Wonder Wheel

kritika originalno objavljena na DOP-u

Šta god se dogodilo, ostajem pri svojoj teoriji da su filmovi Woodija Allena kao pica: kada su dobri, mogu se nazvati gurmanskim užitkom, u prosečnima se uživa daleko više nego u ostatku filmske “brze hrane”, a čak i loši su nekako probavljivi. Za Wonder Wheel mi dođe da se zapitam jer je njegov kulinarski ekvivalent pica koju je neko napravio mamuran, od ne baš najsvežijih sastojaka koje je napabirčio u frižideru i koja je takva stajala još dva dana na sobnoj temperaturi. Da je Wonder Wheel film nekog drugog autora, prvi utisak bi bio da je u pitanju loša i nepromišljena parodija kasne faze Woodija Allena, ali je to Allenov film iz pomenute kasne faze u kojoj vremešni autor izbacuje po film godinu za godinom, pa tu i tamo mora doći i do ozbiljnih promašaja negde između solidnih i retkih izvrsnih filmova. Kao da Magic in the Moonlight, pa i Blue Jasmin kojeg doduše spasava glumačka bravura Cate Blanchett nisu bili dovoljni, a Wonder Wheel ih čak primetno “šiša”.

Počnimo od onoga što je dobro, od toga da kada Allen ne putuje po svetskim metropolama i mondenskim mestima od značaja upisanim u mali mozak i onih koji tamo nisu nogom kročili, on putuje kroz vreme u Državu Nostalgije. Ovde je lokacija Coney Island u Brooklynu, odnosno onaj čuveni zabavni park na tamošnjoj rivi, a vreme radnje su 50-te sa svojim kupaćim kostimima, vojničkim i mornarskim uniformama, haljinama i negližeima, lokalima, kino-dvoranama, filmovima i njihovim plakatima i automobilima. Scenograf Santo Loquasto je imao zahvalan zadatak da sa odrešenim rukama i pristojnim budžetom sve to rekreira i uspeo je toliko da je scenografija jedna od najsvetlijih tačaka filma. Druga glavna zvezda filma je direktor fotografije Vittorio Storaro, vlasnik tri zlatna kipića za Apocalypse Now, Reds i The Last Emperor, koji po drugi put s Allenom i po drugi put generalno (kao i Allen) radi sa digitalnom tehnologijom, pa ispituje njene mogućnosti. Tako se film topi i pretapa u bojama i filterima, od zlatnog do sivog, od crvenog do plavog, od pastela do neona, od kišnih ulica do orijentalnog vrta, pa iz scene u scenu fotografija postaje glavna atrakcija ma šta glumci izvodili.

U tom i takvom svetu gde se susreću veliki snovi sa malim životima i gde je čak i jezik specifičan, prvi koji iskače je potpuno pogrešno izabrani Justin Timberlake u ulozi woodyallenovskog naratora, (dramskog) pisca u pokušaju i studenta zaljubljenog u poeziju i ideju romantike kojem je letnji posao da bude spasilac na plaži. Na stranu što newyorški, zapravo brooklynski govor iz onog vremena ne može da uhvati nikako, Justin Timberlake, iako bolji glumac nego muzički izvođač, ipak nije kalibar za ovakvu ulogu. Posebno zbog toga što je rođeni komičar čak i u dramskom materijalu kao što je The Social Network, a Wonder Wheel nije komedija. Možda je pre neki starački, ogorčeni pokušaj humora.

Lica radnje u ovoj priči su, osim našeg naratora, i njegova ljubavnica Ginny (Kate Winslet), propala glumica i konobarica u lokalnoj kafani sa detetom iz prvog braka koji pokazuje ozbiljne piromanske težnje (ponajbolji član glumačkog ansambla, mladi Jack Gore, tako opravdano groznog klinca već dugo nismo imali prilike videti), njen sadašnji muž, operater jedne vožnje u zabavnom parku Humpty (iz naftalina izvađeni Jim Belushi) i njegova kći Carolina (Juno Temple) koja je u begu od gangstera koje je izdala FBI-ju. Naš vrli spasilac se zaljubljuje u Carolinu, otac ju ispostavlja kao prioritet svojoj supruzi, a nesretna Ginny upada u probleme i dolazi do ruba nervnog sloma.

To u praksi izgleda još gore nego na papiru, toliko da se više ne možemo ni zapitati šta je tačno pošlo po zlu. Jasno, Woody Allen reciklira jedan od svojih omiljenih likova, neurotičnu ženu, onako kako je to nedavno učinio sa Blue Jasmine, što je opet poveznica sa američkom posleratnom dramom, Tennessee Williamsom i Tramvajem zvanim čežnja. S tim je Ginny ovde još niže u socijalnoj hijerarhiji i duže tu tako da ne bi smela više imati iluzija, ali ona ih svejedno ima, tako da mračni ton u memoriju priziva i Eugenea O’Neilla. Ali izvedba je daleko od vrhunske drame i teatra, više Allenovom krivicom nego krivicom njegovih glumaca koji se samo pokušavaju izboriti sa tim kobasicama od dijaloških replika i iznenadnim navalama emocija. Juno Temple deluje izgubljeno, Jim Belushi karikira, a Kate Winslet šmira sa promenjivim uspehom i ponekad deluje zaista jezivo.

Sve u svemu, po izvedbi je ovo na nivou onovremenih televizijskih adaptacija takvog kvalitetnog dramskog materijala, što je možda i bila Allenova izvorna namera. Možda je Wonder Wheel tako i zamišljen, kao nekakva parodija dramskih klasika, sa ili bez namiga prema Allenovoj kućnoj situaciji i istoriji seksualne patologije, ali u konačnici ne uspeva da se nametne ni u tom svetlu. Film naprosto nije dovoljno pamtljiv kao što nije ni gladkog toka ni zanimljiv. Naravno, ima svojih momenata (poput klinca piromana koji je nedvojbeno otrovan komentar) i vizuelno je impresivan, ali je svejedno na dnu Allenovog opusa čak i po standardima neimpresivne pozne faze. Možda bi mu odmor dobro došao, ali on ga neće uzeti, sledeći film je već u fazi post-produkcije. Ostaje nam da se nadamo da će biti dosta bolji, pa makar i pukom srećom.

Beach Rats

kritika objavljena na DOP-u

Frankie (Harris Dickinson) praktički živi “dan mrmota” na Coney Islandu, neglamuroznom, šljakerskom delu Brooklyna koji je zaobišla džentrifikacija. Ne studira, ne radi, sitni je diler i krupna danguba koja visi sa istim takvim društvom. Otac mu umire od raka, a on to koristi kako bi krao lekove na recept i drogirao se. Majka (Kate Hodge) bezuspešno želi da uspostavi odnos poverenja s njim. Mlađu sestru kinji zato što može. Ponekad ima devojku kao što je Simone (Madeline Weinstien), ali se prema njoj ponaša kao nezainteresirani skot. A onda noću odlazi u gay chat-sobe. Zanimaju ga po pravilu stariji muškarci, ali ne priznaje da je gay, boji se zbog svog okruženja koje je prilično mužjačko. I kako vreme prolazi, sve više gubi kontrolu.

Eliza Hittman je ime koje bi valjalo zapamtiti na američkoj nezavisnoj i art-sceni. U pitanju je retka autorica distinktivno evropskog (pre svega francuskog) senzibiliteta čiji su filmovi o odrastanju više studije partikularnih problema i obrazaca ponašanja nego priče koje se pričaju sa početkom i krajem. Njen prvenac It Felt Like Love uspeo je više kao studija tinejdžerske seksualnosti koja nas je nekako vezala za svoje likove, film je akcentirao pojedine detalje, a perspektiva je bila bliska i izrazito ženska. Beach Rats, prikazan na Human Rights Film Festivalu, na neki način ponavlja to isto, samo još nekako tematski kompaktnije i sa fokusom na (gay) muškarca, što se može smatrati pomalo neistraženom teritorijom kada su u pitanju autorice.

I zaista, kliše zatvorenog, ponekad agresivnog gay muškarca koji prezire samog sebe i svoju seksualnost je već dosta puta rabljen u kinematografiji, kako onoj usmerenoj na nagrade, tako i nezavisnoj. Ali bilo bi pogrešno gledati Beach Rats samo iz te perspektive. Prvo, zato što je to mačo-okruženje jedino koje Frankie poznaje, a njegova nepisana pravila su jasna: kada se cure ljube međusobno, to je seksi, ali kada to čine momci, to je naprosto pederski. Drugo, što on takav, i inače besciljan, zapravo ne zna šta bi sam sa sobom i nije isključeno da bi se u istoj poziciji našao sve i da je straight.

Jedan od načina na koji Eliza Hittman maksimizira efekat je casting. Britanski glumac Harris Dickinson ne samo da se sjajno vizuelno uklapa u milje brooklynskih zgubidana i da celu tu pozu sjajno skida, kao i da fizički prolazi kao zgođušni, ali ne preterano pametni lelemud, nego i može da zaroni dovoljno u dubinu emocija i da ih prikaže bez reči. Njegovi drugari koje igraju uglavnom neprofesionalni glumci (još jedna od potpisnih stvari za autoricu je izbor naturščika) uglavnom izgledaju isto kao i on, što podvlači uniformnost sredine. Kate Hodge briljira kao majka koja voli svog sina, ali je i dovoljno u svojim problemima i puna joj je kapa njegovih pizdarija da bi ga uvek mogla bezuvjetno trpeti, a Madeline Weinstien, mlada glumica koja se probija na Broadwayu i na televiziji, unosi zgodnu dozu misterije kao cura koja u Frankieju vidi više nego što on vidi u sebi, ali ni ona ne može da se nosi sa njegovim auto-destruktivnim tripovima.

Druga stvar gde Eliza Hittman briljira je stvaranje atmosfere kroz detalje. Tu je itekako prisutan kult tela, pre svega muškog, kojim je obilovao i njen prethodni film iz straight ženske perspektive, uz razliku da je u Beach Rats ona više pažnje posvetila pozama, držanju, gestama nego li trbušnjacima i sunčanju na plaži. Zatim, tu su svi ti fini sociološki i antropološki detalji vezani uz odrastanje i formiranje u današnjem svetu gde, čini se, neograničen izbor stvara šum u kojem ponekad nije baš lako pronaći sebe. To što Frankie traži starije muškarce i to što je tek pred kraj u stanju to verbalizirati samom sebi i svom instant-partneru nisu toliko “daddy issues” (premda ima i toga), koliko potreba za mentorstvom i vođenjem u svetu koji ne poznaje baš najbolje i ne stiže da ga upozna upravo zbog toga što je sve instant i ne ostaje mu dovoljno vremena da neke stvari svari.

Istina je da Beach Rats zna da meandrira i da se gubi u detaljima i repeticijama (koje su smislene, ali svejedno znaju biti naporne), ali nekakva generalna slika se može izvući iz toga. Pažljivo nastudiran i napisan, nežno režiran, briljantno odglumljen i lirski snimljen super-16 kamerom, ovaj film, daleko od savršenog dakako, nam govori o tome da se nama pred očima razvija buduća bitna autorica kojoj će ovaj film biti jedan od onih nesavršenih ranih radova.

Creative Control

2015.

režija: Benjamin Dickinson

scenario: Benjamin Dickinson, Micah Bloomberg

uloge: Benjamin Dickinson, Nora Zehetner, Alexia Rasmussen, Dan Gill, Reggie Watts, Gavin McInnes, Paul Manza

Ono što ume da iznervira kod filmova je to da je ideja često zlata vredna, a da je izvedba loša ili u slučaju indie SF-drame-komedije-satire Creative Control neujednačena i varira od sjaja do očaja. Tema ovog filma čija je radnja smeštena u ultra-hipsterski Brooklyn bliske budućnosti, možda kakvih desetak godina od sad, je odnos između apsolutne i virtuelne realnosti u svetu veoma nalik na današnji s tim da su informacione / komunikacione tehnologije toliko uznapredovale i, ako je moguće, još prisutnije u našem životu. I to je sjajna udica.

Naš (anti-)junak je David (Dickinson), direktorčić nižeg do srednjeg nivoa u marketinškoj firmi, stalno stresiran, pripit od viskija i natabletiran produktom najvažnijeg klijenta, koji konačno dobija priliku da napreduje kada mu šef (osnivač Vice magazina Gavin McInnes) poveri kampanju za novi uređaj virtuelne realnosti spakovan u hipsterske naočare. Sa kampanjom ide i testiranje istog, što je Davidu idealna prilika da pobegne od stvarnog života i ne baš najsrećnije veze sa svojom devojkom, eko-osveštenom i anti-kapitalistički nabrijanom razmaženom instruktorkom joge iz situirane familije Juliette (Zehetner) i da fantazira o “vrućim” susretima sa Sophie (Rasmussen), serijski varanom devojkom svog najboljeg prijatelja Wima (Gill). Koliko god mu muvanje u stvarnom životu loše išlo usled šeprtljavosti, toliko mu u virtuelnom u kojem on ima potpunu kontrolu ide sjajno. Ali šta se dešava kada se ta dva sveta isprepliću i počnu da utiču toliko jedan na drugog da je teško povući granicu?

Ključ problema sa Creative Control leži u scenariju koji potpisuju Dickinson (koji i sam ima pozadinu u marketingu) i tonac i mumblecore scenarista Micah Bloomberg. Autori postavljaju važnu temu koju pokušavaju da tretiraju kroz duhovitu alegoriju, ali više skreću na teren komedije apsurda, što se posebno oseća u dijalozima. Glavni štos, to da su likovi više isprazni avatari nego živa bića, je uspeo jer je u skladu sa temom filma, ali Dickinson i Bloomberg verovatno kupujući minutažu pokušavaju da sprdački poentiraju na samim zicerima, poput ovisnosti, tehnologije, brooklynskog hipsteraja, joge i sukoba između inačica Occupy pokreta i pouzdanih korporativnih botova. Problem nije u tome da te stvari nisu legitimna meta sprdnje u stvarnom i današnjem svetu, već njihova očitost i tek ovlašna povezanost sa glavnom, zanimljivijom temom.

Drugi problem je tretman te same virtuelne realnosti koju nam reditelj prodaje kao nešto potpuno novo i revolucionarno, a ipak posve zamislivo sa iskustvom života u sadašnjem vremenu. Ako je to portal u svet fantazije, zašto ljudi ne bi zamišljali da su, recimo, filmski super-heroji, diktatori sa neograničenom moći, vozači Formule 1 ili milijarderi? Umesto toga imamo ono najočitije i najbanalnije, seks, i to ne u nekoj perverznoj i fetišističkoj varijanti, nego u onoj standardnoj jedan-na-jedan muško-ženskoj koju se može prakticirati i u realnom svetu. Onda nije ni čudo da je naš direktorčić prepustio kreativnu kontrolu oko kampanje Reggieju Wattsu koji igra samog sebe dok on virtuelno ljubuje sa curom svog buđavog ortaka.

Neujednačenost se ogleda i na planu estetike. Iz dorađenog vizuelnog identiteta sveta u kojem se film kreće i izbora klasike provučene kroz deblje ili tanje filtere na sintisajzeru, jasno se vidi uticaj Kubricka, pre svega A Clockwork Orange. Dickinson pokušava da ostvari efekat te “style over substance” kinematografije koju neki zovu ozbiljnom ili apsolutnom, i pojedina rešenja su tu na mestu, ma kako bila tipska, recimo da je realnost crno-bela, a virtuelni likovi u boji. Nevolja je, međutim, u tome što Dickinson nije Kubrick, pa podbacuje na oba polja. Supstanca ostaje na nivou ideje sa tek ovlašnom narativnom razradom, a ni stil nije toliko impozantan, što Creative Control čini frustrirajućim iskustvom, filmom koji ne dobacuje do svog potencijala.

Nasty Baby

2015.

scenario i režija: Sebastian Silva

uloge: Sebastian Silva, Kristen Wiig, Tunde Adebimpe, Reg E. Cathey, Mark Margolis, Augustin Silva, Alia Shawkat

Stičem blagi utisak da Sebastian Silva veoma pažljivo i pametno gradi svoju karijeru, tako da se to gledanjem pojedinačnih filmova ne primeti. Čak i kad je snimao sa ograničen sredstvima i članovima najuže porodice ispered i iza kamere u rodnom Čileu, kao da je na cilju video Ameriku i tamošnju ogromnu scenu. To je bio slučaj sa The Maid (2009). Četiri godine kasnije, izbacio je “back to back” dva naslova kao deo aranžmana sa Michaelom Cerom, generalno nepamtljivi teen-triler Magic Magic i intimniji, improvizovaniji i artističkiji Crystal Fairy. U oba filma se bavio fenomenom američkih turista i “ex-pata” za koje niste sigurni od čega žive, a ima ih nekoliko tu u vašem gradu.

Nasty Baby je njegov prvi film snimljen u Americi, takođe vrlo precizno odabranih tema, motiva i estetike, o okruženju i glumačkoj ekipi da ne govorim. Na prvi pogled, Nasty Baby je “festival darling” koji tematizira moderni, hipsterski Brooklyn, toleranciju, političku korektnost i sve suludije aranžmane u koje se mladi upuštaju na onaj sladak, “slice of life” način sa malo pažljivog, sigurnog humora i sa ponekom mudrom opservacijom. O nečemu što zvuči pametno, ali je opšte mesto, kao što su to kreacija i destrukcija.

Polly (Wiig) i Freddy (sam reditelj Silva) žele dete. Ali oni nisu par, nego najbolji prijatelji, a Freddy je pritom i gay, u stabilnoj vezi sa dečkom Moom (Adebimpe). Ceo aranžman je neobičan, ali to su takvi likovi da će to proći. Oni misle da je za odgajanje deteta važna samo ljubav koju pružaju roditelji, jedno, dvoje ili troje, nebitno. Nije ni toliki problem to što Freddy sam po sebi ima malo šansi da postane otac, uskočiće Mo posle nešto ubeđivanja...

Sad, oni su ljudi svojih pozadina i preferencija koji nekako funkcionišu zajedno. Freddy je imigrant i umetnik dosta eksplozivne naravi. Mo je afričkog porekla, staloženiji i racionalniji od njih dvojice. Freddy želi decu, zanimaju ga i kao umetnički fenomen (naslov filma je instalacija o detinjstvu na kojoj radi), i kao socijalni fenomen (zašto rađati kada je moguće usvojiti, kao ljubimca), a i kao ideja da utiče na drugo ljudsko biće u razvoju. Mo više ceni svoju privatnost i deca mu nisu prioritet. Pored toga, Polly je pre svega Freddijeva prijateljica, njegova ne toliko.

Njih troje tako egzistiraju u jednom tipičnom svetu indie filmova za Sundance ili Tribecu. Imaju familije i poznanike. Imaju poslove, aranžmane i hobije. Imaju komšije, neke blagonaklone, neke baš i ne. Jedan od tih ne-blagonaklonih je The Bishop (Cathey) sa kojim trio igra igru živaca. U nekom drugom filmu, to bi imalo socijalnu konotaciju, takav lik bi bio patološki ili karikaturalni konzervativac. Međutim, ovde je stanje malo drugačije: on je zapravo socijalna kategorija i margina mnogo više nego njih troje. Taj sukob će eskalirati.

Sve je to divno i krasno snimljeno, kamerom iz ruke i sa prirodnim osvetljenjem, što je nekako kanonski za ovakve filmove. Čak bi se i pomalo nervozna, nagla montaža mogla podvesti pod taj festivalski stil. Ritam filma je solidan, a Silva se opet dokazao kao pismen i promišljen reditelj. Nažalost, ma koliko se trudio, on nije neki bajan glumac, ali njegovo prisustvo stvara utisak iskrenosti u priči koja se može protumačiti kao čista konstrukcija. Srećom pa je Kristen Wiig, jedna od najboljih glumica u atipičnim, “offbeat” komedijama, ovde odlično raspoložena i spremna da preuzme na sebe deo tereta, a multidisciplinarni umetnik i tek ponekad glumac Tunde Adebimpe se svojom odmerenošću kandiduje sa legitimno glumačko otkriće ovog filma. Naravno, treba dodati još i pažljivo odabrane epizodiste i eto nam školskog indie filma.

Sve do sada napisano bi važilo ako bismo film odsekli negde na dve trećine. Serijom obrata Silva uvodi Nasty Baby u dosta mračniju teritoriju. Od ta tri udarca, poslednji je najjači i tiče se sukoba sa Bishopom. Znali smo da je eskalacija neminovna, ali detalji te eskalacije i način na koji je to izvedeno su za diskusiju. Silva zapravo nije reditelj jakih obrata i ovim će postupkom podeliti publiku u dve nepomirljive grupe. Da li pripadate onima na koje je ovo delovalo realno i oštro poput noža u stomak ili onima koji u tome vide ne baš uspeli filmski trik? Pogledajte film.

Brooklyn

2015.

režija: John Crowley

scenario: Nick Hornby (po romanu Colma Toibina)

uloge: Saoirse Ronan, Emory Cohen, Domnhaal Gleeson, Jim Broadbent, Fiona Glascott, Jane Brennan, Brid Brennan, Eileen O'Higgins, Julie Waters, Jessica Paré

Mogu govoriti samo za sebe i nakon osam godina i sve države, reći ću da je odluka da emigriram jedna od najboljih u mom životu. Zvuči otrcano, ali svako novo iskustvo je generalno dobra stvar, naročito ako vodi ka boljem životu. Takođe, treba biti pošten i reći da migrantski put nije posut zlatnom prašinom i da od čoveka zahteva upornost i fleksibilnost za koju mnogi nisu spremni. Naprosto, pravila igre se malo razlikuju od države do države i od mesta do mesta, a birokratsko društvo (a svako društvo je birokratsko na ovaj ili na onaj način) se trudi da svojim propisima imigracije oteža. Svejedno, vredi pokušati.

Ali vredi imati na umu i razlike u uslovima i iskustvima migracija. Ako idete na sigurno, sa poslom koji vas čeka ili se makar možete osloniti na nečiju pomoć, biće vam dosta lakše nego da uprtite zavežljaj na leđa i krenete u nepoznato bez igde ikog svog. Kada vas čeka smeštaj, lakše ćete se naviknuti na novi svet nego kad vas stave u izbeglički kamp isključivo sa vama sličnima. Međutim, otežavajuće okolnosti malo znače ako ste tamo gde jeste očajni. Vredi pokušati.

Jednom kada se nađete tamo gde idete, imajte u vidu da je vaš put tek na početku. U modernom svetu više nije ni toliko fizički teško ili skupo doći negde, ali duhovna i mentalna transformacija će možda potrajati ceo život. Treba se naviknuti, naučiti jezik, uklopiti, izgraditi novi identitet, možda očuvati i stari ili makar neke njegove delove. A ni nostalgija nije nešto za potcenjivanje. Napašće vas svakako, možda čak i gadno i pitaćete se šta vam je sve to trebalo. Opet, u današnjem globalnom svetu život je na različitim geografskim širinama i dužinama suštinski više sličan nego što je različit, a modernim kanalima komunikacije se efikasno krati distanca. U svakom slučaju, spremniji ste nego što su bile neke prethodne generacije.

Naša junakinja Eilis (Ronan) je mlada devojka koju njen rodni depresivni irski gradić ograničava. Ona je stidljiva, neugledna i nesrećna. Radi nedeljom u prodavnici kod gospođe Kelly, trač-babe otrovnog jezika, nema neke velike šanse u životu i zapravo je na teret majci i sestri. Njena porodica se ne može nazvati siromašnom u klasičnom smislu te reči, ali Irska 50-ih godina definitivno nije ni nalik na Irsku danas. Iako ni kod kuće neće gladovati, Eilis se može ostvariti jedino negde daleko. Srećom, pa njena sestra Rose (Glascott) poznaje sveštenika Flooda (Broadbent) u Brooklynu koji joj može naći i smeštaj u pansionu kod tipične stare irske gospođe Keogh (Julie Waters, odlična) i posao u robnoj kući.

I eto nje na brodu, na Ellis Islandu i konačno u Brooklynu. Eto je u pansionu, na poslu i u crkvi. Eto je u večernjoj školi (jer je dovoljno pametna i ambiciozna, a otac Flood je velikodušan) i na igrankama. Prvo ima napade nostalgije, teško se uklapa u život, radni i socijalni, u Brooklynu i ne komunicira ni sa kim ako ne mora. Ali kad se u njenom životu pojavi Tony (Cohen), simpatični italijanski vodoinstalater dobrog srca, i njena perspektiva se menja. Postaje samouverena, čak duhovita i polako gradi svoj život u Brooklynu.

Sve dok se ne dogodi tragedija. Rose iznenada umre, a Eilis mora otići kući na mesec dana da makar pomogne majci. Ali Eilis je sada druga osoba. Iako još uvek govori sa irskim akcentom, ona je u očima sugrađana sada samouverena, obrazovana i relativno uspešna Amerikanka i svi se utrkuju da je zadrže, da joj nađu posao i dobru partiju za muža. A imućni Jim Farrell (Gleeson) se čini baš kao prava partija za nju, a još je i prilično zagrejan...

Na prvi pogled se čini da je u pitanju jedna kompetentno snimljena i eskapistički nostalgična ljubavna drama, ali ispod centralnog zapleta o “slatkim mukama” oko izbora između dva momka kriju se neke druge i dublje teme. Emigracija. Izgradnja osobe kroz iskustvo. Društvo šansi nasuprot društvu nasleđenih privilegija. Nostalgija. Modernizacijske intervencije su minimalne, ljubavne scene su decentne, gotovo konzervativne i samo pojačavaju utisak nostalgije za starim vremenima i starim filmovima. Čini se da su jedine novine u odnosu na taj klasičan pristup povremeni ispadi humora, toaletnog (ona minijatura na brodu sa nevremenom i kantom), a i generalno očekivanog (simpatično praznoglave cure sa kojima Eilis deli životni prostor, simpatično lajavi Tonijev najmlađi brat), a i oni služe da nam film učine još lakšim i simpatičnijim. Ali Brooklyn nije film bez težine.

Evo dva primera. U jednoj sceni Eilis odlazi u crkvu da pomogne ocu Floodu oko božićne večere za siromašne stare radnike koji godinama tradicionalno dolaze. Sveštenik objašnjava da su to ljudi koji su izgradili grad, mostove i tunele, da sada više ni nemaju od čega živeti, a da često nemaju ni nikog svog, kako u New Yorku, tako i kod kuće. Drugi primer je duh palanke u Eilisinom rodnom gradiću. Jednom kada je uspela u životu, svi se otimaju oko nje i žele je u svom društvu, isti oni koji je nisu ni primećivali ili su je potcenjivali.

Brooklyn je film čiji autori pokazuju osećaj za nijanse. Nije tu stvar ni samo u veoma dobroj, za Oscara nominovanoj adaptaciji scenarija koju potpisuje Nick Hornby, i sam pisac romana. On je svakako sjajan izbor za adaptaciju jer može razmišljati na dva koloseka. Stvar je i u nijansama i detaljima koji život znače, u sjajnoj upotrebi kamere za rekonstrukciju vremena i prostora, kao i za prikazivanje promene perspektive koju Eilis doživljava. Gradić koji je na početku filma depresivan, kasnije je okupan letnjim bojama i gotovo turistički atraktivan. Slučajno ili ne, i njen doživljaj se menja od depresivnog do turistički toplog.

Saoirse Ronan je jako zanimljiva glumica mlađe generacije i to iz filma u film demonstrira. Ona savršeno bira uloge koje odgovaraju njenoj gotovo dečijoj pojavi koja se vrlo lako može transformirati u vrlo ženstvenu i samouverenu. Ona ovde igra na tu kartu, a kao bonus njen irski akcenat je autentičan. Emory Cohen je sjajno prati kao Tony i uspeva da na uverljiv način prikaže jednostavnost, simpatičnost i optimizam italijaskog šljakera. Domnhaal Gleeson je možda malo suviše hladan kao Jim i nema dovoljno hemije između njega i Ronanove, ali stiče se dojam da se on preforsirao u poslednjih par godina jer ga zaista ima posvuda, što možda utiče na kvalitet pojedinih izvedbi. Ostatak ansambla ima uglavnom jednostavne likove i fino popunjava prostor koji im je ostavljen, dodajući filmu još više duha.

Za mene predstavlja iznenađenje da je ovakav film, i to još tako suptilno režirao John Crowley. Istina, on je imao i dobrih filmova na početku karijere (Intermission, Boy A), ali je njegov prethodni film Closed Circuit bio sve ono što Brooklyn nije: teškorukaški predvidljivi triler sa puno popovanja. Brooklyn je slojevit, inteligentan i intrigantan film zapakovan u gledljivu i dopadljivu formu koji se itekako isplati gledati, bilo da planirate emigraciju ili ne.

5 Flights Up

2014.

režija: Richard Loncraine

scenario: Charlie Peters (po romanu Heroic Measures Jill Ciment)

uloge: Morgan Freeman, Diane Keaton, Cynthia Nixon, Carrie Preston, Claire van der Boom, Korey Jackson

Igrom slučaja sam nabasao na članak o hipsterima na nekom portalčiću. Članak nije bio nešto i u suštini je samo zagrebao površinu, ponudio par zanimljivih uglova gledanja, ali takođe i promašio neke definicije. Sve u svemu, ništa posebno, klasično blogersko piskaranje osobe koja nije nikakav stručnjak o datoj temi. Zanimljivo je, međutim, da je to bio prvi člančić tog tipa na našem jeziku koji dovodi u vezu (ma koliko površno i neistraženo) hipstere i džentrifikaciju. Ta dva pojma su povezana još od vremena kad je džentrifikacija iz očaja probavana po New Yorku i Londonu i dok su se hipsteri zvali nekim drugim imenom, ali u našim krajevima se na hipstere krajnje površno gleda kao na “one likove sa viškom love”, a za džentrifikaciju puk verovatno misli da je nekakva psovka.

Film 5 Flights Up bavi se onime što dolazi posle džentrifikacije i ljudima koje niko o njoj ništa nije pitao, koji su možda njome profitirali, ali koji možda ne žele da imaju veze sa celom tom gungulom. Oni su, dakle, penzioneri koji su u svojoj mladosti kupili jeftin stan na potkrovlju zgrade bez lifta u lošem, radničkom kraju, u ovom slučaju Brooklynu. Alex (Freeman) je slikar koji se nikada nije probio u prvu ligu, a Ruth (Keaton) je bivša učiteljica, žive sami sa psom (takođe starim) i svakako nisu ništa mlađi iz godine u godinu, pa im pentranje postaje problematično. Pozitivna strana džentrifikacije je to da njihov stan kupljen za nekoliko hiljada dolara sada vredi oko milion. Negativna je, pak, to da u svom sada hipsterskom cool kraju neće naći ništa za sebe i moraju da idu negde drugde i da će ih to takođe koštati. Čak ni selidba na Manhattan u zgradu sa liftom možda nije idealna opcija za nekog ko je navikao da gleda na Brooklynski Most. U svakom slučaju, operacija zamene stana košta vremena i živaca čak i kad ste u plusu finansijski.

To podrazumeva nećakinju – agenticu za nekretnine (Cynthia Nixon koja je iritantna taman koliko treba), pokazivanje stana gomili frikova (tipičnih newyorških tipova) na defileu kroz njega, biranje kupca, rat ponudama, zvonjavu telefona i generalno metež. Treba li napominjati da su naši seniori džangrizavi, odnosno Alex je, a Ruth uliva ničim izazvani fingirani optimizam da sakrije koliko joj sve to ide na živce. Kao dodatni bonus u igri za opasne ajkule u malom bazenu, tu je panika sa teroristom iz Uzbekistana koji će se možda razneti nasred mosta, a možda i neće, ali će svakako uplivati na cenu stana tih nekoliko dana. A, da, i pas, odnosno preslatka kujica po imenu Dorothy je bolesna i hitno joj je potrebna skupa operacija, a veterinar samo gleda kako da kasira. Surov je taj svet.

Sa pozitivne strane, dijalozi Charlieja Petersa su odlični, britki i humoristični čak i kad je karakterizacija likova tipična. Ostatak scenarija je ispod tog nivoa, a adaptacija izvornog romana je u velikoj meri šlampava. Verovatno da pozadinska priča naših simpatičnih matoraca u romanu izgleda smislenije, ali ovde je svedena na politički korektni “filler” (međurasni par u Brooklynu 70-ih, bilo im je teško i nisu bili prihvaćeni) za popunjavanje vremena. Sličan problem imamo i sa psom. Dorothy je možda preslatka, ali ne stižemo da je upoznamo pre nego što se razbolela, pa je upitno možemo li se povezati s njom na pravi način. Najveću štetu trpi pod-zaplet sa teroristom jer oduzima previše vremena da bi podvukao koliko je tržište nekretnina u New Yorku klizav i zeznut posao, a opet nije dovoljno razrađen da bi poslužio više od toga.

Izbor glumaca je odličan. Morgan Freeman je raspoložen kao džangrizavi, ali duhoviti penzioner sa daškom mudrosti, a Diane Keaton je jednostavno pravi izbor za ulogu živahne i optimistične newyorške starije gospođe. I izbor glumaca za mlađe verzije njih u nekoliko flashbackova je apsolutno sjajan. Korey Jackson liči na nekog ko bi mogao biti mladi Morgan Freeman, ali Claire van der Boom sjajno “skida” čak i najsitnije manirizme mlade Diane Keaton, recimo iz Annie Hall perioda. Zajedno sa njima, imamo i celu galeriju epizodista koji su svakako koloritni, ali često postaju karikaturalni, poput starmale devojčice koja se pojavljuje u svim stanovima kao i Alex (je li ona plod njegove mašte i staračke demencije, pitamo se), te njene majke koja opsesivno spava po tuđim krevetima i ostalim čudacima koji gledaju stanove ali ih ne kupuju.

Na kraju, 5 Flights Up je film koji se bavi standardnim temama i stvarima o kojima dosta znamo iz filmova: nekretninama, starenjem i svetom koji se menja brže nego što mi možemo to ispratiti. Bilo je drugih filmova na ovu temu, ozbiljnijih ili smešnijih. Logično poređenje je skorašnji Love is Strange. 5 Flights Up je uglavnom korektan film koji možete pogledati bez bojazni da ćete se smoriti. Naravno, mogao je i biti bolji, za to je čak bilo i prostora i sugerirano je u knjizi. Opet, nije loš. Samo nemojte očekivati previše. Tako sam se zeznuo sa Love is Strange. Onda 5 Flights Up dođe kao nekakva “light” varijanta.

The Drop

2014.

režija: Michaël R. Roskam

scenario: Dennis Lehane (prema svojoj priči Animal Shelter)

uloge: Tom Hardy, Noomi Rapace, James Gandolfini, Matthias Schoenaerts, John Ortiz, Elizabeth Rodriguez, Michael Aronov, Ann Dowd

Teško je započeti gledanje ovog filma bez stalnog obraćanja pažnje na činjenicu da je ovo poslednji film u kojem je James Gandolfini ostvario ulogu. Uvek pouzdani i versatilni glumac ovde je, čini se, na svom terenu u sporednoj ulozi samozatajnog drkadžije sa kriminalnom prošlošću (a i sadašnošću). Gandolfini je stekao globalnu popularnost sa serijom The Sopranos (iako je i pre bio cenjen i pouzdan glumac), ali uloga u The Drop ni u kom slučaju nije reciklaža rutine “kuća-posao-posao-kuća” mafijaškog bossa, nego nešto sasvim drugačije.

Za ovakav film ključna je atmosfera. Mesto radnje je Brooklyn, vreme sadašnje, ali to ne znači da pred sobom imamo živahnu četvrt punu hipstera, studenata i organske hrane. Ovaj deo Brooklyna je “old school”, polu-radnički, polu-kriminalni sa opskurnim neveselim barovima u kojima vise opskurni, neveseli tipovi. To je jedna od onih katoličkih četvrti u kojima možeš biti pandur ili pop ako želiš poštenu karijeru, ili šljaker ili konobar, pa da nekako egzistiraš, a ako i to propadne, kriminal, sitni ili osrednje-sitni ostaje kao opcija. Imali smo takvih filmova i ranije, od Mean Streets pa nadalje, ali čini se da su takvi “dark & gritty” krimići intonirani kao priče iz života prosto preplavili sadašnji repertoar. Na pamet mi pada God's Pocket, još jedan sličan film u kojem je jednu od poslednjih uloga ostvario još jedan prerano preminuli glumac Philip Seymour Hoffman, ali i Gone Baby Gone, pa i Mystic River.

Upravo ova poslednja naslova su ovde ključna, pošto je scenarista Dennis Lehane autor oba romana koja su pretočena u filmove. Animal Shelter je isto zamišljen kao roman sastavljen od anegdota i neproverenih glasina, ali se pisac odlučio da to ipak zapakuje u kompaktniju formu priče, pa da od nje napravi filmski scenario. Lehane je cenjen pisac u domenu pulp krimića i misterija, a imao je iskustva i sa pisanjem za televiziju (The Wire, Boardwalk Empire), a The Drop mu je prvi filmski scenario, i to moram priznati nimalo loš. Iako nije potpisan kao producent, Lehane je insistirao da se režija poveri Michaëlu R. Roskamu, belgijskom reditelju čiji je prvenac, intrigantni ruralni krimić Bullhead (2011), pokupio nominaciju za Oscara za strani film. Roskam je jedan od onih autora koji ne propušta prilike, pa je zgrabio mogućnost da radi u Hollywoodu, i to se čak čini po svojim pravilima. U The Drop on nije puki izvršilac producentske volje, više se može nazvati vizuelizatorom scenarija koji mu se svideo.

O čemu se tu radi? Protagonista i povremeni narator priče je Bob (Hardy), ćutljivi, pasivni, reklo bi se čak usporeni i tupavi šanker u baru kojeg drži “rođak Marv” (Gandolfini). Marv je nekada bio gangster u usponu, njegova pojava je mamila strahopoštovanje, ili to on samo tako priča. Uostalom, to su neka davno prošla vremena, pa je Marv samo menadžer bara koji nosi njegovo ime, Bob samo šanker u tom baru, a pravi vlasnici su čečenski mafijaši predvođeni Chovkom (Aronov) i bar im služi kao paravan i sef u koji trpaju lovu stečenu različitim kriminalnim aktivnostima. Ni gosti bara nisu ništa veseliji i uspešniji ljudi, to su uglavnom olinjali polu-kriminalni likovi koji po navici pijanče u kvartovskom baru i čak jednom godišnje tamo održavaju komemoraciju za tipa pod nadimkom Glory Days koji je jedne večeri samo izašao iz bara i nestao.

Dve stvari će biti okidač za nekoliko paralelnih linija radnje u to zimsko vreme, između Božića i Superbowla. Prva je ne baš najspretnija pljačka bara koju počine dvojica maskiranih tipova. Iako šteta nije ogromna, Čečeni prilično besno žele lovu nazad i spremni su da divljaju po kvartu dok je ne dobiju, a ni osoblju bara se ne piše dobro ukoliko lovu ne pronađu. Drugi aspekt te priče je što se Bob izlajao pred policijom, pa brbljivi detektiv Torres (Ortiz) koji sa Bobom ide u istu crkvu počinje da se petlja oko bara, vlasnika i mušterija. Druga stvar koja će pokrenuti radnju je još čudnija. Jedne noći će Bob čuti cvilež koji dopire iz kante za smeće. Ispostaviće se da je unutra izudarano štene, a da kanta pripada nepoverljivoj i povučenoj curi po imenu Nadia (Rapace). Njih dvoje će se oko šteneta i zbližiti nakon uvodnog nepoverenja, ali u priči će se pojaviti i njen bivši dečko i neodgovorni vlasnik psa, lokalni psihopata i navodni ubica momka sa nadimkom Glory Days, Deeds (Matthias Schoenaerts, glavni glumac u Roksamovom prvencu Bullhead) koji će se nameriti i na Boba i na Nadiu. Povrh svega, i Bob i Marv imaju svojih problema i ne razumeju se međusobno, a baš na dan Superbowla se očekuje isporuka velike količine novca u baru...

Iako je nemoguće zanemariti tužnu činjenicu da je Gandolfini pokojan, ovo ipak nije njegov film, ali on tu radi oni što najbolje ume: igra zanimljivu i karakternu sporednu ulogu i pruža glavnom glumcu priliku da zablista. Ovo je Hardijev film od početka do kraja, kroz gomilu hintova i minijaturnih transformacija. Poslednje godine su bile dobre za Hardija i samo spletom nesrećnih okolnosti i kalkulantstog pristupa producenata mu je izmakla nominacija za ulogu u filmu Locke. U The Drop on nastavlja sa vrhunskim nivoom svojih ostvarenja. Matthias Schoenaerts je više nego solidan kao psihopata. Malo razočaranje je Noomi Rapace, inače više nego sposobna da odigra ranjive cure (kao u Dead Man Down) koja je ovde suviše pasivizirana da bi se uopšte primetila. Slično stvari stoje i sa detektivom i njegovom nadrkanom partnerkom (Rodriguez) koji se nekako ne uklapaju u ostatak filma i deluju umetnuto. Od minijaturnih epizoda, treba istaći Ann Dowd u ulozi Marvove sestre Dottie. Ono što se, pak, svim glumcima mora priznati je savršeno skinut brooklynski akcenat, što je poseban podvig kada se uzme u obzir da je glumačka postava internacionalna, te da je samo Gandolfini u New Yorku na domaćem terenu.

I pored odličnih uloga koje su ostvarili Gandolfini i Hardy, The Drop ostaje samo solidan, ne baš poseban film. Priča je ispričana znalački i intrigantno, a spor tempo joj savršeno paše. Čak je moguće zanemariti celu tu ne baš najuverljiviju postavku oko “drop bara”, odnosno bara koji služi kao sef. Čak ni glumci koji nisu do kraja razvili svoje likove nisu odigrali loše uloge, više su neprimetni i ispod nivoa koji su Gandolfini i Hardy postavili.

Problem je u tome da The Drop ne donosi ništa novo. Te mračne krimi priče sa dna kace su sada postale standard u kinematografiji i prečesto se pojavljuju. Problem sa njima što ne mogu baš sve demonstrirati nonšalantnost i ležernost Mean Streets, ali ni grandioznost Mystic River. Jedino što ostaje takvim filmovima je kolorit, atmosfera vešto dočarana fotografijom u tamnim tonovima, ali i oni blede od prečeste upotrebe. The Drop je korektan i solidan film, ali mi se čini da se njegov izraz već potrošio. Ipak, ako je za utehu, niti je The Drop loš film, a još manje je poslednja Gandolfinijeva uloga loša.

Mother of George

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2013.

režija: Andrew Dosunmu

scenario: Darci Picoult

uloge: Danai Gurira, Isaach De Bankole, Tony Okungbowa, Bukky Ajaji, Yaya Alafia

Za ovim filmom je američka kritika prosto poludela. Imao je zapaženu premijeru na Sundance festivalu, nagrade na nekim manjim festivalima i sasvim solidan prijem kod publike, naročito kada je u pitanju ovako egzotičan indie uradak. Gledajući po težini koju ima njegova tema, u pitanju su unutrašnji konflikti, konflikti sa sredinom i konflikti kultura oko nekih temeljnih ljudskih pitanja, kao i po realizaciji u određenim segmentima (apsolutno briljantna fotografija, razrađenost likova i situacija i potpuno pogođena simbolika i sklad između vizuelnog aspekta i narativa), film je privukao potpuno zasluženu pažnju. Međutim, film na mene nije ostavio utisak kao na moje uvažene i iskusnije kolege.

U pitanju je drugi film Andrewa Dosunmua, nigerijskog imigranta sa adresom u New Yorku, fotografa, modnog dizajnera i reditelja video spotova poznatih izvođača. Već sa prvim filmom Restless City (2011), smeštenim u milje afričkih imigranata u New Yorku, Dosunmu je privukao pažnju kritike i publike. Mother of George je lociran u istom miljeu, adaptiran po drami Darci Picoult, i istovremeno je i sasvim intimna i sasvim univerzalna priča.

Ima nešto sa filmovima koji počinju na venčanju, a ovde imamo poprilično posebno venčanje, nigerijsko. Svečana odela su drugačija, šarenija, obred je paganski, pozitivan i zastrašujući u isto vreme. Mladenci su Ayodele (De Bankole), vlasnik uspešnog afričkog restorana, i Adenike (Gurira), žena koju je on doveo iz matične zemlje. Već na venčanju se vidi da glavnu reč vodi njegova majka (Ajaji), prava afrička “mater familias”, i ona daje “zadatak” nevesti da rodi sina koji će dobiti ime George po mladoženjinom pokojnom ocu. Naslov savršeno pogađa funkciju glavne junakinje.

Brak se čini skladnim, Ayodele se bavi poslom, Adenike je uglavnom kod kuće, ali ta famozna crta nikako da poplavi. Mater familias će davati drevne savete za plodnost, ali ni to ne pomaže. Naravno, plodnost može i mora biti samo ženski problem, pravi mužjaci neće time da se bave, a odlazak na kliniku je tabu, ko zna šta će doktori iskopati. Adenike trpi pritisak i od svekrve, ali i od svoje majke koja je ostala u Nigeriji. Svekrva će imati poslednji savet koji je i nezamisliv, ali i brutalno pragmatičan, a uključuje Ayodeleovog brata Biyija (Okungbowa). A to, naravno, otvara nove dileme i konflikte, jer se dve temeljno patrijarhalne vrednosti porodice i vrednosti suprotstavljaju jedna drugoj, što demonstrira krhkost jednog rigidnog sistema kada se suoči sa realnom zavrzlamom.

Adenike je u centru mnogih konflikata. Sa jedne strane, želi da “podari mužu” sina, uostalom, George je neka vrsta porodičnog projekta, ali to je gura u nezamisliv čin, kad već normalni, zapadnjački, sekularni i naučno zasnovani kanali ne dolaze u obzir. Istina, Adolaye se trudi da bude obazriv i ne dovodi drugu ženu (na šta ima pravo po plemenskim običajima) koja će mu roditi dete, ali Adenikin status visi o koncu. Drugi konflikt je konflikt jedne same žene sa okoštalim porodičnim strukturama koje su neki miks patrijarhata i gerantokratskog matrijarhata. Treći konflikt, potencijalno najzanimljiviji, ali najmanje istražen je konflikt tradicije i tradicionalizma sa modernim, pre svega zapadnim i sekularnim svetom. U filmu taj svet predstavlja Biyijeva devojka i Adenikina prijateljica Sade (Alafia) koja je potpuno integrirana Amerikanka nigerijskog porekla, zapadnjački obučena, modernih stavova, emancipovana, sklonija odlasku kod doktora nego kod vrača, popa ili hodže.

Dok se bavi ekspozicijom i dok nam je u prvom planu kontrast nigerijske šarene odeće koju nosi Adenike sa hladnim sivo-plavim tonovima Brooklyna, Mother of George je film zanimljiv za gledanje, makar kao uvid u jednu nama stranu kulturu. Međutim, od centralnog predloga, film klizi u generičku melodramu koja može biti presečena sa malo logike. Likovi jesu slojeviti, ali ostaju nepromenjeni kroz ceo film, te njihovi odnosi ostaju zamrznuti u nekoj vrsti pat-pozicije. Problem je lako rešiv, samo kada bi ga neko rešavao kako dolikuje, kada bi Adolaye bio spreman makar na razgovor i malo logike. Kada počne melodrama, film i likovi prestaju da idu u bilo kom pravcu.

 

Film je fantastično snimljen kamerom Bradforda Younga, a pored sheme boja i kontrasta posebno je zanimljiva kompozicija kadrova koji su dostojni detaljnog proučavanja. Reditelj ima osećaj za milje, priču i donekle za ritam i svakako ume da postavi problem. Međutim, problem je dovoljan da nas zaintrigira, ali nije dovoljan da nam drži punu pažnju do kraja filma.

Dobro, možda preterujem i možda je problem u mojoj percepciji. Naravno, ko je manje upoznat sa matricama primitivnih kultura ostaje zapanjeniji kada jednom vidi neku primitivnu praksu i njene posledice na psihu, pa i na život određene individue. Moj sud o Mother of George je takav kakav je zbog čudne i zabrinjavajuće sličnosti balkanskog patrijarhata i balkanske gerantokratije sa afričkim pandanima. Godinama imam teoriju da je Balkan komadić Afrike koji je zalutao u Evropu. Mene film nije iznenadio dovoljno da bi me šokirao, nije mi čak otkrio ništa kapitalno novo što mi nije poznato iz književnosti realizma, recimo. Suviše mi je poznat, suviše u skladu sa svakodnevnim balkanskim iskustvom da bih u njemu video onu iskru. Opet, možda je taj šok i računanje na nepoznato bila svesna rediteljska odluka, a možda i nije.

Sve to nikako ne znači da Mother of George nije dobar film. Itekako je dobar, ali nažalost samo dobar, ne odličan, ne genijalan, čak ni izuzetan. Mada, ponekad je dovoljno dobro biti samo dobar.