Guillermo del Toro's Pinocchio

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Zašto su svi u poslednje vreme navalili na ekranizaciju ,,Pinokija“? Film ,,Guillermo del Toro's Pinocchio“ koji je predmet ovog teksta, onaj animirani po scenariju i u režiji Giljerma del Tora je već drugi ,,Pinokio“ ove godine (nakon Zemekisovog igranog, u Diznijevoj produkciji, narativno u velikoj meri na liniji animiranog filma iz 1940), a treći ove decenije (tu je još i Garoneov, formalno iz 2019, ali se u široj distribuciji našao 2020, u kojem je ulogu Đepeta odigrao Roberto Benjini).

Na ovom mestu valja napomenuti i da je prethodna velika ekranizacija Pinokija bila upravo Benjinijeva iz 2002. godine u kojem je italijanski glumac-komičar i režiser odigrao naslovnog drvenog lutka.

Ukupan broj ekranizacija za bioskope, televiziju ili video prelazi brojku od 60, u raznim geografskim i produkcijskim okvirima, pa nam na ovom mestu ostaje da se zapitamo šta je toliko posebno u bajkovitom romanu Karla Kolodija da ga se ekranizuje više od 100 godina. Posebno u obzir treba uzeti da je ,,Pinokio“ delo koje direktno propagira najbazičnije konzervativne vrednosti u formi poslušnosti do roditeljskog (kreatorskog) autoriteta i hijerarhijskog društvenog poretka, a da do sada nijedna ekranizacija to nije propitala.

U tom smislu, ova u potpunosti menja pravila igre. To je jasno još od naslova ,,Guillermo del Toro‘s Pinocchio“ koji nam jasno sugeriše da se radi o veoma ličnoj interpretaciji svima poznatog teksta. Odnosno, da je od originala ostalo taman toliko likova i prosedea da može nositi ime Kolodijevog romana, dok je ostalo plod vizije filmskog autora i njemu inherentnog pogleda na svet. Takođe treba imati u vidu da Del Toro nema ništa protiv bajki (naprotiv, brojni njegovi filmovi su u osnovi bajke), ali da je prvenstveno zainteresovan za njihove mračnije pozadine, umesto za čist eskapizam.

Za početak, njegovo viđenje Pinokija je pomereno u nešto svežiji vremenski period, u rani XX vek (Kolodi je živeo i umro u XIX veku), da je roman dobio prolog, a Pinokiov tvorac Đepeto pozadinsku priču. On je, naime, ranije imao sina Karla, ali taj dobri dečak nije poživeo više od desetak godina: u Velikom ratu je stradao od bombe bačene iz aviona. Nakon Karlove smrti, Đepeto (glas mu je posudio Dejvid Bredli) se utapao u mešavini roditeljske tuge najveće i alkohola, a i sama ideja da izdelje drvenog lutka mu je došla u pijanom stanju. U tu svrhu je posekao bor koji se nalazio pored Karlovog groba i, onako pijano i ofrlje, od njega napravio lutka.

Ova elegantna uvodna priča nam ne objašnjava samo Đepetovu pozadinu, nego i Pinokiovo ime, a pritom nam na jednako elegantan način pozicionira i naratora. On je Sebastijan Dž. Kriket (Juan Makgregor), cvrčak koji se nastanio u rupi u grobljanskom drvetu s namerom da tu napiše memoare u kojima će opisati svoje avanture. Rupa će se spletom okolnosti naći upravo na mestu Pinokiovog srca, pa će cvrčak dobiti važnu ulogu kada šumska vila (Tilda Svinton) drvenog lutka oživi. Sebastijanov zadatak je da drvenog dečaka izvede na pravi put i učini dobrim, kako bi on pružio utehu i veselje svome „ocu“ i tvorcu Đepetu.

Štos je, međutim, što je Pinokio (Gregori Man) nov na ovom svetu, pa o njemu ništa ne zna, zbog čega je nespretan i sa stvarima, i sa ljudima, njihovim odnosima i emocijama dok ga vuku dečije želje i radoznalost da taj svet upozna. Kada napravi haos u crkvi, navući će bes sveštenika (Bern Gorman) i lokalnog fašističkog komesara Podeste (Ron Perlman) na sebe i na Đepeta. Zbog naivnosti u slušanju Podestinog sina Žižka (Fin Vulfhard) će zapaliti noge. Dobra vest za njega je, međutim, ta da ne oseća bol, čak i ne može umreti jer zapravo nije živ: spaljene noge će mu Đepeto sutradan popraviti, a čak i kad ga auto pregazi i raskomada, Pinokio će posle nekog vremena opet biti živ i zdrav.

Neki od elemenata izvornog romana su sačuvani, ali ipak u drugačijem, izmenjenom obliku, što omogućava i sasvim drugačiji kontekst. Nos koji raste, grana se i lista kao manifestacija laži je tu, ali će u ključnom trenutku upravo laž spasiti ne samo lutka, nego i njegove kompanjone. I kit je tu, ali su vode kojima on pliva pune zaostalih mina. Tu je i motiv bežanja od škole i sna o slavi na lakši način. Ostrvo i magarci su izbačeni jer se ne uklapaju u Del Torovu viziju sveta. Takođe, lutkar Stromboli i lukavi lisac spojeni su u jedan lik, grofa Volpea (Kristof Volc), eksploatatora, mučitelja, simpatizera fašizma i profitera od istog.

Pinokio će svoju inherentnu dobrotu deliti sa svima, znanima i neznanima, pa i onima koji su se o njega ogrešili. Tako će spasiti jednookog majmuna Spacaturu (Kejt Blančet) iz Volpeovog zarobljeništva, pokušaće da pomogne Žižku da se oslobodi toksičnog očevog uticaja, ismejaće Musolinija na predstavi kako bi oslobodio lutke od Volpea, a za svoje najbliže neće oklevati ni da položi život.

Upravo je inherentnost Pinokiove dobrote ono što njegovu viziju razlikuje ne samo od Kolodijeve, nego i od svih ostalih. On je naprosto takav rođen i napravljen, isprva neuglađen, naivan i nespretan, a kasnije vrlo svestan sebe i sveta oko sebe i nije takav postao poslušnošću i podređivanjem volje autoritetima. To posebno dolazi do izražaja u okruženju fašizma i ratne propagande koja truje umove dece i mladih, dok psihopate i manipulanti od toga profitiraju.

To je sve i sasvim u skladu sa Del Torom, njegovim opusom i njegovim tematskim preokupacijama, posebno onima kojima smo mogli posvedočiti u španskom delu njegovog opusa, filmovima ,,The Devil‘s Backbone“ (2001) i ,,Pan‘s Labyrinth“ (2006) koji su jasno adresirali fašizam kao uzrok za patnju mnogih, naročito nevinih i naročito dece. Dosta od tih motiva prisutno je i autorovim američkim filmovima, posebno onim novijim, i to ,,The Shape of Water“ (2017) i više nego realističniji ,,Nightmare Alley“ (2021), dok se na okvir bajke, s akcentom na mračniju pozadinu, autor manje ili više oslanjao kroz celu svoju karijeru.

I na vizuelnom planu, ,,Pinocchio“ je savršeno „deltorovski“ film, iako se autor po prvi puta u karijeri bavi čistom animacijom. Moguće je prepoznati duboke i detaljne, a opet „drvenaste“ teksture i likova i pozadine, koje ovde itekako imaju smisla i uklapaju se u samu tematiku, kao i u autorov pristup njoj. Za čisto tehnički aspekt „stop-motion“ animacije glinenih i drvenih figurina, Del Toro u pomoć priziva jednog od majstora tog zanata, Marka Gustafsona, poznatog pre svega po svom radu iz devedesetih.

Del Toro ima i pomoćnike i za pisanje priče (njegov stalni saradnik Metju Robins) i scenarija (Patrik Makhejl, iskusan sa animiranim formama), ali i njihov posao je zapravo zanatski, ne puno različit od poslova direktora fotografije (Frenk Pesinhem, takođe veteran animitanih filmova) ili montažera Holi Klajn i Kena Šrecmana (čije je iskustvo takođe predominantno obojeno radom na animiranim filmovima). Koncepcijske kreativne odluke, pak, autor uglavnom donosi sam: poput generalno mračnih tonova i činjenice da je njegov ,,Pinokio“ mnogo manje antropomorfan od ijednog drugog viđenog na ekranu, odnosno da je za njega jasno da je stvar, nakupina dasaka, ali da se i pored toga vlada ljudskije od mnogih ljudi.

Interesantan je i izbor glumaca koji su možda previše zvučna imena za glasovne uloge, naročito ako te uloge nisu nužno artikulisane (kao u slučaju Kejt Blančet), ali pojedini izbori dvostrukih / višestrukih uloga koje oni igraju (Tilda Svinton pored vile glumi i smrt, a Gregori Man i Pinokija i Karla) dodaju filmu određene dramaturške slojeve i značenja koja nije teško učitati. U svakom slučaju, radi se o inovativnom, zrelom, inteligentnom i smislenom novom čitanju jednog ipak prevaziđenog klasika koje, za razliku od drugih, nije u raskoraku sa savremenim svetom.

Nightmare Alley

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Giljermo del Toro je zaista retka ptica, sposobna da se gotovo kameleonski prilagodi situaciji, odnosno produkcionim uslovima, poetikama i kinematografskim kontekstima. Od rodnog Meksika, preko Španije do Holivuda, da opet ostane sasvim prepoznatljiv i da nas uvek iznova iznenadi.

Obreo se režiser u različitim žanrovskim kontekstima, od niskobudžetnog preko metaforičnog do raskošnog horora, od naučnofantastičnih akcija i avantura do superherojskih filmova, da bi na kraju Oskara dobio za fuziju špijunskog trilera, „creature feature“ fantastike i društveno angažovane drame o različitim osnovama odbačenosti (pol, rod, etnija, seksualna orijentacija, hendikep, te vrsta kao metaforička kruna svega toga) ,,The Shape of Water“ (2017).

Svi Del Torovi filmovi su, međutim, sadržali element fantastike zbog kojih su mogli da budu „čitani“ kao bajke. U najnovijem filmu ,,Nightmare Alley“, ipak, tog fantastičnog elementa nema, odnosno prisutan je tek u tragovima poput vizuelne teksture. Čudovišta i „čudovišta“ su prisutna tek metaforički i za sve njih postoji sasvim racionalno objašnjenje, ali to nije umanjilo bajkovitost i magičnost konačnog rezultata. Pa makar tu bila reč o nekoj poučnosti - premda se ne susreću dobro i zlo, već zlo i gore.

Poreklo filma je literarno, reč je o hitičnom romanu bivšeg „španskog borca“ i tabloidnog novinara koji se bavio crnom hronikom i kriminalnim podzemljem Vilijama Lindzija Grešama iz 1946. godine. Sam roman se kroz palp formu bavio naličjem ,,američkog sna“, odnosno kapitalizma u (post)kriznim okolnostima tridesetih, a vrlo brzo dobio je i adaptaciju stavljenu u žanrovski noar okvir koju je potpisao režiser Edmund Gulding. Literarnog i filmskog izvornika se Del Toro u solidnoj meri drži, ali to ne znači da ne uvodi i neke sebi svojstvene izmene.

Radeći na scenariju zajedno sa suprugom Kim Morgan, Del Toro otvara film prologom u kojem čovek bez imena i identiteta, za kojeg ćemo tek nakon nekih petnaestak minuta saznati da se zove Sten (Bredli Kuper), trpa nešto nalik ljudskom lešu umotanom u belu platnenu vreću u rupu u podu kuće. Pre nego što je zapali i uputi se preko polja u nepoznato, s cigaretom u ustima i zavežljajem na leđima. U sledećoj sceni ga vidimo kako drema u „Greyhound“ autobusu, da bi izašao na stanici u bezimenom gradiću na Srednjem zapadu. Tamo gostuje karneval i on se polunevoljno upućuje tamo i dangubi. Šou s nakazom za koju nije jasno „je li čovek ili zver“, budući da zubima kolje kokošku i pije njenu krv direktno iz žile mu privuče pažnju, ali ipak reši da ode pre nego što plati četvrt dolara za predstavu.

Izvodeći to, ipak biva primećen i od šefa karnevala Klema (Vilem Dafo) i od njegovog glavnog snagatora Bruna (Ron Perlman), ali mu se sreća ipak osmehuje. Oluja nailazi, a ekipi fali nekoliko ljudi da brzo razmontiraju ceo cirkus i natovare ga u kamione, za šta će dobiti honorar od jednog dolara i topli obrok, a ako proda svoj radio, inkasiraće celog „petaka“. A kad pomogne karnevalskom osoblju da uhvate odbeglu nakazu, dobija ponudu za posao kao faktotum, „devojka za sve“, što dolazi s benefitima plate, obroka i toga da ga niko ne pita ni ko je ni odakle dolazi.

Vrlo brzo Sten upoznaje osoblje koje vodi atrakcije i tajne karnevalskog zanata, uključujući i prirodu „nakaza“. Nisu to nikakva ljudska čudovišta, već očajnici, beskućnici, pijanci i narkomani pokupljeni iz naslovnih mračnih ulica i namamljeni da pristanu na potpunu dehumanizaciju kako bi osigurali golu egzistenciju. Ono za šta Sten otkriva posebne sklonosti je mentalistička tačka koju izvode Madam Zina (Toni Kolet, izvrsna) i njen pijani muž Pit (Dejvid Stratern, jednako impresivan).

Pomažući im, on uči tajnu zanata čitanje uma, odnosno čitanja verbalnih šifri kojima „vidovnjaci“ varaju naivnu publiku u „prosjačkoj operi“ karnevala. Pažnju mu privlači i inteligentna „električna devojka“ Moli (Runi Mara) koja u vašarskoj atrakciji navodno može da podnese struju visokog napona, a za koju on vidi da je pametnija od svog okruženja i sa kojom planira da pobegne u novi i bolji život.

Dve godine kasnije, oni su u gradu i imaju mentalističku tačku za ipak malo probraniju i bogatiju publiku. Na jednom od nastupa „Velikom Stentonu Karlajlu“, kako se sada predstavlja, prilazi platinasta plavuša koja se predstavlja kao psihoterapeutkinja Dr Lilit Riter (izuzetna Kejt Blančet), namerena da ga raskrinka kao prevaranta. Kada on uspe da je prevari, njih dvoje uspevaju da se sporazumeju da otpočnu operaciju varanja njenih bogatih i moćnih klijenata. Sa time Sten upada u više problema, i sa Lilit kojoj ne može verovati i sa glavnom metom, skeptičnim i surovim psihopatom Ezrom Grindlom (Ričard Dženkins), i sa Moli koja njuši opasnost. A najviše sa samim sobom jer je, čini se, počeo da zaista veruje u superiorne mentalne sposobnosti.

Još od svog pretprošlog filma ,,Crimson Peak“ (2015), Del Toro pokazuje sklonost da se drži klišea koje fino polira i nadograđuje umesto da ih zaobilazi ili ruši, i to je u ,,Nightmare Alley“ dovedeno do perfekcije. Pažljivo vodeći priču, Del Toro uspeva da u drugom delu filma „naplati“ sve što je u prvom „uložio“, dok su nam prirode i motivacije likova od početka do kraja jasne. Nema tu nekog naročitog iznenađenja, sve se odvija prema našim očekivanjima, i to nema veze čak ni sa time jesmo li čitali roman i gledali originalni film, već jesmo li gledali filmove jednog određenog žanra.

U pitanju je noar, pa nam je jasno da je Sten naš antiheroj s manom, da je Moli dama kojoj treba zaštita i podrška, da je Klem bistri muljator koji zna gde su mu granice. Da je Zina pronicljiva mentorka, da je Ezra zapravo monstrum u ljudskom obliku, a da je Lilit tipična „fatalka“. Koristeći se tim klišeima, Del Toro nam, kao u svom prethodnom filmu, zapravo govori o svetu kakav zapravo jeste, svetu punom prevare, ambicije, zlobe, eksploatacije, muljaže. Dakle svetu u kojem je čovek čoveku vuk i u kojem je retko kome savest čista.
Nisu tu ni odrednice vremena, prostora i okruženja date tek tako, iako nisu uvek nužno imenovane. Vremenski okvir radnje dva centralna čina su doba kada je „onaj mali Nemac što liči na Čaplina“ napao Poljsku, odnosno napad na Perl Harbor i Ruzveltov govor. A kontekst karnevala za kojeg je jasno da je sve prevara i da su njegovi posetioci zapravo spremni da ih se vara za siću i po tačno određenim pravilima stoji u oštrom kontrastu s gradom, ne samo u smislu visine uloga, već i u smislu s tim povezanim očekivanjima „mušterija“. Karneval u tom smislu ispada mnogo pošteniji, između ostalog i zbog toga što u njemu postoji makar nekakav iskren osećaj zajedništva.

Iako samo na prvi pogled nema fantastičnih elemenata, zbog odsustva kojih možemo ,,Nightmare Alley“ nazvati najrealističnijim Del Torovim filmom, oni stoje u korenu izmena koje režiser unosi u originalni materijal. Reč je pre svega u izmenjenoj strukturi zbog koje ekspozicija, smeštena u okruženje karnevala, i kasniji noar zaplet, zauzimaju skoro pa jednake vremenske intervale u trajanju filma. S jedne strane, Del Toro tu dobija manevarski prostor ne samo da izgradi likove (pre svega protagonistu) do u detalje, već i da teksturu napuni sebi svojstvenim začudnim i onostranim detaljima, poput trooke bebe u formalinu, ali i detaljima teksture (scenografkinja Tamara Deverel i kostimograf Luiš Sekeira opet imaju svoj šou, a isto važi i za tim koji je radio vizuelne efekte), što oko kamere direktora fotografije Dena Laustsena sve maestralno hvata.

Briljiraju i glumci, pre svih Bredli Kuper koji je prisutan u svakoj sceni, pa stoga mora jako paziti na meru u izrazu u različitim situacijama, pa se može reći da je uloga Stena Karlajla najkompleksnija u njegovoj karijeri. Dobro prolazi i all star postava sporednih i epizodnih likova: Vilem Dafo je ljigav, ali čovečan kao gazda karnevala, od Ričarda Dženkinsa u ulozi Ezre se ledi krv u žilama, Kejt Blančet je prava noarovska fatalna žena, a Runi Mara oličenje nežnosti i fragilnosti.

Ono što, pak, možemo izvući kao nedostatak zapravo je plod kompromisa u izmeni strukture i odluke da del Toro nema nameru da nas na narativnom planu iznenadi. Jednostavno rečeno, kraj deluje pomalo zbrzano i prigodno, dakle ne baš izrađeno, a od nas se očekuje malo veća suspenzija neverice nego u ostatku. Ipak je i pored toga reč o vrlo dobrom, doduše ne i odličnom filmu, koji je i te kako vredan gledanja, i to bioskopu. A šuška se da nam dolazi i još „noarovskija“ crno-bela verzija.