Brooklyn

2015.

režija: John Crowley

scenario: Nick Hornby (po romanu Colma Toibina)

uloge: Saoirse Ronan, Emory Cohen, Domnhaal Gleeson, Jim Broadbent, Fiona Glascott, Jane Brennan, Brid Brennan, Eileen O'Higgins, Julie Waters, Jessica Paré

Mogu govoriti samo za sebe i nakon osam godina i sve države, reći ću da je odluka da emigriram jedna od najboljih u mom životu. Zvuči otrcano, ali svako novo iskustvo je generalno dobra stvar, naročito ako vodi ka boljem životu. Takođe, treba biti pošten i reći da migrantski put nije posut zlatnom prašinom i da od čoveka zahteva upornost i fleksibilnost za koju mnogi nisu spremni. Naprosto, pravila igre se malo razlikuju od države do države i od mesta do mesta, a birokratsko društvo (a svako društvo je birokratsko na ovaj ili na onaj način) se trudi da svojim propisima imigracije oteža. Svejedno, vredi pokušati.

Ali vredi imati na umu i razlike u uslovima i iskustvima migracija. Ako idete na sigurno, sa poslom koji vas čeka ili se makar možete osloniti na nečiju pomoć, biće vam dosta lakše nego da uprtite zavežljaj na leđa i krenete u nepoznato bez igde ikog svog. Kada vas čeka smeštaj, lakše ćete se naviknuti na novi svet nego kad vas stave u izbeglički kamp isključivo sa vama sličnima. Međutim, otežavajuće okolnosti malo znače ako ste tamo gde jeste očajni. Vredi pokušati.

Jednom kada se nađete tamo gde idete, imajte u vidu da je vaš put tek na početku. U modernom svetu više nije ni toliko fizički teško ili skupo doći negde, ali duhovna i mentalna transformacija će možda potrajati ceo život. Treba se naviknuti, naučiti jezik, uklopiti, izgraditi novi identitet, možda očuvati i stari ili makar neke njegove delove. A ni nostalgija nije nešto za potcenjivanje. Napašće vas svakako, možda čak i gadno i pitaćete se šta vam je sve to trebalo. Opet, u današnjem globalnom svetu život je na različitim geografskim širinama i dužinama suštinski više sličan nego što je različit, a modernim kanalima komunikacije se efikasno krati distanca. U svakom slučaju, spremniji ste nego što su bile neke prethodne generacije.

Naša junakinja Eilis (Ronan) je mlada devojka koju njen rodni depresivni irski gradić ograničava. Ona je stidljiva, neugledna i nesrećna. Radi nedeljom u prodavnici kod gospođe Kelly, trač-babe otrovnog jezika, nema neke velike šanse u životu i zapravo je na teret majci i sestri. Njena porodica se ne može nazvati siromašnom u klasičnom smislu te reči, ali Irska 50-ih godina definitivno nije ni nalik na Irsku danas. Iako ni kod kuće neće gladovati, Eilis se može ostvariti jedino negde daleko. Srećom, pa njena sestra Rose (Glascott) poznaje sveštenika Flooda (Broadbent) u Brooklynu koji joj može naći i smeštaj u pansionu kod tipične stare irske gospođe Keogh (Julie Waters, odlična) i posao u robnoj kući.

I eto nje na brodu, na Ellis Islandu i konačno u Brooklynu. Eto je u pansionu, na poslu i u crkvi. Eto je u večernjoj školi (jer je dovoljno pametna i ambiciozna, a otac Flood je velikodušan) i na igrankama. Prvo ima napade nostalgije, teško se uklapa u život, radni i socijalni, u Brooklynu i ne komunicira ni sa kim ako ne mora. Ali kad se u njenom životu pojavi Tony (Cohen), simpatični italijanski vodoinstalater dobrog srca, i njena perspektiva se menja. Postaje samouverena, čak duhovita i polako gradi svoj život u Brooklynu.

Sve dok se ne dogodi tragedija. Rose iznenada umre, a Eilis mora otići kući na mesec dana da makar pomogne majci. Ali Eilis je sada druga osoba. Iako još uvek govori sa irskim akcentom, ona je u očima sugrađana sada samouverena, obrazovana i relativno uspešna Amerikanka i svi se utrkuju da je zadrže, da joj nađu posao i dobru partiju za muža. A imućni Jim Farrell (Gleeson) se čini baš kao prava partija za nju, a još je i prilično zagrejan...

Na prvi pogled se čini da je u pitanju jedna kompetentno snimljena i eskapistički nostalgična ljubavna drama, ali ispod centralnog zapleta o “slatkim mukama” oko izbora između dva momka kriju se neke druge i dublje teme. Emigracija. Izgradnja osobe kroz iskustvo. Društvo šansi nasuprot društvu nasleđenih privilegija. Nostalgija. Modernizacijske intervencije su minimalne, ljubavne scene su decentne, gotovo konzervativne i samo pojačavaju utisak nostalgije za starim vremenima i starim filmovima. Čini se da su jedine novine u odnosu na taj klasičan pristup povremeni ispadi humora, toaletnog (ona minijatura na brodu sa nevremenom i kantom), a i generalno očekivanog (simpatično praznoglave cure sa kojima Eilis deli životni prostor, simpatično lajavi Tonijev najmlađi brat), a i oni služe da nam film učine još lakšim i simpatičnijim. Ali Brooklyn nije film bez težine.

Evo dva primera. U jednoj sceni Eilis odlazi u crkvu da pomogne ocu Floodu oko božićne večere za siromašne stare radnike koji godinama tradicionalno dolaze. Sveštenik objašnjava da su to ljudi koji su izgradili grad, mostove i tunele, da sada više ni nemaju od čega živeti, a da često nemaju ni nikog svog, kako u New Yorku, tako i kod kuće. Drugi primer je duh palanke u Eilisinom rodnom gradiću. Jednom kada je uspela u životu, svi se otimaju oko nje i žele je u svom društvu, isti oni koji je nisu ni primećivali ili su je potcenjivali.

Brooklyn je film čiji autori pokazuju osećaj za nijanse. Nije tu stvar ni samo u veoma dobroj, za Oscara nominovanoj adaptaciji scenarija koju potpisuje Nick Hornby, i sam pisac romana. On je svakako sjajan izbor za adaptaciju jer može razmišljati na dva koloseka. Stvar je i u nijansama i detaljima koji život znače, u sjajnoj upotrebi kamere za rekonstrukciju vremena i prostora, kao i za prikazivanje promene perspektive koju Eilis doživljava. Gradić koji je na početku filma depresivan, kasnije je okupan letnjim bojama i gotovo turistički atraktivan. Slučajno ili ne, i njen doživljaj se menja od depresivnog do turistički toplog.

Saoirse Ronan je jako zanimljiva glumica mlađe generacije i to iz filma u film demonstrira. Ona savršeno bira uloge koje odgovaraju njenoj gotovo dečijoj pojavi koja se vrlo lako može transformirati u vrlo ženstvenu i samouverenu. Ona ovde igra na tu kartu, a kao bonus njen irski akcenat je autentičan. Emory Cohen je sjajno prati kao Tony i uspeva da na uverljiv način prikaže jednostavnost, simpatičnost i optimizam italijaskog šljakera. Domnhaal Gleeson je možda malo suviše hladan kao Jim i nema dovoljno hemije između njega i Ronanove, ali stiče se dojam da se on preforsirao u poslednjih par godina jer ga zaista ima posvuda, što možda utiče na kvalitet pojedinih izvedbi. Ostatak ansambla ima uglavnom jednostavne likove i fino popunjava prostor koji im je ostavljen, dodajući filmu još više duha.

Za mene predstavlja iznenađenje da je ovakav film, i to još tako suptilno režirao John Crowley. Istina, on je imao i dobrih filmova na početku karijere (Intermission, Boy A), ali je njegov prethodni film Closed Circuit bio sve ono što Brooklyn nije: teškorukaški predvidljivi triler sa puno popovanja. Brooklyn je slojevit, inteligentan i intrigantan film zapakovan u gledljivu i dopadljivu formu koji se itekako isplati gledati, bilo da planirate emigraciju ili ne.

Closed Circuit

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2013.

režija: John Crowley

scenario: Steve Knight

uloge: Eric Bana, Rebecca Hall, Jim Broadbent, Denis Moschitto, Ciaran Hinds, Riz Ahmem, Julia Styles, Anne-Marie Duff

Ima jedna scena gde je Closed Circuit izgubio svaki kredibilitet kod mene. Savršeno zgodno, konspirativno i o, tako britanski, dvoje advokata se tajno sastaju na stadionu. Martin (Bana) je branilac na otvorenom, a Claudia (Hall) na zatvorenom delu suđenja teroristi Erdoganu (Moschitto), i njih dvoje se ne bi smeli sretati i razmenjivati informacije. Protiv svake pameti, Martin će se izlajati oko nimalo ugodne tajne koju je otkrio i time ugroziti još jedan život pored svog. Claudia je šokirana i, pored upozorenja da postupi po logici preživljavanja, a ne pravdoljubivosti, dve scene kasnije ne odoli pritisku da napadne veoma opasne ljude.

Ceo film se može svesti na tih par scena, jer je u njima nabijena suština: popovanje, šokirani pogledi, ukazivanje na zaveru da se sakrije nesposobnost masivne državne špijunske zajednice. Znam da je zgodan trenutak za takve filmove, još se nije slegla prašina oko slučaja Assange, iz vedra neba se pojavio Snowden i naizjavljivao se svega i svačega. Poznato je da Amerikanci grade neki centar koji će sakupljati terabajte i terabajte podataka, kao što je poznato da je London premrežen kamerama. I u jednom i u drugom slučaju, višak informacija je opasan koliko i manjak, jer stvara šum i zahteva sporu pešačku obradu i sortiranje. Kao što je još uvek moguće detonirati bombu u Londonu (okidač radnje u ovom filmu), tako je moguće sakriti informacije od Velikog Brata.

Dakle, Erdogan je nedvosmisleno kriv, uhvaćen je i uhapšen nedugo posle eksplozije (efektna uvodna scena snimljena sa nekoliko CCTV kamera), međutim suđenje ne može biti potpuno otvoreno zbog određenog dokaznog materijala. Martin je slučaj nasledio od starijeg kolege koji se “ubio” pod nerazjašnjenim okolnostima i nije mu trebalo dugo vremena da bi otkrio da Erdogan nije običan radikalni islamista. Ime mu je lažno, ali ima terorističku prošlost i da se posumnjati da je on radio za MI5 kao ubačeni agent u terorističke skupine. Nešto je pošlo po zlu, ili je Erdogan navozao MI5 ili su Erdogana navozale kolege i špijunska bagra mora da sakrije sve pod tepih ne bi li se spasila skandala.

Kao šlag na torti, Martin i Claudia imaju zajedničku predistoriju, ljubavnu aferu koja je uništila Martinov brak, ali je izgleda prošla ispod radara njihovih kolega i šefova. Dok Martin otkriva velike tajne, Claudia samo pokušava da radi svoj posao po svojoj savesti i da sačuva tajne od preterano prijateljski nastrojenog patronažnog agenta (Ahmed), i da svom klijentu pruži najbolju moguću odbranu. Međutim, i ona primećuje da je špijuniraju...

Reditelj John Crowley ne propušta priliku da popuje. Posle svakog velikog otkrića, on se postara da ga isti lik barem još dva puta ponovi drugim likovima, i pritom snima reakcije na facama kao u sapunskoj operi. “Je l' vidiš ti šta oni nama rade?!” Scene sa taksijima i snimanjem pločice sa identifikacionim brojem su presmešne. Kada vidim pločicu sa brojem, pitam se, pitam se da li će se to još koji put pojaviti.

Sjajni glumci poput Jima Broadbenta u ulozi javnog tužioca koji zna da zapreti prijateljskim tonom i Ciarana Hindsa u ulozi Martinovog zabrinutog šefa malo dodaju začina ovom generičkom političkom trileru. Julia Styles ne blista kao reporterka New York Timesa, ali nije toliki problem u glumi koliki je u scenariju. Eric Bana i Rebecca Hall su solidni glumci, svako za sebe, ali među njima nema nikakve hemije, a i njihovi likovi su zamišljeni i napisani kao jako ukočeni.

I John Crowley (Intermission, Boy A) i scenarista Steve Knight (Dirty Pretty Things, Eastern Promises) su imali i mnogo, mnogo boljih filmova. Knight je očito počeo da serijski štanca scenarije, a kvantitet ne donosi kvalitet, pa je Closed Circuit plošan, izveden iz drugih filmova, sklepan, zbrzan i nevešto napisan film prepun opštih mesta i rupetina u zapletu. Crowley pokušava da maskira očajni izvorni materijal popovanjem i pseudo-elegantnom vizuelizacijom, ali mu to ne ide dobro. Ako su ovakvi filmovi jedino čega treba da se boje, onda globalni dominatori mogu mirno spavati.