Terminator Genisys

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2015.

režija: Alan Taylor

scenario: Laeta Kalogridis, Patrick Lussier (prema likovima Jamesa Camerona i Gale Anne Hurd)

uloge: Arnold Schwartzenegger, Jason Clarke, Emilia Clarke, Jay Courtney, J.K. Simmons, Matt Smith, Dayo Okeniyi, Courtney B. Vance, Byung-hun Lee

Za mene je priča o Terminatoru efektivno bila završena još sa drugim (meni lično najboljim) nastavkom franšize, onim koji je nosio naslov Judgement Day i u kojem je Arnold Schwartzenegger ispalio sve one ikoničke “one-linere” koji će postati obavezni citati pop-kulture. Dobro, i prvi deo je svakako bio dobar, čim je i dobio nastavak, ali u njemu se mogla iščitati tek oživljena B-filmska formula po kojoj monstrum van našeg vremena i mesta (iz prošlosti, budućnosti, pakla, svemira ili čega god) juri našeg junaka, odnosno junakinju, u nameri da je ubije. Začkoljica je bila u tome da je T1 savršeno otvarao mogućnosti za ovakve ili onakve nastavke, a T2 je na tome savršeno kapitalizirao, uveo vremensku petlju i reprogramirao robota-ubicu u robota-zaštitnika koji nenamerno ispada duhovit, ili bolje rečeno smešan, dok svejedno “šutira dupeta”.

Priznajem, i trećem delu sam dao šansu i pokajao sam se. Bio je to sub-standardan, kalkulantski film koji je u svakom smislu preterao sa trashom, i u smislu vratolomne, ali retardirane akcije (trčanje u štiklama po mrežastoj platformi, jebote), i u smislu usiljenog humora i rafalnog ispaljivanja “one-linera”. Ponavljam po ko zna koji put: usiljenost i štreberska upornost su prirodni neprijatelji humora, nema tu utešne nagrade za hrabrost, nema poena za pokušaje. Producenti, međutim, još nisu odustali od svoje “krave-muzare”, pa su smislili da naprave još jedan nastavak, pod imenom Salvation, bez Schwartzeneggera koji je tada imao pametnijeg posla (gospodin guverner, je li), kao mogući začetak nove trilogije. Njega sam slatko propustio, i po svemu što sam pročitao, bio sam potpuno u pravu.

Sličnu sudbinu sam namenio i petom nastavku pod imenom Genisys. Nije mi se dalo ponovo se uključivati u serijal, ponavljati gradivo ili usred letnje festivalske gužve gledati Salvation. Ali nagovoriše me kolege da odem na noćnu projekciju u Areni (pravo mesto za spektakl) i evo nas sada tu, mene za monitorom, vas za ekranom. Reći ću samo da se nisam pokajao, i da su kolege bile u pravu sa tvrdnjom da je (za sada) poslednji nastavak (upitno hoće li ih biti još jer se Genisys bori da pokrije budžet) u suštini posveta prvom i drugom delu, iako ima narativnih elemenata i iz kasnijih, kao i nekakvog ironijskog odmaka prema kultnosti celog serijala.

Ne bih gnjavio sa pričom, zauzelo bi previše prostora, pa evo samo osnovnih kontura. Godina je 2029. i vodi se odlučujuća bitka između ljudi i mašina. John Connor (Jason Clarke) je vođa pokreta otpora, Kyle Reese (Courtney) njegov najverniji pratilac, nesvestan toga da mu je, usled vremenske petlje, otac. Ljudska vrsta je na pragu pobede, ali Skynet se setio ultimativnog džukačkog trika: da jednostavno “restarta” sve (kao varanje u kompjuterskim igricama) i opet pošalje terminatora u 1984. godinu i ubije Johnovu majku Saru (Emilia Clarke). Prošlost, međutim, nije onakva kakvu je pamtimo iz prvog filma, a Sarah nije konobarica u nevolji, nego više nalik na ženu-majku-ratnicu iz drugog. A sa njom skupa je i prva (reprogramirana) edicija Terminatora (Schwartzenegger), “star, ali ne i zastareo”, na čemu se insistira u filmu, koga ona zove Pops, iliti “Ćaća”.

Nekoliko kultnih scena će biti ponovo oživljenih i odigranih, i sve će to izgledati kao naklon originalima. Priča nas onda vodi kroz nekoliko vremenskih perioda i setova likova, a naši će junaci morati da se izbore sa naprednijim Terminatorom (Lee) koji menja oblik i spasu svet i pobedu u budućnosti, po ustaljenoj formuli 1/3 priče, 2/3 akcije, uz gomilu začina nadahnute i humoristične nostalgije. Upravo ona boji ceo film i ne referira samo na prva dva dela, već pomalo zalazi na teritoriju možda najpoznatije trilogije o putovanju kroz vreme Back to the Future. Naši junaci će naletati na različite prošle/buduće verzije sebe i sve to je izuzetno zabavno, ma kako delovalo zapetljano.

Za ljubitelje referenci na sadašnji svet, ima i toga, kroz sinhronizaciju podataka i umrežavanje. Upitno je koliko je ta tehnofobna potka iskrena u filmu koji je napunjen stilizovanim i cool efektima, pre svega kompjuterskim, ali o tome se može razmišljati tek posle filma. U međuvremenu, na nama je da se dobro zabavimo akcijom, referencama, humorom i vraćanjem dalje u Terminatorovu hronologiju.

Istini za volju, ovaj film ćete pogledati samo zbog jednog razloga, onog koji se zove Arnold Schwartzenegger i koji se vratio nakon opravdanog odsustva. I ljudima u mojoj generaciji, onoj koja je odrasla na njegovim akcionim filmovima i akcionim filmovima ostalih asova, to će biti sasvim dovoljno. Problem je u tome što je za vreme njegovog guvernerskog mandata stasala jedna nova generacija filmske publike kojoj naša nostalgija ne znači ama baš ništa. U tome treba videti razlog propasti većine Arnoldovih novih filmova kod publike. Nema veze što se on razvio kao glumac, makar to samo značilo da je otkrio auto-ironiju na svoje godine i status akcionog heroja, i nema veze što su njegovi novi filmovi sasvim solidni. Schwartzenegger i mlađe generacije govore različitim jezicima, i pritom ne mislim na njegov “austrijski”.

Što se mlađih glumaca u filmu tiče, oni su tu verovatno da bi se prevladao taj generacijski jaz i u tom poslu su samo delimično uspešni. Jason Clarke i Jay Courtney su poprilično bezlični kao John Connor i Kyle Reese, ali ta dvojica jednostavno nikad nisu bili dovoljno jaki likovi da bi nosili i pojedinačne filmove, a još manje serijal. Zato su sve nade uprte u Saru Connor i originalnog (starog, ne i zastarelog) Terminatora. Schwartzenegger je solidan i samo njegovo prisustvo je lekovito, ali Emilia Clarke (Game of Thrones) ima težak zadatak da zameni Lindu Hamilton. Uglavnom je solidna, ponekad čak i dobra, ali to jednostavno nije to. Epizodisti su sasvim pristojni, Lee je sasvim solidan novi Terminator, a J.K. Simmons pruža potrebno osveženje u, za njega atipičnoj ulozi rasejanog ludog naučnika.

Šta će biti dalje, videćemo. Sve ovisi o proceni finansijskih stručnjaka i producenata isplati li se držati franšizu u životu, i u kom obliku. Genisys je među solidnijim nastavcima i ne baca senku na kultna prva dva filma. Ako ništa drugo, zabavili smo se. Ja, međutim, ostajem pri tome da je ovo bio samo pokušaj da se priča vrati na pravi trag i da, kao i u slučaju prethodna dva nastavka, nije to trebalo dirati jer se neke stvari ipak ne mogu doseći. Ali dobro, šta sam očekivao, ovo je još i jako dobro ispalo.

Maggie

2015.

režija: Henry Hobson

scenario: John Scott 3

uloge: Arnold Schwarzenegger, Abigail Breslin, Joely Richardson

Komadić trivije: pre nego što je Arnold Schwarzenegger postao Terminator, Commando ili čak Conan The Barberian, što će reći pre nego što je počeo da prebija, razbija i raznosi po Hollywoodu, ovaj austrijski bodybuilder je imao dve uloge u autorskim filmovima. Istini za volju, kod Roberta Altmana u The Long Goodbye nije imao niti jednu repliku, samo je stajao i skidao se. Ali je zato u filmu Stay Hungry Boba Rafelsona svirao violinu i ispaljivao mudre izjave u ulozi austrijskog bodybuildera koji nije baš tipična hrpa mišića bez mozga. U tom smislu ispostavljanje njegovog poslednjeg filma Maggie kao nečega gde ovaj akcijski glumac igra defeinitivno protiv svog tipa uloge deluje malo preterano i malo “fake”.

Maggie se po tom osnovu poredi sa Cop Landom (1997), a Schwarzeneggerova uloga sa Staloneovom u potonjem. Istina, obe uloge idu kontra tipa narečenih glumaca, ali Schwarzenegger i Stalone su sami birali svoje uloge i svoje tipove, ne bez veze i ne bez razloga. Međutim, sustigle su ih godine, a i svet je u međuvremenu dobio nove akcione heroje, možda slično stare kao njih dvojica, ali zato uglađenije. Stalone kao profesionalni glumac sa autorskim ambicijama je još davno u svojstvu producenta stao iza Cop Land, ali to je bio izuzetak. Zbog toga se dao u produkciju, pisanje i režiju pristojnih, ali uglavnom konfekcijskih akcija i trilera u kojima često i ne igra. Schwarzenegger je otisnuo u političke vode, pokušao “comeback” kroz akcione uloge u solidnim, ali često neshvaćenim filmovima, a Maggie mu je nova ekstravaganca, pokušaj da krene putem kojim se ređe ide, šta već. I u Maggie je on dobar i zapravo je taj komad “against the type” trivije jedini ubedljivi razlog da ipak pogledamo film. Arnie je dobar, film baš i ne.

U čemu je štos sa celom tom ujdurmom? Schwarzenegger igra Wadea, jednostavnog farmera u izraubanom pick-upu koji se brine za svoju terminalno bolesnu kćerku Maggie (Breslin). Ali, hej, pored toga što je, hm, ljudska priča, Maggie je i zombi-film. Zombi-drama o bolesti, smrti, gubitku i čemu sve ne, bolje rečeno. Što znači da ćemo imati prilike da Arnieja u makar dve scene vidimo kao onog starog, kako zombije davi motkom i kako ih cepa sekirom.

Glavna fora je, međutim, u tome što je ceo taj “zombie-trope” u velikoj meri izrabljen i potrošen. Imali smo utišane drame o životu sa virusom, romantične komedije, akcione filmove sa brzim zombijima, globalne trilere o zarazi koja ljude pretvara u zombije, zapravo skoro sve varijacije na temu. U tom smislu, utišana “mood piece” drama Maggie ne donosi puno novoga što nismo, recimo, videli u no-budget dragulju The Battery. Tamni filteri, prerijski pejzaž, farmerski milje, lokalni policajci i doktori, kao ni kućna drama u koju su uključeni umiruća Maggie, Wade i njegova druga žena Caroline (Richardson) ipak ne donose nikakvu veliku, revolucionarnu promenu u “zombie” žanr.

Glumci su u redu. Arnold Schwarzenegger pokazuje da je sposoban da odigra oca-zaštitnika (jesmo li sumnjali?), ali da pritom ne ispali pun šaržer metaka u neprijatelja. Iako je vizuelni “hint” sa bradom i jednostavnom odećom preočit, nekako ga kupujemo kao farmera čelične volje. Abigail Breslin je skoro celi svoj život u glumi i od zapaženih dečijih uloga (nominacija za Oscara za Little Miss Sunshine) izrasla u indie-glumicu sa kojom se ima računati i Maggie je možda njena ulaznica u “veliku ligu”, jer uloga zahteva kompleksnost koju ona isporučuje. Joely Richardson je isto veoma dobra kao Caroline.

Problem sa Maggie je druge prirode: film je dosadan. Ima nekoliko potresnih dijaloga i replika, ali ih je malo i udaljene su. Ostatak filma je uglavnom prazan hod i ponavljanje jednih te istih šablona ispostavljenih već na početku. Na stranu i nelogično objašnjenje za poreklo virusa i, čini se, nedovoljno prisustvo organa vlasti ili odsustvo apokalipse (logika stvari nalaže da se jedno od ta dva mora dogoditi), film jednostavno ne možemo shvatiti ozbiljno. Maggie, delo autora-debitanata, deluje kao eksperiment udaranja kontre opštim mestima i stoga ne funkcioniše. Nije isključeno da će neki drugi film uspeti tamo gde Maggie nije.