruce Greenwood, Aidan Shipley, Christine Horne

Otvoreno ću reći da mi je Atom Egoyan jedan od dražih filmskih autora. Da je napravio samo Exoticu (1994) ili samo The Sweet Hereafter (1997), već bi zauzeo mesto na listi autora čiji ću rad pratiti iz filma u film. A Egoyan je napravio i više od toga, snimio je ključne art filmove kako u svojoj ranoj karijeri, tako i kao zreo autor. Speaking Parts (1989), The Adjuster (1991) Calendar (1993), Felicia's Journey (1999), Ararat (2002), sve su to dobri filmovi. Negde od Where Truth Lies (2005), pristojnog noir filma koji koketira sa filmskom industrijom, Egoyanova karijera je u padu. Adoration (2008) nije bio baš uspeo pokušaj, a Chloe (2009) je neinventivni “šav na šav” remake francuskog filma.

U nepunih godinu dana, Egoyan je uspeo da me dvaput razočara. Devil's Knot sam od početka označio kao nepotreban film koji svojim lenjim i pogrešnim pristupom doku-drame ne iznosi apsolutno ništa novo na svetlo dana u slučaju koji portretira (“West Memphis Three”). The Captive je loš i pogrešan film na jedan potpuno drugi način.

 

Film ima temu koja od početka ostavlja emotivni dojam (pedofilski ring i otmica dece) i tipičnu egoyanovsku obradu – ispresecane priče o posledicama koje jedna takva otmica ostavlja na ljude koji su njome pogođeni. Čak je i odluka da film skače napred-nazad kroz vreme, iako rizična po pitanju unutarnje logičke povezanosti, ipak ispravna jer je i lirična i efektna. Ne smeta ni to što u principu od početka znamo ko je zločin skrivio, Egoyanu su bitniji efekti tog zločina. Tu onda nastupa “Prisoners efekat”, što znači da čim odgledate film i zanemarite logičke lapsuse što u radnji, što u karakterizaciji likova, i počnete da razmišljate šta ste zapravo odgledali, film se ruši kao kula od karata.

Ono što je spasavalo Prisoners, donekle spasava i The Captive: režija je vešta, scene nisu povezane hronološki koliko su unutarnjom dramom i raspoloženjem i efekat napetosti je zagarantovan. Drugi pohvalan segment je gluma koja je na zaista visokom nivou, ne baš kao u Prisoners, ali i glumci su iz, realno, nešto nižeg ešalona. The Captive nije nimalo dosadan ni beskrvan film.

Problem, kao i kod Villeneuvovog filma, leži u kriminalno lošem scenariju. Karakterizacija likova je kriminalna. Negativac (Durand) nema nikakvu motivaciju, samo je klovnovska pojava sa brčićima i tužnim pogledom koja reve operske arije. Priča sa stockholmskim sindromom koji je žrtva (Fast) razvila u zatočeništvu nikada nije objašnjena. Policajac (Speedman) se bez ikakvog zdravog razloga ponaša kao budaletina. Policajka (Dawson) ima srceparajuću pozadinsku priču i klasičan “Barbie” momenat na donatorskoj večeri. Jedino su otac (Reynolds) i majka (Enos) koliko-toliko karakterizirani likovi, ali ne vidimo ni izbliza dovoljno kako se to tačno njihova veza raspada posle otmice njihove kćeri. 

 

Ako su generalne motivacije likova slabe, šta tek reći za njihove pojedinačne postupke. Zašto se omnipotentni tehnološki napredni pedofili zezaju sa time da vuku policiju za nos iz razloga čistog kurčenja, da špijuniraju roditelje, da otimaju policajku tako što joj sipaju drogu u piće (taj mit očito nije još razvejan, a stariji je i od filmske umetnosti), da nameštaju sastanak između otete devojke i njenog oca samo da bi njega ustrelili i ostavili na snegu? Primera tako proizvoljnih postupaka ima još u filmu, apsolutno narušavaju logiku, a mi ih trpimo zato što nam je tema dovoljno intrigantna i nadamo se da će autori povezati krajeve u jednu uverljivu krimi-misteriju. Ipak, nismo mi te sreće, The Captive je primer lenjog pisanja, ili možda veoma nategnutih i na kraju krajeva neuspelih metafora o ljudskoj perverziji.

Utisak je kao da na filmu imamo dva Egoyana. Jedan je pisac bez ideje koji je slavu stekao ne baš mozgolomkama, ali svakako pričama sa emotivnim nabojem, iz više uglova o kojima treba mozgati. Čini se da se sada zamorio i da bi voleo da napiše generički krimić ili dramu kakve je nekada pisao, samo ne može da se odluči šta. Drugi Egoyan je zanatski pismen i sposoban, rekao bih kreativan reditelj koji čini sve što je u njegovoj moći da popravi piščeve brljotine. Da takav reditelj snimi takav film, logično bi bilo pomisliti da je on tu unajmljen i da je tezgu odradio kako struka nalaže i da je upotrebio sve trikove koje ima u rukavu ne bi li takav kriminalni materijal izgledao pristojno na ekranu. Šta reći kada su takav pisac i takav reditelj jedna te ista osoba?

 

I sa kojom je idejom film poslat u Cannes da ima tamo premijeru? Egoyan je ipak ime i ako želi premijeru u Cannesu, on će dobiti premijeru u Cannesu. Publika je, zgrožena šlamperajem koji je videla, film ispratila sa negodovanjem. Osim Sydneya, koji se prijavio za prvu reprizu još pre premijere, ostali festivali na kojima je The Captive zaigrao ili će zaigrati su ipak iz nižih kategorija. Distribucija na američkom tržištu je neizvesna, premijere nema ni u najavi, iako film već igra u Kanadi i još ponegde. Čak su se franko-kanađani potrudili i smislili naslov koji više odgovara filmu – Captives, množina, odnosilo se to na neke ili sve likove u priči ili na one koji odluče da plate ulaznicu za kino.

Možda je Egoyanu potreban odmor od filmova, a i od pisanja. Možda bi mu prijalo da režira neki balet ili snimi dokumentarac o prirodi. Bilo kako bilo, ove godine su mu propala već dva filma, a sledeće godine izlazi još jedan, pod nazivom Remember. Verovatno mu je to poslednja šansa da povrati status relevantnog autora koji je imao kod publike i kritike. Ja ću, tvrdoglav kakav jesam, nastaviti da ga pratim kroz celu karijeru, ali sve nešto sumnjam da ću više ikada moći da mu napišem pozitivnu kritiku, iako to silno želim.

Calvary

2014.

scenario i režija: John Michael McDonagh

uloge: Brendan Gleeson, Chris O'Dowd, Kelly Reilly, Aidan Gillen, Dylan Moran, Isaach De Bankole, M. Emmet Walsh, Marie-Josee Croze, Domhnaal Gleeson, David Wilmot, Pat Short, Gary Lydon, Orla O'Rourke, Killian Scott, Owen Sharpe, David McSavage

Irska je zemlja konzervativnog katolicizma. Ne bih se izletao, ali verovatno bi tvrdnja da je Irska najkatoličkija zemlja u Evropi bila istinita. Usuđujem se reći da su incidenti sa klerom u Irskoj slika i prilika šta se događa kada se popovima da previše moći. Bilo je tu raznih gadosti, od eksploatacije sirotinje i groznog bogaćenja sveštenstva, preko gotovo zatvorskih uslova života štićenika sirotišta i domova pod crkvenom upravom do pedofilije, otimanja dece i prodavanje iste bogatim američkim parovima. Na kraju krajeva, upravo potonjom temom se bavi prošlogodišnji britansko-irski film Philomena koji je pokupio nominaciju za Oscara. Nepodopštine katoličke crkve su, znači, bolna i centralna tema u Irskom društvu. Calvary, novi film Johna Michaela McDonagha (krimi-komedija The Guard) se bavi upravo sukobom crkve sa ostatkom društva.

Braća McDonagh, John Michael i “oscarovac” (doduše, za kratki film) Martin (In Bruges, Seven Psychopats) verovatno su najznačajniji autori savremenog irskog filma. Mlađi Martin se odmah bacio na univerzalne i globalne teme, egzistencijalizam (In Bruges) i pop-kulturne reference i kinematografija (Seven Psychopats). John Michael je ostao bliže kući, i The Guard i Calvary su pre svega irski filmovi, duboko zacementirani u irsko društvo.

 

Calvary počinje sa jednom od najboljih navlakuša u poslednje vreme. Sveštenik, otac James (Brendan Gleeson) sluša ispovest vernika posle nedeljne mise. Vernik mu kaže da je kao dete bio zlostavljan od strane starog sveštenika kojeg je crkva “za kaznu” poslala u Afriku, gde bi takvo ponašanje ipak manje odjeknulo. Isti vernik će ispovediti i zločin koji će se tek dogoditi: za tačno nedelju dana će ubiti upravo oca Jamesa, ne zato što je on zlikovac koji siluje decu, nego upravo zato što je nedužan i generalno dobar čovek. Ubistvo takvog sveštenika će odjeknuti jače od ubistva nekog zlikovca i biće više izjava nego osveta. Otac James, dakle, ima još nedelju dana života da se pomiri sa Bogom i sa sobom.

Ono što će uslediti je malo uvrnuti “who done it” zločina koji će se tek dogoditi u maniru engleske kriminalistike, od romana Agathe Christie do modernih televizijskih serija. Upoznaćemo se sa lokalnom “florom i faunom” irskog ruralnog okruga u kojem otac James službuje. Tu je ogorčeni, grubi mesar, njegova droljasta žena i njen afrički ljubavnik. Tu je i cinični doktor, radikalni (čak verbalno nasilni) ateista koji svoj cinizam pravda sranjima kojih se nagledao u poslu. Tu je i izvitopereni bogataš upitnog morala kojem novac ne može više ne može doneti sreću. Tu je i policajac koji ima sklonosti ka muškim prostitutkama. Tu je i mlad momak bez perspektive koji želi otići u vojsku kako bi ostvario nasilne i seksualne fantazije. I čitava plejada ridikula, pijanaca, konobara, pa čak i jedan serijski ubica – kanibal (Brendanov sin Domhnaal Gleeson).

Svi oni će testirati veru (i strpljenje) oca Jamesa svojim jasno ili uvijeno iskazanim stavovima iz kojih se jasno da iščitati da oni o crkvi, kao i o državi koja joj se ne može suprotstaviti ne gaje baš pozitivne stavove. Iz svega toga se vidi i autorov stav, da je katolička crkva u najmanju ruku zastarela, okoštala institucija, a verovatno je i moralno bankrotirala, pa čak i otvoreno štetna, parazit u društvu pritisnutom finansijskom krizom.

 

McDonagh je ipak dovoljno pametan i taktičan autor, pa se neće voziti na nečemu što je sada već kliše: popu koji je moralna nakaza. Otac James je upravo suprotnost toga: nije svetac, ali je obrazovan i dobar čovek koji želi učiniti dobro ljudima, verovatno jedan od retkih takvih među klerom. On je spreman na žrtvu (sigurno poznaje svog ubicu i verovatno mu je jasno ko je to tačno, ali sveta tajna ispovesti ga obavezuje da ga ne otkrije), ali nije spreman da ode bez borbe, i zato se naoružava. Razgovori koje on obavlja sa pastvom su pravi dragulji, puni referenci na kulturu i filozofiju i pesimistični lamenti nad davno ubijenom dobrotom na ovom svetu.

Zanimljivo, jedini ljudi koji dobrom svešteniku prilaze s poštovanjem su njegova kćerka iz perioda dok se još nije bio zaredio, Fiona (Reilly) i dvoje stranaca, stari američki pisac (Walsh) i njegova mlađa žena (Croze). To nam jako puno govori o cinizmu uvučenom u “vernike” ili “nevernike”, cinizmu koji otac James pokušava da razume, opravda i oslobodi ljude od svega toga.

 

Autor nam sve to daje sa merom i taktom. Tempom film možda podseća na televizijsku seriju, uostalom ovo je “crosswords” a ne napet triler, ali atmosfera pesimizma je neponovljiva. Tome doprinose odlični glumci u sjajnim ulogama. Kelly Reilly je ostvarila jednu od kompleksnijih uloga i to je napravila za pamćenje, a Brendan Gleeson se pokazao kao pravi izbor za glavnog glumca. On svog sveštenika igra sa integritetom, duhom, intelektom i mudrošću, ali i sa (oprostivim) ljudskim slabostima kojima smo svi mi skloni. Posebnu pažnju treba obratiti i na fotografiju koja ističe savršeni kontrast prirodne (ili arhitektonske, svejedno) lepote i brutalnosti. U slučaju ovog filma fotografija me je podsetila na Okupaciju... Lordana Zafranovića, gde je predivni Dubrovnik poslužio kao kulisa za teatar ljudske gadosti i brutalnog nasilja u smutnim vremenima.

Ovo verovatno nije sve što ću imati da kažem o Calvary. U pitanju je film kojem ću se svakako vraćati i kojem predviđam status klasika. Verovatno nismo još sve čuli o njemu i valjaće ga se setiti u sezoni nagrada. Ogromna preporuka.

The Treatment / De Behandeling

2014.

Režija: Hans Herbots

Scenario: Carl Joos (po romanu Moa Haydera)

Uloge: Geert Van Rampelberg, Ina Geerts, Johan van Assche, Laura Verlinden, Ingrid De Vos

Ko pogleda mnogo filmova, pre ili kasnije će razviti jedan određeni hendikep oličen u tome da će ga malo šta iznenaditi, obradovati, zgaditi. Gledajući filmove, polako učimo sheme filmske mehanike, znamo gde šta možemo očekivati. The Treatment je žanrovski čisti triler, od one vrste koji sve polažu u nepredvidljivost, nastao po britanskom pulp best-selleru i snimljen u belgijskoj produkciji. Na neiskusnijeg gledaoca ovaj film će ostaviti svakako jači utisak nego na mene, ali daleko od toga da se tu radi o spektakularnom filmu.

U pitanju je, naime, “serial killer flick” koji svoju nepredvidljivost pokušava da izvuče iz šoka i odvratnosti. To je samo po sebi legitimno, ali je i sizifov posao: u pod-žanru ima mesta za samo toliko remek-dela (kao što su Silence of The Lambs ili Seven), nekoliko grešnih zadovoljstava na koje su se fanovi navukli dok je žanr bio svež i gomila lenjih, pešačkih filmova koji su se nekako prikrpali remek-delima dovoljno da se mogu spomenuti u istoj rečenici. Inovativnost bi pomogla, kao na primer mešanje sa drugim žanrovima (Fincherov Zodiac) ili recimo inteligentni i argumentirani socijalni kontekst (Millenium trilogija, knjige i originalni švedski filmovi). The Treatment nema dovoljno lucidnosti ni za jednu ni za drugu varijantu, pa se zato uzda u povremene šokove i nepotrebnu grafičnost u određenim scenama, dok se isti prilično napadno izbegavaju u nekim drugim.

Podsetite se filma Prisoners i sve njegove nedostatke ćete vrlo lako uočiti i u ovom filmu. Scenario je jednako neuverljiv, pre svega u domenu negativca i njegove motivacije. Ovde je to još izraženije, pošto negativac podseća u boljem slučaju na “freak show”, a u gorem na prepisani udžbenik iz psihopatologije. Njegove olako nalepljene dijagnoze i manifestacije ponašanja se međusobno isključuju, ali scenaristu i reditelja kao da nije briga za to. Istini za volju, režija je pristojna, ali ne maestralna kao Villeneuvova u Prisoners, i uglavnom se svodi na brzu montažu i mračnu i teskobnu atmosferu, pa je The Treatment sasvim pristojan što se tiče tempa i nije dosadan, iako traje nešto preko dva sata.

U pitanju je policijski proceduralni triler, nešto eksplicitniji od televizijske produkcije, koji izgleda sasvim pristojno, kao i većina evropskih trilera. Priča je ispričana nekoliko puta pre i biće ispričana još nekoliko puta u budućnosti. U pitanju je istraga napada jednog pedofila na celu familiju koja je poverena detektivu Nicku (Van Rampelberg) koji i sam ima traumu iz detenjstva uzrokovanu otmicom njegovog brata. Prirodno, dve istrage će se u nekom trenutku preklopiti i nagovestiti postojanje pedofilskog kruga, a detektiv će se boriti da sačuva svoj razum dok policiji polako ističe vreme da uhvati dotičnog brutalnog pedofila.

Šokovi, odvratni detalji (napomenimo samo krupni plan upišavanja u gaće čoveka koji se obesio) i jednako odvratne implikacije (dosta toga je dato u drugom ili trećem planu) uglavnom ne služe ničemu osim da provociraju gledaoce, drže mu pažnju ili ga sablazne i uplaše. Problem sa tim pristupom je užasno glup podtekst pun moralne panike koji se može iščitati kao “odvratni pedofili su svuda oko nas i moramo biti oprezni”

Nemojte me pogrešno shvatiti, The Treatment nije ni loš ni nevešt film, scenario je nešto bolji u karakterizaciji protagoniste i klike oko njega nego što je to slučaj sa negativcem, fotografija je klasična filtrirana digitala koja pravi poentu od ružnoće pejzaža, režija dovoljno kompetentna, a gluma sasvim pristojna. Problem je što je u pitanju neoriginalan film koji se prodaje kao originalan, štaviše šokantan i skandalozan, što ima vrlo predvidljiv i nerazrađen konzervativni stav i što doprinosi svakako nepotrebnoj moralnoj panici. To ga čini nepotrebnim, a ako se uzme u obzir i kultura straha i panike koja je već zavladala po Americi i Evropi, čak i potencijalno opasnim filmom. Sumnjam da je postojala namera za tako nešto, biće da je u pitanju bilo klasični prvoloptaški pristup.

The Hunt / Jagten

2012.

režija: Thomas Vinterberg

scenario: Tobias Lindholm, Thomas Vinterberg

uloge: Mads Mikkelsen, Thomas Bo Larsen, Annika Wedderkopp, Alexandra Rappaport

The Hunt je film o kojem svi pričaju, apsolutni festivalski hit i (već) vodeći u utrci za Oscara za strani film za narednu godinu. Njegov reditelj Thomas Vinterberg je video brojne uspone i padove u svojoj karijeri, kako evropskoj, tako i hollywoodskoj. Njegova karijera se ne može nikako nazvati konzistentnom, bio je jedan od osnivača Dogme 95, da bi se kasnije toga odrekao, snimio festivalsku hitčinu The Celebration (1998), ali i zanimljivi, ambiciozni, epični, uvrnuti cross-genre flop It's All About Love (2003), da bi se vratio u centar kritičkog interesa sa izvrsnom socijalnom dramom Submarino (2010), koja se bavi marginom u navodno uređenom skandinavskom društvu.

The Hunt ostaje na terenu socijalne drame, ali se bavi drugim, veoma kompleksnim temama. Jedna od tema kojima se film posvećuje je anatomija jedne panike, nastala usled lažnog optuživanja vaspitača u vrtiću Lucasa (Mikkelsen) za seksualno zlostavljanje jednog deteta (Wedderkopp). Bilo bi potpuno pogrešno igrati igru svaljivanja krivice na jednu ili drugu osobu ili instancu. Lucas nije kriv, i to je jasno. Paniku je u startu napravila direktorka vrtića, ali ona je samo vršila svoju dužnost u zaštiti dečijih prava. Psiholog koji je pozvan za kontrolu štete je detetu postavaljao sugestivna pitanja, iako je dete pokušalo da objasni da je reklo glupost. Svi psihološki simptomi seksualnog zlostavljanja su relativno općeniti, i mogu se povezati sa raznim stvarima. U ovom slučaju je zanemarivanje od strane roditelja, oca alkoholičara (Larsen) i svadljive majke. Međutim, kada se pokrene panika, koja je po pravilu neosnovana, razmere je teško predvideti. Tako su i druga deca pod pritiskom sredine lažno optužila vaspitača, a sredina se pripremila za linč. Sve je zasnovano na predrasudi da deca ne lažu, što je u psihologiji dokazano kao pogrešno.

Tu dolazimo do drugog bitnog aspekta filma, onoga što bi Radomir Konstantinović nazvao filosofijom palanke. Radnja filma se dešava u malom gradiću sa jakim osećajem zajedništva. I percepcija toga je uglavnom pozitivna: ljudi se moraju držati zajedno, pomagati, zabavljati, rešavati probleme. Problem nastaje kada zajednica nekoga uzme na zub kao što je uzela Lucasa, kome će skoro svi okrenuti leđa. Neće smeti da ulazi u jednu jedinu radnju u gradu, ili u kafanu ili u socijalnu posetu. Da ne pominjemo da je ostao bez posla i da je na udaru sve njegovo: od kuće do familije. Devojka će mu okrenuti leđa, a pored njega će ostati samo jedan vispreni prijatelj i sin. Još jedan aspekt filma je rasprava o savremenom odgoju dece i tome koliko su „liberalna“ društva, poput Danskog, spremna da donesu preuranjene zaključke kada je u pitanju zaštita dece, potrebna ili nepotrebna. Nema sumnje da je pedofilija grozna stvar i da je treba istraživati i kažnjavati, ali to ne znači da je linč dozvoljen.

Negde na dve trećine filma Lucas je zvanično oslobođen optužbi, posle provedene noći u zatvoru. Dokaza za zlostavljanje nije bilo, optužbe su bile izmišljene. Međutim, to je rulji bio signal za to da se pedofil Lucas izvukao iz nekog već razloga. Rulja pojačava pritisak, jer loš glas ne može oprati ni sudska presuda.

I tu film pomalo pada, pre svega u scenariju. Motivacija likova, strana u sporu, se gubi, postupci postaju arbitrarni, događaji se nižu bez reda i smisla. Sa još jednom „rukom“ scenarija ili sa boljim režijskim postupkom to bi bilo rešeno, i „shocker“ na kraju tu služi da malo popravi stvari, ali utisak je da su autori gledali da priču završe, bez preteranog objašnjenja. Režija je, inače, dobra i sigurna, obilje krupnih kadrova pruža sjajnim glumcima priliku za sitnu gestikulaciju i mimiku, što oni obilato koriste. Mikkelsenova mikro-gluma je apsolutno sjajna, Larsenova je skoro na tom nivou i to smo od njih dvojice očekivali. Obojica su jako versatilni glumci sa dugim i uspešnim karijerama. Annika Wedderkopp kao debitantkinja pokazuje iskrenost, ležernost i veliki talenat.

Smuljana poslednja trećina nije najveći problem filma. Iako su teme zahtevne i kompleksne, i obrađene jako dobro, problem je što smo taj film u većoj ili manjoj meri već gledali. Snimljen je HBO-ov film prema istinitom događaju Indictment: The McMartin Trial (1995) koji se bavi moralnom panikom usled navodnog zlostavljanja dece u jednom američkom vrtiću, osudom pre suđenja, tretmanom zajednice i bolesnim ambicijama državnih instanci.

I pored toga The Hunt je dobar film, i deo fame koja se diže oko njega opravdana. Onaj neopravdani deo je posledica veoma sračunatog marketinga, pojavljivanja na brojnim relevantnim festivalima i odlaganje bioskopske distribucije, ne bi li film ušao u zvaničnu konkurenciju za Oscara. Videćemo koliko će taj marketinški trik pomoći, do sada je u principu uspevao.