Mot naturen / Out of Nature

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2014.

režija: Ole Giaever, Marte Vold

scenario: Ole Giaever

glavna uloga: Ole Giaever

Mogu reći da sam jedan od onih koji ne kapiraju baš najbolje celu tu fascinaciju prirodom. Mislim, nemam ništa protiv prirode kao takve, volim ponekad otići na izlet ili se prošetati s psom nekoliko sati, jedno popodne ili tako nešto, čak i prespavati u nekom kampu ili u automobilu ako baš moram. Samo u glavi moram imati da mi je civilizacija relativno blizu i da ću se u nju sasvim sigurno vratiti. Prosto, o civilizaciji i određenom nivou tehnologije sam ovisan, moj život je tako ustrojen i to je to. Uostalom, bez toga ne bih mogao da pišem svoje filmske kritike kod kojih se trudim da održim kontinuitet.

Evo, recimo, ovaj sada tekst pišem u graničnom području između civilizacije i prirode, na filmskom festivalu u Motovunu. Stvar je takva da signal na mobitelu moram loviti jer se pojavljuje tek tu i tamo (anti-reklama za jednog od hrvatskih operatera ili možda za jednog od kineskih proizvođača mobitela, ili za oboje), a interneta, neophodnog da pošaljem tekst svom uredniku, ima tek na određenim mestima. Ni festivalski život sam po sebi nije pesma, jer zahteva organizaciju i stvara stres. U gradu sa infrastrukturom se to sve nekako da izvesti, ali oni mali, zabačeni festivali u prirodi nas privlače zbog svoje atmosfere. E, sad, kako do njih doći, koliko ostati i kako otići su druge neke stvari koje zahtevaju još organizacije i podrazumevaju još stresa. Jedino što sigurno znam je da mi posle trećeg za redom treba odmor.

U toj situaciji preferiram veoma pasivni odmor koji se sastoji uglavnom od spavanja i aktivnosti koje možemo nazvati žvakom za mozak - gledanja glupavog TV programa, recimo serija. I tako barem nekoliko dana dok se ne oporavim. Neki u tim slučajevima savetuju prirodu i tu se slažem, reka ili šuma ne bi bile na odmet, čisto zbog mira i tišine. Međutim ima i onih genijalaca kojima mirno sedenje, sabiranje misli i gledanje u jednu tačku nisu dovoljni, pa onda prelaze po nekoliko desetina kilometara dnevno lupajući svojim nordijskim štapovima, bicikliraju po prometnim cestama, gube se po šumama i veru po planinama. To ventilira stres, kažu.

Možda to ventilira stres, ali i blejanje u prazno ga savršeno čisti, o spavanju na duge staze da i ne govorim, pa ne vidim neki hype oko toga. Uostalom, možda smo pod različitim stresom oni i ja. Možda je moj stres prijatniji jer radim najbolji posao na svetu, a možda kod njih nije u pitanju stres nego frustracija jer provode po 8 sati dnevno u nekakvoj kancelariji, što nikako nisu želeli, pa jedino kroz aktivnost mogu biti nasamo sa mislima. Možda nisu ni probali da budu sami sa sobom, a okruženi ljudima, možda jesu, ali im ne odgovara.

Raspisao sam se o svojim glupostima, ali za to ima razloga. Naime, Out of Nature, drugi film Ole Giaevera je upravo jedan od onih introspektivnih filmova u kojem je glavni glumac zapravo više narator svojih i autorovih meandrirajućih misli nego kakav aktivan lik. Martin, kojeg igra sam Giaever, je jedan od onih korporativnih dronova koji ne voli svoj posao i koga žena i dete kod kuće smaraju, pa jedinu utehu nalazi u fizičkim aktivnostima, ponajviše u vikend-odlascima u prirodu. Postavlja se samo pitanje je li to dovoljno da smiri njegovo nezadovoljstvo ili će ga svako odstupanje od plana (kao kad ga lovac omete u, da prostite, drkanju) gurnuti preko ruba provalije.

 Ono u čemu je ovaj film efikasan je kontrast koji postiže između tog unutarnjeg haosa Martinovih misli i idilične, stabilne i nepokolebljive priroda. U tom smislu su kadrovi prolećno-letnje Norveške sa svim tim šumama, brdima, planinama i potocima apsolutno impresivni i čak primamljivi i meni, skeptičnom prema bespućima. Takođe, makar u ranoj fazi Out of Nature je nabijen humorom i manično montiran što gledanje nečega što je bazično monodrama (doduše u pokretu i sa ponekim prolaznikom) čini prihvatljivim i širokoj publici.

Problem se, međutim, skriva u tome što osim par bazičnih crtica tu nema puno toga, svakako ne materijala za dugometražni film, čak ni za tih 80 minuta koliko traje. Druga stvar je što introspekcija na filmu možda zvuči sjajno, ali je prokleto teška za izvesti. S tim u vezi, Martinova priča nam je itekako poznata, ali u jednom drugom, primerenijem formatu. Knjiga se zove Doppler, autor je Erlend Loe i savetujem čitanje. Plus-minus par detalja, film i knjiga se preklapaju, a u tom srazu pobeđuje onaj stariji.

Out of Nature je podigao puno prašine, ne svojom zaslugom, kada je uvršten na ovogodišnji FMFS i time razvukao granicu Mediterana, kako bi cinici primetili. Pa ipak, publika ga je primila dobro i po hrvatskoj se stvorio hype. Ja sam ga uhvatio u Puli i mogu reći da nisam impresioniran. Već sam to čuo, video, čitao, doživeo. Čak ni tih egzistencijalnih ili bolje rečeno egzistencijalističkih pitanja ne manjka na filmu. Neki drugi naslovi imaju i malo više stava, a malo manje “gimicka”.

I za iskupljenje obećavam da ću sledeći tekst biti manje introspektivan i da će biti o novom Terminatoru kojeg sam uhvatio na pravom mestu za takav spektakl, u pulskoj Areni.

Locke

tekst objavljen na www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Steven Knight

uloga: Tom Hardy

  Izgleda da je postalo moderno raditi minimalističke eksperimente na filmu, filmske monodrame, šta već. Tako smo imali Sandru Bullock u svemiru (Gravity), dečaka i tigra na splavu (The Life of Pi), Roberta Redforda na moru (All Is Lost) i Paula Walkera u bolnici usred uragana (Hours). U pitanju su filmovi različitih budžeta, ambicija, dometa, pa i uspešnosti, ali zajedničke su im dve stvari: premisa je krajnje jednostavna i u potpunosti zavise od glumca.

  Znate za onu izreku da je neki glumac toliko dobar da biste mogli da ga gledate kako čita telefonski imenik. Locke ima sličnu premisu: frajer vozi po autocesti i sve vreme telefonira. Fora je u tome da je Tom Hardy toliko dobar glumac da nam niti jednog momenta nije dosadno dok ga gledamo kako to radi.

  Njegov Ivan Locke je neobičan, jedinstven i potpuno zaokružen filmski lik. On je građevinski inženjer, precizan, metodičan, odgovoran i ima sve isplanirano unapred. Sposoban je da se snađe u novonastalim okolnostima. Govori tiho, gotovo nikad ne podiže glas, čak i kad njegov sagovornik pizdi na njega. I na privatnom planu je takav, korektan suprug, dobar otac, a njegova jedina očita mana je da mu je stalo više do zgrada koje gradi nego do svojih najbližih. Međutim, Ivan je pre nekoliko meseci napravio grešku zbog koje ove noći mora da se vozi od Birminghama do Londona, grešku koja će iz temelja promeniti njegov sređeni život.

  Greška je u tome da je samo jednom prevario ženu i da je to rezultiralo time da je napravio dete ženi koju jedva poznaje. Etičan kakav je, Locke je rešen da uradi časnu stvar, po cenu toga da izgubi i porodicu i posao. Usput se bori sa svojim kosturima iz ormara, sa duhom pokojnog oca, govnara koji ga nikad nije priznao i nikad nije igrao ulogu u njegovom životu.

  Kako je skoro ceo film, sa izuzetkom uvodnih kadrova, smešten u auto, sa samim jednim likom kojeg gledamo dok vozi i telefonira, sve saznajemo iz njegovih telefonskih razgovora sa drugima kojima samo čujemo glasove. Njegovom šefu nije jasno zašto Ivan jednostavno ne laže da se razboleo, kada već ne može da prisustvuje najvažnijem događaju u karijeri. Ivanov podređeni pizdi zbog toga što je ogromno breme odgovornosti palo na njegova leđa, a za šta očito nije spreman. Ivanova žena prolazi kroz sve faze suočavanja sa neočekivanim stresom, od neverice, preko besa i depresije do otvorenog neprijateljstva. Njegovim klincima je žao što nije došao da sa njima gleda važnu utakmicu, ali jedino što zapravo žele je da se njihov tata vrati doma. Na kraju, tu je i njegova “ljubavnica”, sekretarica, stara “miss” koja prvi put rađa (sa komplikacijama, naravno) u 40-i-nešto godina, nesigurna u sebe i sa potrebom da neko bude pored nje.

  Hardijeva gluma je savršena i to je razlog zašto uspevamo da progutamo tog nerealno moralnog čoveka kao što je Locke, čoveka toliko opsednutog ispravnim da je spreman sve žrtvovati. Ali za ovakav film, gluma je samo početak. Locke nije statičan film i ne deluje skučeno, bez obzira što se dešava u autu i oko auta. Kamera Harisa Zambarloukosa je dinamična, često menja uglove, hvata detalje i široke totale, izlazi u eksterijer i daje kompletnu sliku situacije. Montaža je vešta i dinamična, muzička podgloga nenametljiva.

  Steven Knight je poznat kao pouzdan i kvalitetan scenarist (Dirty Pretty Things, Eastern Promises), iako ponekad odlazi u štanc manje kvalitetnih radova (Closed Circuit). Nedavno je debitovao sa režijom nešto ambicioznijeg, ali ipak samo akcionog krimića sa Jasonom Stathamom Redemption. Locke je njegov drugi film. Produkcijski i režijski je savršen, snimljen sa nevelikim sredstvima i samo za 8 dana, dok scenario prolazi kroz nekoliko ne baš potrebnih opštih mesta. Ivanovi razgovori samog sa sobom (sa duhom mrtvog oca) su čisti višak, a ni “payoff” na kraju nije onoliko dobar koliko bismo očekivali.

  I pored toga, Locke je najinovativniji minimalistički film u poslednje vreme i svakako jedan od onih kojima je mesto u obaveznoj filmskoj lektiri. Toliko je dobar da se opasno približava nivou My Dinner With Andre (Louis Malle, 1982), genijalnom filmu u kojem dvojica umetnika sede u restoranu i razgovaraju. Čista genijalština.

All Is Lost

2013.

scenario i režija: J.C. Chandor

uloga: Robert Redford

Da se ne lažemo, i ja sam skeptičan prema eksperimentalnim filmovima, onima bez radnje, likova, dijaloga ili svega navedenog. Neka ispadnem debil, ali moja prva asocijacijacija na to je smaranje. Kada sam čitao o All Is Lost, sa jedne strane sam željno iščekivao da vidim najzahevnije i najbolje glumačko ostvarenje Roberta Redforda od Condora do danas, dok sam se sa druge strane pribojavao “settinga” u kome to dolazi: on doživi nesreću na otvorenom okeanu i bori se da preživi, potpuno sam, bez reči.

Taj “setting” nije ništa novo, ove sezone smo već imali Gravity, prošle The Life of Pi, pre toga je bio Cast Away i gomila drugih filmova na sličnim premisama. Dakle, dogodi se nekakva nesreća, avionska, pomorska ili svemirska, i naš junak ili junaci moraju da prebrode silne nedaće u planinčini, pustinji, tundri, na moru ili u svemiru i nekako prežive. Zabrinjava me trend po kome se smanjuje broj uključenih likova, ide se ka minimalizmu i budimo iskreni, gušenju.

Cast Away je imao Toma Hanksa koji je pričao sam sa sobom i sa imaginarnim prijateljem, loptom za odbojku po imenu Wilson. The Life of Pi je imao makar tigra. U Gravity je Sanda Bullock prvo komunicirala sa svemirskim kaubojem Clooneyem, pa onda sama sa sobom, kao da se preslišava. Robert Redford ima kratki monolog na početku, gde kao narator objašnjava trenutno stanje, pokušaj komunikacije preko radio-veze i jednu-dve psovke na kraju filma. To je sav tekst, bukvalno. Ostatak vremena, naš junak krpi brod, uči orijentaciju pomoću zvezda, ili pokušava da preživi, ili gladuje i očajava, manje ili više u tišini.

Štos je u tome što je All Is Lost, iako na momente dosadnjikav i nalik na umetničku onaniju, uglavnom gledljiv i sa nemalim emotivnim nabojem. Za to se moramo zahvaliti maestralnom Redfordu, koji se uspešno izborio sa glumačkim izazovom, pokazujući kako u praksi izgleda mikro-gluma, kako se glumi stavom, gestom, mimikom ili samo izrazom lica.

Zanimljivo, ali Redford ima samo jednu nominaciju za Oscara za glumu, iako pamtimo gomilu njegovih sjajnih uloga, i kad uzmemo u obzir da je za režiju dobio statuu već u prvom pokušaju sa Ordinary People (1980), da ima još dve nominacije, kao producent i reditelj za Quiz Show (1994), kao i jednog za životno delo. Možda sa ovom ulogom konačno dobije Oscara za glumu, ali to nije mnogo verovatno s obzirom na trendove kod Akademije, ali mislim da bi izostavljanje Redforda iz društva petorice sa nominacijama bilo ravno zločinu.

Koliko je All Is Lost jak glumački, toliko je manjkav i pešački u pogledu scenarija i režije. Iako nisam nikakav pomorac, nikako me nije zadovoljila postavka priče i odsustvo logičnog objašnjenja kako se naš čovek našao u sranju. Mi samo vidimo da se on budi jednog dana dok mu voda ulazi u trup broda usled udarca izgubljenog plutajućeg kontejnera. To mu je usralo električne instalacije, pa je prinuđen da pokuša da preživi sa mehaničkim instrumentima. Sve je to u redu, ali retko ko jedri potpuno sam Indijskim Okeanom, još manje bez redovne komunikacije sa nekim na kopnu, bilo preko radija ili satelitskog telefona (vidimo da ga ima), i to na dnevnom nivou. Tako bi neko znao gde je i u slučaju prekida komunikacije bi poslao nadležne da ga traže. Čak ni najblesaviji i najbesmisleniji pohodi nisu bez ikakvog pozadinskog osiguranja. Ekipa sa Kon-Tikija je stalno komunicirala preko radija, a ljudi su jedrili oko sveta, ali su imali i podršku na zemlji “za ne daj Bože”. Ima tu još detalja, recimo nigde ne vidimo kompas, a svaki brod mora da ima barem jedan, a ja ga imam zakačenog za ručku od jeftinog kineskog kofera. Dobro, postoji univerzalni izgovor, “ima svakakvih budala”, ali pozivati se na njega je eklatantan primer intelektualne i dramaturške lenjosti.

To što nije verovatan, ne znači da nije moguć. Dobro, ni to što je moguć još ne znači da je dobar, pošto je sveden na minimum filmskih izražajnih sredstava. All Is Lost nije loš film, i gledljiv je, iako ponekad naporan, razvučen ili nategnut. Da, imali smo takve filmove i držali su nam pažnju na različite načine, emotivno su nas vezali za sebe, ili su nas zabavljali ili oduševili efektima. Ali nikada nismo imali skoro nemog Redforda.

All Is Lost je kraj jednog puta i eksperiment doveden do ekstrema. Pohvale Redfordu za ulogu, autoru Chandoru za hrabrost da napravi ovakav drugi film, nakon sjajnog ostvarenja Margin Call. Samo se nadam da se neće naći još neko hrabriji da napravi još ekstremniji film, recimo bez reči teksta, ali ni to nije isključeno. Najviše se bojim autora koji ne razumeju medij i koji bi samo preuzeli neki od značajnijih literarnih komada. Chandor se učtivo naklonio velikoj literaturi, na polici našeg junaka vidimo Melvilla i Hemigwaya. To ne znači da ih ne treba ostaviti na miru, literatura pruža mogućnosti koje se ne mogu ni sanjati na filmu, i obrnuto. All Is Lost se izvukao, neki sledeći film verovatno neće.