Ticket to Paradise

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kako to mislite, Džordž Kluni i Džulija Roberts nisu zajedno snimili romantičnu komediju? Mislim, slične su generacije i oboje privlače istu demografiju, dakle sredovečne i starije žene, a romantična komedija je žanr koji ta demografija, u teoriji, najlakše „proguta“.

A i igrali su zajedno po filmovima, doduše u Soderbergovom ,,Ocean‘s Eleven“ (2001) i ,,Money Monster“ (Džodi Foster, 2016), dakle u krimi-komediji i u socijalno osveštenom trileru s talačkom krizom, a i Džulija Roberts je igrala u Klunijevom režiserskom prvencu ,,Confessions of a Dangerous Mind“ (2002) koji takođe nikako nije bio romantična komedija.

Ima solidnih razloga za to. Iako su bliski u smislu bioloških generacija (Kluni je šest godina stariji), u smislu profesionalnih baš i nisu. Džulija Roberts je gotovo od samog početka karijere bila i ostala filmska zvezda, i to baš prvenstveno u žanru romantične komedije ili drame, od ,,Pretty Woman“ (Geri Maršal, 1990) pa nadalje. U to doba, zapravo sve do sredine devedesetih, Kluni je bio pre svega televizijski glumac, na seriji ,,E. R.“ radio od 1994. do 2009. godine i glumac u „treš“-filmovima. Odatle ga je u zvezde lansirao Robert Rodrigez dajući mu ulogu u ,,From Dusk Till Dawn“ (1996), a iste godine Kluni je imao još jednu reklamnu filmsku ulogu, upravo u romantičnoj komediji ,,One Fine Day“ Majkla Hofmana sa Mišel Fajfer. Zapravo, osim te, teško je nabrojati još neku Klunijevu rom-kom ulogu, jer se on sa tim ključem češće zezao, nekad manje (,,Up in the Air“, Džejson Rejtman, 2009), nekad više (,,Intollerable Cruelty“, braća Koen, 2003).

Bilo kako bilo, evo ih sad zajedno u „turističkoj“ romantičnoj komediji ,,Ticket to Paradise“ čija se radnja većinom odvija na ostrvu Bali. Dakle istoj lokaciji koja figurira i u poslednjem velikom „rom-komu“ Džulije Roberts, ,,Eat Pray Love“ (Rajan Marfi, 2010), pre nego što je glumica okrenula karijeru u dramskom i smeru uloga „bez šminke“. Kad u obzir uzmemo da režiju potpisuje Ol Parker, scenarista ,,Marigold Hotel“ filmova i režiselj nastavka ,,Mamma Mia! Here We Go Again“ (2018), dakle turističkih „rom-kom“ bljuzgi, nemamo se baš čemu nadati.

Uvodna montažna sekvenca u kojoj u odvojenim scenama Dejvid (Kluni) i Džordžija (Roberts) prijateljima daju različito viđenje svoje veze, pre nego što otkriju da se ona raspala, još je i režijski najelegantniji deo filma. Kad otkrijemo da se njihova veza završila vrlo burnim raspadom i da na proslavi diplome kćeri Lili (Kejtlin Dever) moraju sedeti jedno do drugog iako se ne podnose i stalno takmiče za njenu ljubav i pažnju, karakterizacija je većim delom završena.

Zaplet, pak, počinje sa Lilinim diplomskim putovanjem na Bali na koje ide sa neodgovornom drugaricom Ren (Bili Lurd), a na kojem će posle nesreće na moru upoznati svog spasitelja lokalnog uzgajivača morske trave Gedea (Maksim Butije), u njega se zaljubiti i odlučiti da se uda i preseli na ostrvo. Dejvid i Džordžija, koji su istu „grešku“ (da su se mladi venčali) napravili na kraju studija, odlučuju da odu na Bali i udruže se kako bi sabotirali kćerkino venčanje i sprečili je da odustane od karijere advokata, a zaradi zgodnog momka i njegovog jednostavnog života ispunjenog zadovoljstvom. Usput će i Džordžija morati da se suoči sa svojom romansom s nešto mlađim pilotom Polom (Luka Bravo) koji od nje ima očekivanja.

U principu znamo kuda sve ovo ide, čak možemo da predvidimo i većinu digresija i komičnih intervencija, od toga da će nadrndani Dejvid uspeti da iznervira delfine kad pokuša da pliva s njima, do toga da će on i Džordžija zaigrati partiju „bir-ponga“ s mladima uz „staru“ muziku iz devedesetih. Naravno, i oni će, ako već ne kao ljubavnici, onda barem kao roditelji i (silom) prijatelji, prevladati razlike, naučiti nešto o sebi i iskopati emocije koje su zakopali duboko. I tako sve do „friz-frejm“ slike za kraj i isečaka glumačkih grešaka sa snimanja za odjavnu špicu.

Centralni glumački dvojac ima dovoljno svežine, snage i integriteta da ovakav materijal ispod njihovog nivoa drži iznad vode, čak i kad sve deluje kao kompletni lažnjak, od lokacije (živa istina, snimano je u Australiji), pa do kompletne „kulture“, verovanja i običaja lokalaca koji služe da nam prenesu poruku o dragocenosti jednostavnog života u skladu s prirodom i bogovima. Džordžu Kluniju ta aura starog, pomalo sirovog šmekera vrlo dobro stoji, isto tako Džulija Roberts vrlo graciozno igra samouverenu i oštroumnu, a opet dragu gospođu.

Sa druge strane, epizodisti su uglavnom potrošeni na tipske i nerazvijene uloge, bilo u komičnom (Bili Lurd, Luka Bravo), bilo u romantičnom registru (Kejtlin Dever, Maksim Butije), a scenario je tanak i na planu situacija, a ne samo likova. Fotografija je vrlo „turistička“, svaki široki i čak poneki krupni plan koji hvata Ole Brat Birkeland ima „kvalitete“ razglednice, što perpetuira „pornografiju luksuza“ i kolonijalnu sliku. Sve to je zapakovano funkcionalnom režijom Ola Parkera, ali toj i takvoj režiji fali ikakve inspiracije, stila i potpisa.

To igranje na sigurno je, izgleda, apsolutno urodilo plodom, budući da se ciljana publika sjatila u bioskope. ,,Ticket to Paradise“ je za sada zaradio 60 miliona dolara, i to pre nego što je zaigrao na najznačajnijem i platežno najizdašnijem severnoameričkom tržištu. Izgleda da nam se smeši iznuđeni nastavak.