Operation Avalanche

2016.

režija: Matt Johnson

scenario: Matt Johnson, Josh Boles

uloge: Matt Johnson, Owen Williams, Josh Boles, Jared Raab, Andrew Apelle, Krista Madison

Evo, u relativno kratkom vremenskom razdoblju već drugi film na temu lažiranja sletanja na Mesec (što i nije toliko čudno, znajući rasprostranjenost raznih teorija zavere) , te već drugi mockumentary film na temu problema u Houstonu, što je već nešto što se ne može zanemariti. Za razliku od Houston, We Have a Problem Žige Virca koji se zapravo bavi odnosom mita i pamćenja i na taj način se poigrava sa našom percepcijom prošlosti, Operation Avalanche je fokusiran na druge, tehničke i meta-filmske stvari.

Godina je 1967. i Hladni rat je na vrhuncu. Ostalo je još samo dve godine u toku kojih treba ispuniti obećanje pokojnog predsednika Kennedyja da će se američka zastava pojaviti na Mesecu. Program kasni, modul za spuštanje nije spreman, a da stvar bude gora, KGB gotovo ima krticu u NASA-i, pa i Sovjeti znaju u kakvom su problemu Amerikanci, a pride mogu da im pokradu i nešto tehnologije. Na snagu stupa operacija Zipper, CIA-in plan da pošalje lažnu dokumentarnu filmsku ekipu sačinjenu od svojih agenata nižeg nivoa kako bi, nesumnjivi zbog svog štreberskog izgleda i sa dobrom maskom, makar pronašli krticu.

Međutim, kada umesto toga otkriju probleme u tehnološki najnaprednijoj ustanovi u zemlji, jedan od njih predlaže operaciju Lavina, odnosno lažiranje sletanja na Mesec. Ono što počinje sa slow-motion snimcima iz pustinje ubrzo postaje snimanje puno tehnikalija, u kojem, a da to i ne zna, ulogu ima i Stanley Kubrick, odnosno njegova tehnika projekcije i snimanja upotrebljena na 2001: A Space Odyssey. Mislili ste da je “One small step for man, one giant leap for the mankind” spontana izjava, a ne skriptirana? Ha ha. Međutim, CIA ima i rezervni plan da ukloni sve one koji su u operaciji učestvovali i sve one koji su za nju znali...

Sa jedne strane, Operation Avalanche je čista genijalština. Recimo ideja da se materijal snima digitalno, pa prebacije na film od 16 mm, pa opet nazad na digitalni format je apsolutno briljantna. Zatim, ceo styling 60-ih bez retro-glamura i hippie varijante je potpuno u skladu sa profilom likova – nižih agenata CIA-e. Pa i finta sa Kubrickom genijalna jer ono verglanje o tome kako je on snimio lažno sletanje prvo sjajno priprema, pa onda i izvrće na nešto novo, neočekivano, a potpuno u skladu sa internom logikom.

Matt Johnson i kompanija takođe zaslužuju pohvalu za drskost jer su zapravo snimali u NASA-inim prostorijama bez dozvole, odnosno sa lažnom dozvolom za snimanje edukativnog dokumentarca. Ne samo da su sa tim uspešno lažirali 60-te, već je film dobio još jedan meta-nivo u činjenici da snimatelji lažnog dokumentarca igraju snimatelje lažnog dokumentarca.

Ali smo zato na nekim drugim mestima u ozbiljnom problemu sa filmom. Ideja o zaveri u zaveri unutar zavere je dobra, ali je njena izvedba loša. Scenario nema strukturu i deluje kao da je ad hoc slagan, što ostavlja poveće rupe.To se naročito oseća prema kraju kada ta zavera koja se direktno tiče naših junaka nikako da “ukači”, bez obzira na jedne od najboljih scena jurnjave automobillima u poslednje vreme. A ni lažirano sletanje na Mesec ne dolazi na dnevni red negde do 40 % filma.

Još više su zabrinjavajući drugi detalji koji samim svojim postojanjem ruše one briljantno osmišljene. Recimo, zašto imamo found footage snimak zakopavanja materijala koji će biti naš found footage “dokumentarac”? Kako je to uopšte moguće? I nisu li posteri kultnih art-filmova iz 60-ih polepljeni po prostoriji u kojoj je smeštena ekipa dokumentarca malo suviše “on the nose”? Iskreno sumnjam da bi filmaši tako nešto nosili sa sobom i lepili za inspiraciju na terenu.

U konačnici, Operation Avalanche može biti solidna zabava i prava je poslastica za zaluđenike za filmskom tehnikom. Međutim, sa nedorađenom pričom i nespretnom pripovedačkom tehnikom, teško da može biti ne znam kako dobar film. Opet, ušvercati se u instituciju poput NASA-e je podvig koji zaslužuje aplauz, mada, budimo iskreni, i nešto slično tome smo već videli u Escape from Tomorrow koji je potpuno gerilski snimljen u Disneylandu.

Kill The Messenger

2014.

režija: Michael Cuesta

scenario: Peter Landesman (prema nefikcijskim knjigama Garija Webba i Nicka Schoua)

uloge: Jeremy Renner, Rosemarie DeWitt, Mary Elizabeth Winstead, Oliver Platt, Andy Garcia, Robert Patrick, Michael Kenneth Williams, Ray Liotta, Lucas Hedges, Paz Vega, Yul Vazquez, Tim Blake Nelson, Michael Sheen, Richard Schiff

Kada sam prvi put pisao kritiku za ovaj film desila mi se žestoka blokada. Nisam znao kako da počnem, o čemu sve da pišem, da razdvojim bitno od nebitnog i budem relativno koncizan i konkretan. Nisam odustao, na silu sam napisao nekih 1.000 reči i pročitao tekst. Shvatio sam da ništa ne valja, da to jednostavno nije to. Takve stvari se obično dešavaju sa nekim lošim, neinspirativnim filmom, generalno praznim i dosadnim, pa onda je onda i kritika kao i film: mlaćenje prazne slame. Štos je u tome što je Kill The Messenger dobar film koji me se dojmio kako svojom tematikom, tako i svojom izvedbom. Možda je štos u tome da se moram opustiti, biti otvoren i iskren, manje paziti na formu, a više na sadržaj.

Film u meni kao gledaocu sa iskustvom (ne nužno kritičaru koji lupa recke i hvata mane) pogađa nekoliko žica koje se mogu smatrati ličnim preferencijama. Prvo, volim filmove sa političkom, naročito spoljno-političkom i špijunskom tematikom. To ne znači da sam pobornik teorija zavere, ali smatram da je državna moć i vlast itekako zloupotrebljiva stvar iz ovih i onih razloga, od čisto materijalnog aspekta, preko ego-tripova do ludačkih misija. Drugo, smatram da je novija istorija Latinske Amerike fascinantna i da upada u onu kinesku definiciju “zanimljivih vremena”. Strašne stvari su se tamo događale, ali to ne znači da kakav istoričar ili samo znatiželjnik neće u proučavanju toga naći neko zadovoljstvo. Treće, film se bavi temom istraživačkog novinarstva i odnosa između vlasti i medija, od teoretske postavke da su mediji odgovorni samo javnosti i da služe kao organ kontrole vlasti, do prakse u kojima su vlast i mediji povezani spletom zajedničkih interesa, a da javnost, naročito onaj manje uticajan i bogat deo, u toj podeli karata izvlači “pet dasaka”.

Četvrto, Kill The Messenger je klasično koncipirana doku-drama, ne mnogo različita od JFK ili All The President's Men. To u prevodu znači da će se navoda iz izvornih nefikcijskih knjiga držati čvrsto, bez “šećerenja” i izvrtanja, čak i bez preteranog objašnjavanja gledaocima. Ovakav film treba podrobno pratiti, a to nije težak zadatak: izlaganje je uglavnom linearno, imamo perspektivu jednog lika i njegove borbe za istinu, ali imamo i mnoštvo podataka, aspekata, motivacija i epizodnih likova.

Takav pristup kada se radi o filmovima o aferama je klasičan, ali nije jedini mogući. Setimo se samo American Hustle koji je veseljački mešao istinite događaje i kompletnu fikciju, čak namerno razasute faktografske i logičke greške kroz ceo film, ili filma Fargo koji je baziran na nekoliko različitih istinitih priča složenih u jednu, potpuno fikcijsku celinu.

Peter Landesman, i sam istraživački novinar, nama poznat kao autor filma Parkland koji se bavi perifernim aspektima atentata na predsednika Kennedija, ipak bira klasičan pristup zasnovan na činjenicama i navodima, bez potrebe da bude korektan ili lažno objektivan, pa da uključi drugu stranu priče. 

Reditelj Michael Cuesta koji je ostvario karijeru paralelno u indie filmovima (L.I.E, Roadie, 12 and Holding) i na televiziji (Dexter, Homeland) uglavnom sigurno i suvereno interpretira scenario. Televizijsko poreklo ne uspeva potpuno maskirati, odjeci Homelanda su prisutni, pre svega u spajanju političke priče sa porodičnom i ličnom (melo)dramom, kao i prečesta upotreba “shaky-cama”. U konačnici, Kill The Messenger bi bio sjajan TV film, ali ima i nešto više od toga, onu napetost koju očekujemo od bioskopskog naslova.

Glumačka ekipa je odlična, Jeremy Renner je vrlo raspoložen i pokazuje da se radi o glumcu na kojeg treba računati. On je jedan od onih glumaca koji će uspešno preneti ljudskost u ulogu kad god su u prilici. To je pokazao i u American Hustle u ulozi gradonačelnika – narodnog tribuna koji se ne libi nezakonitog poslovanja ako to odgovara njegovom gradu. On je uspeo da sa lakoćom iznese veoma zahtevnu ulogu u The Hurt Locker. Na kraju krajeva, odličan je i u biskopskim spektaklima kojih se prihvati. U Kill The Messenger briljira kao Gary Webb, uspeva da ga artikulira i kao novinara sa motivacijom da dođe do dna priče bez dna, i kao čoveka u problemu jer se uhvatio u borbu sa ljudima iznad svoje lige što se tiče moći i kao porodičnog čoveka koji zbog svega toga pati i propada. Naravno, gde se umeša melodrama, standardna nuspojava je afektiranje, ali Renner to uglavnom uspešno izbegava, ali u par scena potkraj filma afektiranje postaje očito.

Epizodnih uloga ima previše i uglavnom su karakterne i zanimljive, pre svega zbog mnoštva veoma sposobnih glumaca. Nešto veću minutažu imaju tek neki. Rosemarie DeWitt igra Webbovu suprugu Susan i pravi je izbor za tu ulogu, ali sama uloga ima ograničenje da služi kao “štaka” glavnom liku. Slično se može reći i za Lucasa Hedgesa u ulozi najstarijeg sina. Nešto više profila imaju i uspevaju da iskažu Mary Elizabeth Winstead kao Webbova neposredna urednica i Oliver Platt kao glavni urednik njegovog lista

Filmovi dosta zavise od kvaliteta svojih glavnih likova, a Gary Webb je bio fascinantna ličnost. On je kao novinar – istražitelj pokrivao kriminal u Californiji i spletom okolnosti otkrio da je CIA iz “višeg interesa” pustila “crack” u američke gradove. Ključna reč i za film i za Webbovo pisanje i posledice koje su usledile je upravo to “pustila”. Nema dokaza i nigde se ne tvrdi da je u pitanju bila planirana operacija trovanja američke sirotinje, reč je pre svega o toleranciji na narko-dilere iz Nikaragve dokle god su oni finansirali “kontraše”, desničarske pobunjenike protiv izabrane socijalističke vlasti. Bilo je to za vreme Hladnog rata i svakakva sranja su se dešavala. CIA je finansirala operaciju van kontrole Kongresa i bio joj je potreban “cash” bez traga, pa su zato dileri imali određenu zaštitu. Bilo je tu i luđih kombinacija, recimo afera Iran-Contra. Problem sa takvim aferama je što imaju repove koji se vuku, a zaštićeni kriminalci neće biti kooperativni i preći u legalne tokove kada više ne budu potrebni. Problem je u tome što oni imaju informacije i mogu biti lajavi, pa njihova zaštita i dalje traje.

Afera kao afera, ništa posebno. Ono što je, međutim, strašno u celoj toj priči je Webbova sudbina. On je kao novinar relativno sitnog lista iz San Josea tu aferu otkrio i uobličio kroz seriju članaka. Dobio je isprava na popularnosti, veliki mediji su ga zvali za komentar i dobio je neke nagrade. Njegovi problemi su počeli kada su se velike novinske kuće uključile u priču i upregle resurse da Webbovo pisanje opovrgnu. Razlog za to može biti bilo koji, od proste poslovne logike da je CIA važniji saveznik od lokalnih novina, preko zavisti do intervencije sa najvišeg nivoa. Istina je da Webb nije stigao duboko i da nije imao uverljive zvanične izvore da pisanje potvrdi. Njegova priča se bazirala na navodima kriminalaca za šta je dobio tek nezvanične potvrde od vladinih službenika. U sukobu velikih i malih, Webb je izvukao najdeblji kraj, postao je žrtveno jagnje i njegova matična kuća ga se odrekla. To je označilo kraj njegove karijere. Webb nije odustao, gurao je priču dalje i dalje, dobio nekakvu zaštitu od liberalnijih političara i od afro-američke populacije i na kraju mu je uspelo da dobije nekakvo priznanje od upletenih. Ironija cele priče je u tome da se to kolidiralo sa drugom aferom (Lewinsky) i da je prošlo ispod radara. Webb je nesrećno skončao, sam, siromašan, sa uništenom karijerom.

Zanimljivo u celoj toj priči je da Webb nije bio nekakav bundžija i mudroser, on se držao medijskog sistema i bio etičan, pedantan i pažljiv novinar. On je bio glasnik koji je donosio loše vesti. Kill The Messenger je njegova priča i on ju je svojim delom zaslužio. A ovaj film je zaslužio moju apsolutnu preporuku.