Guest of Honour

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Atom Egoyan

uloge: David Thewlis, Laysla De Oliveira, Luke Wilson, Tennille Read, Rossif Sutherland, Gage Munroe, Sochi Fried

Treba prihvatiti da heroji nekih prošlih vremena u ovim našim nisu nužno u istoj snazi i istoj formi. Opet, je li to razlog da ih otpišemo? Dugujemo li im ipak nešto, makar taj jedan skeptični pogled? Ili ćemo ih po inerciji popljuvati baš onako kako su ih festivali po inerciji uvrstili u zvanične konkurencije, priželjkivati im skoru penziju i uskratiti šansu za iskupljenje.

Atom Egoyan je tako "sahranjivan" najmanje četiri puta pre ovog, još od Chloe (2009) koja je bio "šav na šav" prerada i rekontekstualizacija francuskog trilera. Istini za volju, Devil's Knot (2013) i The Captive (2014) su bili loši i promašeni svaki na svoj način i svaki iz svog razloga. Inercija se unekoliko nastavila i sa Remember (2015) koji je funkcionisao i pored odveć hrabre premise i povremenih logičkih vratolomija, i to samo zbog važnih tema (Holokausta i neumitne starosti), nego i zbog jednostavne elegancije u režiji. Ali nekim mojim kolegama to očito nije bilo dovoljno da vrate veru u Egoyana i njegovu karijeru.

Jednako tako, većina će se povoditi za svojim predosećajima (ili predrasudama) i sada, u primeru filma Guest of Honour. Neki su već požurili da vežbaju svoj humor na očekivanim mestima i nalepe mu etiketu "atomske bombe" i da Egoyanu očitaju bukvicu za to što (neuspešno) reciklira svoje najbolje naslove, one večite iz 90-ih kao što su Exotica (1994) i The Sweet Hereafter (1997). I zaista, Egoyan se ovde bavi svojim standardnim temama, odnosno temama kojima se uvek kroz svoje filmove bavio, a to su otuđenost u okviru porodice, duboko skrivene tajne koje isplivavaju na površinu i tragedije koje udaraju svom silinom. I to čini pomoću vrlo rizičnih dramaturških postupaka (priče u pričama, flashbackovi u flashbackovima kroz četiri vremenske linije), oslanjajući se na vrlo klimavu logiku i često plešući na rubu patetike, ali to ne znači da je Guest of Honour automatski loš film. Jer ako neko ume da se snađe u tim situacijama, onda je to Atom Egoyan.

Film počinje u, hajdemo reći, sadašnjosti u kojoj Veronica (De Oliveira) razgovara sa inteligentnim, modernim sveštenikom Gregom (Wilson) o tome šta bi ovaj mogao reći u svom govoru na sahrani njenog oca Jima (Thewlis), sanitarnog inspektora koji je, kako ona kaže "u životu napravio više sumnjivih izbora".

Jim je verovatno čovek sa tajnom, ali je to i Veronica. Ona je, naime, nedavno izašla iz zatvora gde je bila zbog toga što je navodno zloupotrebila svoj položaj kao učiteljica muzike i zavela svog učenika. Jasno, reč je o nameštaljci koju je izveo nezadovoljni, povređeni i ljubomorni vozač školskog autobusa na izletu, Mike (Sutherland), ali čudno je to da Veronica nije insistirala na svojoj nevinosti, već je oberučke prihvatila robiju želeći da se iskupi za nešto sasvim drugo u prošlosti, za šta se oseća odgovornom.

Opet, taj incident iz prošlosti nas vraća na njenu umiruću majku (Read), oca i njenu prvu učiteljicu muzike Aliciju (Fried), na ljubavni trougao i tragediju koja je usledila i koja se prenosi i ponavlja kroz ceo njen život. Iako se Veronica tu čini kao centralni lik i lik sa najvećim emocionalnim prtljagom, ipak je Jim taj koji mora i želi da popravi odnos sa kćerkom kroz tačke zapleta koje uključuju zečeve (u različitim fukcijama i stanjima, od živih ljubimaca do egzotičnih kulinarskih specijaliteta i amajlija), bivše naciste i tradicionalnu jermensku proslavu diplome.

Zvuči bizarno i jeste bizarno, posebno kada se uzme u obzir da Egoyan neretko konstruiše scene bez nekog naročitog upliva u narativ, ali koje znaju biti dvostruko manipulativne. Sa jedne strane, one služe da proizvedu emocionalni efekat (naročito uz neoklasičnu muzičku pratnju Mychaela Danne sa kojim Egoyan često sarađuje), dok su, sa druge, tu da pokažu da je Egoyan autor velikog kalibra i izuzetne veštine. Kako drugačije objasniti ono insistiranje na "staklenim orguljama" (improvizovani instrument koji se svira tako što se ruke pomeraju izan različitih čaša), kao i "pumpanje" misterije i apsurda kroz ceo film.

Takođe, ma šta on stavio pred svoje glumce kao zadatak i ma koliko to bizarno bilo, on je reditelj koji je sposoban da ih kroz to vodi, pa bili oni cenjeni i uvažavani kao Thewlis koji je izuzetan i u sasvim konfekcijskim filmovima gde ima relativno malo prostora da briljira, ili tek nadolazeći kao Laysla De Oliveira koja je do sada radila uglavnom na televiziji. Čak mu se i kocka sa "castigom" iskusnog indie glumca i po pravilu suptilnog komičara Lukea Wilsona van uobičajenog tipa sasvim isplatila.

Ono što se kao zaključak može izvesti je da je Guest of Honour, bizarnostima uprkos (ili baš zbog njih) krunski dokaz da Egoyan nije za staro gvožđe, čak daleko od toga. On sa ovim filmom uspeva da spoji misteriju i melodramu i da u tome ide do kraja i ostane zabavan. Guest of Honour je koska koju je bacio kritičarima koji će je spremno zagristi mešajući njegovu auto-ironiju sa auto-parodijom i auto-reciklažom. Mi koji smo spremni da oprostimo ćemo uživati u nečemu tako suludom.

Remember

kritika  originalno objavljena na: monitor.hr

2015.

režija: Atom Egoyan

scenario: Benjamin August

uloge: Christopher Plummer, Martin Landau, Bruno Ganz, Dean Norris, Jürgen Prochnow, Heinz Lieven, Henry Czerny

Holokaust ne samo da je savršeno legitimna filmska tema koja se, nažalost, često izrabljuje kroz “festivale suza” i patetiku u lovu na nagrade, nego je tema koja je važna za celo čovečanstvo. Za našu humanost je od neobične važnosti da taj monstruozni masovni zločin nikad ne zaboravimo i da ne dozvolimo da se ponovi. Naravno, to je mnogo lakše reći nego učiniti: od kraja Drugog svetskog rata prošlo je 70 godina, a iako su sačuvani zapisi, oni su podložni muljanju, izvrtanju i falsifikatima. Jedni će taj zločin koristiti kao univerzalni izgovor za bilo šta, drugi će ga pokušati relativizirati iz svojih sebičnih razloga. A biologija je neumoljiva, i poslednji živi svedoci sa obe strane, jedan po jedan, polako umiru.

U ovom svetlu, nisam baš siguran kako gledati čak i na suđenje tim nekim starcima koji su u mladosti počinili strašne zločine. Slažem se da treba poslati poruku kako takav zločin ne zastareva i da bi bilo sramotno da se neko izvuče od pravde, ali opet nisam siguran koliko je moguće te starce na optuženičkim klupama, te tužne kese povezati sa strašnim ili makar banalno zlim nacistima kakvi su u mladosti bili. Hteli mi to ili ne, empatija prema nekom starom i nemoćnom je skoro instinktivna reakcija.

Ipak, Paolo Sorrentino je u svom prvencu na engleskom jeziku, This Must Be The Place (2012), ponudio zanimljivo filmsko rešenje ovog konflikta: ostarelog nacistu ne jure specijalci u punoj ratnoj opremi, ne sude mu radno sposobne sudije, ne opsedaju ga dosadni novinari i gnevni građani, nego ga juri slično star, nadrkan i limitirano sposoban “detektiv” koji je i sam senka nekadašnje moći potpomognut sa protagonistom filma, rock-zvezdom u opasnoj krizi identiteta i sa minimalnim dodirom sa realnošću. Moja draga prijateljica Jelena je napisala tekst na FAK-u i podsetila me koliko je, i pored bizarnosti premise, to dobar film i zašto mi je toliko drag.

Taj film i taj tekst su mi i sada poslužili kao uvod u Remember, novi film Atoma Egoyana koji se zasniva na sličnoj, u neku ruku radikaliziranoj premisi. Umesto dvojice delimično sposobnih i motiviranih lovaca, sada ne manjka motivacije, njihov cilj je pronaći i presuditi čoveku koji se (sada) zove Rudy Kurlander, a koji je pobio njihove familije u Auschwitzu. Ali se zato od dvojice “lovaca” može sastaviti samo jedan donekle sposoban. Max Rosenbaum (Landau) je mentalno priseban da može isplanirati misiju i nekadašnji je aktivni saradnik Centra Simon Wiesenthal, ali je nepokretan, pa realizacija potpuno ovisi o Zevu Gutmanu (Plummer), čoveku koji je dementan i koji svaki put iznova otkriva da mu je supruga umrla, ali barem može hodati. Koliko može jedan devedesetogodišnjak, recimo to tako.

Njemu je Max ostavio pismo sa adresama potencijalnih sumnjivaca, uputama (kupi pištolj, takav i takav, križaj ono što obaviš), hotelima gde odsesti i nešto novca za poduhvat. U trenucima prisebnosti, Zev čak ima i onu dozu praktičnosti da napiše na ruci da pročita pismo, za slučaj da se ponovo izgubi. Inače, osim slabijeg psiho-fizičkog stanja, Zev je idealan kandidat za zadatak: nikad niko neće posumnjati na starca, čak ni kad sa sobom vuče pištolj.

Njegova potraga, kako to obično biva u ovakvim filmovima, ne teče nimalo glatko. Prvi Kurlander (Ganz) jeste zaista bio nemački vojnik i služio je u ratu, ali u Africi. Drugi (Lieven) je zaista bio u Auschwitzu, ali kao zatvorenik. Treći je umro, ali njegov sin (Norris) poziva Zeva u kuću da pokaže očevu ratnu memorabiliju, iz čega nastaje sekvenca koja je jednako napeta, sa bučnom pozadinskom zvučnom shemom koja dolazi iz obližnjeg rudnika i pomalo asocira na ono što možemo čuti u filmu Son of Saul, smeštenom u logor, ali takođe i bizarna, pa ne znamo hoće li se završiti u suzama od smeha ili u suzama i krvi. A četvrti (Prochnow)... Pa neću vam baš sve odati, pogledajte film. E, da, dok traje Zevova potraga za zločincem, istovremeno je njegov zabrinuti sin (Czerny) pokrenuo potragu za njim...

Moram priznati, malo sam se pribojavao kako će Egoyan to izvesti. Prvo, scenario nije njegov, nego je delo debitanta čije se iskustvo u industriji zabave svodi na produkciju i casting za reality program. Drugo, Egoyan iza sebe ima ne baš sjajan niz filmova, i to uglavnom po tuđim scenarijima. Captive (2014) je bio jednostavno loše napisan, nemotiviran i na koncu bizaran. Devil's Knot (2013) je zanimljivu premisu pretvorio u ravnu doku-dramu kakve gledamo na televiziji, a i Chloe (2009) pre toga je tek remake francuskog trilera. Međutim, nemojmo zaboraviti da Egoyan stoji iza izuzetnog The Sweet Hereafter (1999) i iza apsolutnog remek-dela i jednog od filmova koje ću pamtiti za ceo život, Exotice (1994).

Ako me pitate je li Egoyan ovde onaj stari, je li ovo još jedan primer njegovog majstorstva u slikanju ljudskih emocija, reći ću vam odmah da nije, odnosno da nije do kraja. Egoyan je ovde, osim u suptilnim detaljima, gotovo nevidljiv kao reditelj i to nije nužno loše, naročito kad njegovi glumci sijaju kao što to čini Plummer kroz ceo film, Landau u par scena i naročito Norris u svojoj epizodi za pamćenje. Bruno Ganz i Jürgen Prochnow su sakriveni pod elaboriranim maskama i njihove uloge su premale da pokažu šta sve znaju, ali su svejedno sasvim solidan dodatak. Remember, iako nije iznad tematski bliskog This Must Be The Place, je svakako bolji film od svega što je Egoyan snimio u poslednje vreme.

Istina, scenario je pomalo problematičan i vidi se da ga je radio debitant, ali ne i diletant. Benjaminu Augustu treba odati priznanje za hrabrost da dve standardne teme (holokaust i starost sa pratećim bolestima, posebno demencijom) spoji u jednu koherentnu priču zbog koje ćemo se malo zapitati. Opet, on se u svom scenariju dosta oslanja na opšta mesta i ona ponekad narušavaju kredibilitet filma. Primera radi, obrat, odnosno otkriće pred kraj možda nismo naslutili i to je svakako vrlo moćan momenat, ali ga August devalvira jednim standardnim postupkom, nepotrebnom rekapitualcijom, odnosno objašnjenjm onoga što smo upravo shvatili.

Egoyan je, pak, zaslužio priznanje zbog izbegavanja zamki patetike, zbog čega je Remember sasvim dobar i čak efektan film. Nema “flashback” scena u logorima i nema perverznog užitka u ljudskoj fizičkoj patnji. Nema udvaranja filmskom establishmentu. Nema potrebe za izvlačenjem suza, jer ni prizori koje vidimo u vremenu “sada i ovde” nisu nimalo veseli sami po sebi. Naime, zločin po definiciji ne pogađa samo žrtvu, već utiče i na počinioca, deformira ga i trajno mu smanjuje ljudskost, a sa krivicom nije nimalo lako živeti, bilo da je ona plod zablude ili oportunizma. U svojim najboljim momentima, Remember je film i o tome.

The Captive

2014.

režija: Atom Egoyan

scenario: Atom Egoyan, David Fraser

uloge: Ryan Reynolds, Mireille Enos, Rosario Dawson, Scott Speedman, Kevin Durand, Alexia Fast, Bruce Greenwood, Aidan Shipley, Christine Horne

Otvoreno ću reći da mi je Atom Egoyan jedan od dražih filmskih autora. Da je napravio samo Exoticu (1994) ili samo The Sweet Hereafter (1997), već bi zauzeo mesto na listi autora čiji ću rad pratiti iz filma u film. A Egoyan je napravio i više od toga, snimio je ključne art filmove kako u svojoj ranoj karijeri, tako i kao zreo autor. Speaking Parts (1989), The Adjuster (1991) Calendar (1993), Felicia's Journey (1999), Ararat (2002), sve su to dobri filmovi. Negde od Where Truth Lies (2005), pristojnog noir filma koji koketira sa filmskom industrijom, Egoyanova karijera je u padu. Adoration (2008) nije bio baš uspeo pokušaj, a Chloe (2009) je neinventivni “šav na šav” remake francuskog filma.

U nepunih godinu dana, Egoyan je uspeo da me dvaput razočara. Devil's Knot sam od početka označio kao nepotreban film koji svojim lenjim i pogrešnim pristupom doku-drame ne iznosi apsolutno ništa novo na svetlo dana u slučaju koji portretira (“West Memphis Three”). The Captive je loš i pogrešan film na jedan potpuno drugi način.

 

Film ima temu koja od početka ostavlja emotivni dojam (pedofilski ring i otmica dece) i tipičnu egoyanovsku obradu – ispresecane priče o posledicama koje jedna takva otmica ostavlja na ljude koji su njome pogođeni. Čak je i odluka da film skače napred-nazad kroz vreme, iako rizična po pitanju unutarnje logičke povezanosti, ipak ispravna jer je i lirična i efektna. Ne smeta ni to što u principu od početka znamo ko je zločin skrivio, Egoyanu su bitniji efekti tog zločina. Tu onda nastupa “Prisoners efekat”, što znači da čim odgledate film i zanemarite logičke lapsuse što u radnji, što u karakterizaciji likova, i počnete da razmišljate šta ste zapravo odgledali, film se ruši kao kula od karata.

Ono što je spasavalo Prisoners, donekle spasava i The Captive: režija je vešta, scene nisu povezane hronološki koliko su unutarnjom dramom i raspoloženjem i efekat napetosti je zagarantovan. Drugi pohvalan segment je gluma koja je na zaista visokom nivou, ne baš kao u Prisoners, ali i glumci su iz, realno, nešto nižeg ešalona. The Captive nije nimalo dosadan ni beskrvan film.

Problem, kao i kod Villeneuvovog filma, leži u kriminalno lošem scenariju. Karakterizacija likova je kriminalna. Negativac (Durand) nema nikakvu motivaciju, samo je klovnovska pojava sa brčićima i tužnim pogledom koja reve operske arije. Priča sa stockholmskim sindromom koji je žrtva (Fast) razvila u zatočeništvu nikada nije objašnjena. Policajac (Speedman) se bez ikakvog zdravog razloga ponaša kao budaletina. Policajka (Dawson) ima srceparajuću pozadinsku priču i klasičan “Barbie” momenat na donatorskoj večeri. Jedino su otac (Reynolds) i majka (Enos) koliko-toliko karakterizirani likovi, ali ne vidimo ni izbliza dovoljno kako se to tačno njihova veza raspada posle otmice njihove kćeri. 

 

Ako su generalne motivacije likova slabe, šta tek reći za njihove pojedinačne postupke. Zašto se omnipotentni tehnološki napredni pedofili zezaju sa time da vuku policiju za nos iz razloga čistog kurčenja, da špijuniraju roditelje, da otimaju policajku tako što joj sipaju drogu u piće (taj mit očito nije još razvejan, a stariji je i od filmske umetnosti), da nameštaju sastanak između otete devojke i njenog oca samo da bi njega ustrelili i ostavili na snegu? Primera tako proizvoljnih postupaka ima još u filmu, apsolutno narušavaju logiku, a mi ih trpimo zato što nam je tema dovoljno intrigantna i nadamo se da će autori povezati krajeve u jednu uverljivu krimi-misteriju. Ipak, nismo mi te sreće, The Captive je primer lenjog pisanja, ili možda veoma nategnutih i na kraju krajeva neuspelih metafora o ljudskoj perverziji.

Utisak je kao da na filmu imamo dva Egoyana. Jedan je pisac bez ideje koji je slavu stekao ne baš mozgolomkama, ali svakako pričama sa emotivnim nabojem, iz više uglova o kojima treba mozgati. Čini se da se sada zamorio i da bi voleo da napiše generički krimić ili dramu kakve je nekada pisao, samo ne može da se odluči šta. Drugi Egoyan je zanatski pismen i sposoban, rekao bih kreativan reditelj koji čini sve što je u njegovoj moći da popravi piščeve brljotine. Da takav reditelj snimi takav film, logično bi bilo pomisliti da je on tu unajmljen i da je tezgu odradio kako struka nalaže i da je upotrebio sve trikove koje ima u rukavu ne bi li takav kriminalni materijal izgledao pristojno na ekranu. Šta reći kada su takav pisac i takav reditelj jedna te ista osoba?

 

I sa kojom je idejom film poslat u Cannes da ima tamo premijeru? Egoyan je ipak ime i ako želi premijeru u Cannesu, on će dobiti premijeru u Cannesu. Publika je, zgrožena šlamperajem koji je videla, film ispratila sa negodovanjem. Osim Sydneya, koji se prijavio za prvu reprizu još pre premijere, ostali festivali na kojima je The Captive zaigrao ili će zaigrati su ipak iz nižih kategorija. Distribucija na američkom tržištu je neizvesna, premijere nema ni u najavi, iako film već igra u Kanadi i još ponegde. Čak su se franko-kanađani potrudili i smislili naslov koji više odgovara filmu – Captives, množina, odnosilo se to na neke ili sve likove u priči ili na one koji odluče da plate ulaznicu za kino.

Možda je Egoyanu potreban odmor od filmova, a i od pisanja. Možda bi mu prijalo da režira neki balet ili snimi dokumentarac o prirodi. Bilo kako bilo, ove godine su mu propala već dva filma, a sledeće godine izlazi još jedan, pod nazivom Remember. Verovatno mu je to poslednja šansa da povrati status relevantnog autora koji je imao kod publike i kritike. Ja ću, tvrdoglav kakav jesam, nastaviti da ga pratim kroz celu karijeru, ali sve nešto sumnjam da ću više ikada moći da mu napišem pozitivnu kritiku, iako to silno želim.

Devil's Knot

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2013.

režija: Atom Egoyan

scenario: Paul Harris Boardman, Scott Derrickson (po knjizi Mare Leveritt)

uloge: Colin Firth, Reese Witherspoon, Dane DeHaan, Mireille Enos, Kevin Durand, Elias Koteas, Stephen Moyer, Amy Ryan, Alessandro Nivola, Bruce Greenwood, James Hamrick, Kristopher Higgins, Seth Meriweather, Andrew R. Kaplan

Devil's Knot nije zapravo loš film u klasičnom smislu te reči, pre se može opisati kao pogrešan i nepotreban. Naime, u pitanju je igrani film po istinitom događaju koji ne koristi prednosti formata (mogućnost da jasnije izrazi stav o samom događaju ili ga dovede u vezu sa nekom širom pojavom i tako ponudi novu perspektivu) i koji ne može da se odlepi od pristupa doku-drame. Tom pristupu ništa ne fali, ali ovde je u pitanju zaista poznat slučaj koji je praćen u svim medijima, o kojem su napisane brojne knjige, snimljeni dokumentarci i “true crime” emisije, slučaj koji je podigao na noge i oštro podelio Ameriku.

U pitanju slučaj tzv. West Memphis trojke, trojice mladića koji su navodno ubili tri osmogodišnja dečaka, vezali im ruke i bacili ih u potok u šumi. Damien Echols (Hamrick), Jessie Misskelley (Higgins) i Jason Baldwin (Meriweather) su žrtve čuvene “satanističke panike”, opasne gluposti koju su izmislili američki sveštenici krajem 80-ih i početkom 90-ih godina, a koju je oberučke prihvatila policija i javnost. Panika se najbolje može opisati kao sumanuta teorija da po mirnim američkim gradićima postoje ćelije satanista koji izvode rituale i ubijaju ljude. Najčešće su to bili momci i devojke koji su pokazivali srednji prst klerikalnoj sredini tako što su slušali metal, oblačili se u crno i bili bezobrazni. Takvi kakvi su, Damien, Jessie i Jason su idealni kandidati da im se nakrpi ubistvo koje nisu počinili. Oni će upasti u mrežu primitivizma, netolerancije i inercije sistema iz koje će se tek nakon 18 godina zatvora izvući.

 

Sam film uglavnom prati događaje oko istrage i suđenja. Centralna figura je istražitelj Ron Lax (Firth) koji besplatno pomaže advokatima odbrane. Isprva je njegova motivacija samo politički stav, protivljenje smrtnoj kazni, iako vrlo malo sumnja u krivicu momaka. Kako njegova istraga napreduje, postaje sve više uveren da policijska istraga nije bila samo šlampava (bilo je u opticaju i boljih osumnjičenih od navodnih satanista – očevi dvojice dečaka, dve lokalne barabe i misteriozni stranac koji se blatnjav i krvav pojavio u baru tog usudnog dana – ali niko od njih nije ozbiljno istražen), nego i tendenciozna i zlonamerna, sa sve lažnim svedocima i dokaznim materijalom, te namernim zatrpavanjem tima odbrane sa irelevantnim dokazima. Dodajmo na to i porotu sačinjenu od priprostih ljudi, pritisak lokalne zajednice i sudiju koji je popustljiv prema tužiocima, ali ne i prema odbrani, pa je jasno da je suđenje trojici tinejdžera - navodnih satanista najviše ličilo na lov na veštice.

 

Samo suđenje je veoma nalik na brojna filmska suđenja, sa malim odmakom da nije u pitanju tipična “justice hero” priča. Zato ćemo se u pozadini suđenja upoznati sa meštanima, ožalošćenima, besnom ruljom i nesposobnom policijom. Ipak, za razliku od Egoyanovog najprominentnijeg The Sweet Hereafter (1997) koji se bavi traumama lokalne zajednice nakon nesreće školskog autobusa, ovde Egoyan ne ulazi preduboko u unutrašnji svet svojh likova, nego daje relativno plitku panoramsku sliku. Tu su bolom shrvana majka (Witherspoon) i dominantni očuh jednog od ubijenih (Nivola) koji se malo čudno ponaša, otac drugog ubijenog dečaka (Durand) koji koristi medijsku pažnju i dodaje ulje na vatru panike, muljatorka (Enos) koja servira policiji prigodna lažna svedočenja da sačuva svoju kožu i Damienov bivši “parole officer” (Koteas) koji Damienovo tinejdžersko-pobunjeničko brbljanje uzima kao nepobitni dokaz za satanističku aktivnost, kao i jedan od lokalnih dilbera (DeHaan) koji možda ima veze sa ubistvom, a možda i ne. Tu su još sveštenik, šerifi, televizijske ekipe i ogorčena rulja.

 

Od svih silnih likova i odličnih glumaca kojima su uloge poverene skoro niko ne dolazi do izražaja. Firth i Witherspoonova su najzastupljeniji u filmu i imaju makar nagoveštaj karaktera, dok su ostali uglavnom karikaturani. Firth čak ima i pozadinsku priču, istina prepunu opštih mesta o razvodu, usamljenosti i idealima. Naprosto, likova je previše i jedan drugog guše, pa nam nije previše stalo do njih i njihovih sudbina, samo bi morali biti snimljeni u tipičnom “talking head” maniru i potpisani, pa bi Devil's Knot u potpunosti izgledao kao televizijski specijal na temu West Memphis trojke.

Ono što o filmu donekle popravlja utisak je zanatska veština sa kojom je snimljen. Kadrovi su sjajno posloženi i oslikavaju emocije likova, a scena pretraživnja šume pre nego što su otkrivena tela dečaka slučajno ili namerno podseća na antologijsku pretragu polja iz Egoyanovog legendarnog filma Exotica (1994). Dobar vizuelni identitet je podvučen sa sjajnom tonskom shemom i obiljem zvukova prirode.

 

Kao što sam na početku rekao, muči me koncept filma. Za doku-dramu suviše brzo prolazi kroz sve aspekte zločina,istrage i suđenja, pa će neupućenom gledaocu biti teže pratljiv. Sa druge strane, nekome ko poznaje slučaj Devil's Knot ne nudi ništa novo i nepoznato, nego samo ponavlja poznate stvari i ostaje inferioran prema dokumentarcima na istu temu. Egoyan je dosta liričan autor i često slika ljudske patnje i zablude, i svakako je autor sa znanjem i stavom, sposoban da se savršeno artikulirano izrazi, ali ovde to ne čini. Razlog je nebitan, može biti sasvim obično ljudsko poštovanje prema onima na koje su događaji ostavili traumu. Egoyan sa Devil's Knot ne ide nikamo, a mogućnosti su brojne: odlazak u anatomiju jedne panike ili moralnih panika kao takvih, ili politički, filozofski, religijski i socijalni stav. Konačni utisak je da je Devil's Knot propustio priliku da bude dobar, potresan i aktuelan film. Šteta.