Goodnight Mommy

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Magija deluje samo jedanput, samo prvi put. Kada se ponovi, sa iskustvom tog prvog uspešnog puta, i očekivanjem trika, odnosno začkoljice, sva se magičnost rasprši.

U tom smislu je „rimejk“ filma iz žanrova koji igraju na iznenađenje i emocionalnu reakciju kod publike, dakle horora ili neprijatnog psihološkog trilera, nalik na mađioničarski trik koji je teško ponoviti jednom kada se otkrije u čemu je taj trik. Pipava je to rabota i bolje je tako nešto ne dirati, mada postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo.

Kada se takvog zadatka lati majstor, ekstremno talentovani šegrt, inspirisani artista ili elokvantni filozof, onda još i imamo neke šanse jer će nam pažnja biti skrenuta na nešto drugo, na meta-mehaniku magije ili na suptilne razlike među kontekstima, na primer. A kada takav zadatak poverimo nekom dunsteru, sva je prilika da će mast otići u propast.

Pa da počnemo, i to sa presudom. Dok je originalni ,,Goodnight Mommy“ (2014) u režiji tadašnje supruge, a još uvek koscenaristkinje i producentkinje filmova Ulriha Zajdla, Veronike Franc, te Zajdlovog nećaka Severina Fiale, bio i ostao jedno od onih pravih magijskih iskustava koje se pamti, njegov ovogodišnji „rimejk“ koji nam se upravo ukazao na Amazonu deluje kao rad jednog kompletnog dunstera. Žalosno je, međutim, to što režiser tog filma Met Sobel, bar sudeći po njegovom prvencu, delikatnoj indi psihološkoj drami ,,Take Me to the River“ (2015), nikako nije dunster, iako scenarista Kajl Voren (serija ,,Lethal Weapon“) to ipak jeste.

Opet, treba biti svestan činjenice da živimo u svetu u kojem vladaju neka glupa nepisana pravila, poput onog da najbrojnija i najplatežnija publika, ona američka, baš ne voli da čita titlove, zbog čega je „rimejk“ nekog stranog filmskog hita ili prelomnog filma sasvim legitiman izbor nekoj produkcijskoj kući. Doduše, pametni režiseri će zaobići taj „Sizifov posao“ ako nemaju šta pametno da dodaju i nemaju slobode da učine to. Sobel je, čini se, imao takav prvi impuls i šteta da ga nije poslušao.

Radnja „rimejka“ uglavnom prati smernice iz originala: blizanci Elias i Lukas (igraju ih zaista blizanci Kameron i Nikolas Kroveti) bivaju ostavljeni od oca (Piter Herman) kod majke (Naomi Vots koja se izgleda pretplatila na „rimejke“ stranih horora i neprijatnih trilera, od serijala,,Ring“ i ,,Funny Games“). Ona je, međutim, sveže puštena iz bolnice nakon plastične operacije, pa na licu nosi masku. Takođe, ona se i ponaša drugačije, ne baš majčinski, uglavnom nezainteresovano, ponekad živčano, čak i agresivno, pritom favorizujući Elijasa na uštrb Lukasa, zbog čega će dečaci pomisliti da to nije njihova majka, već uljez. To će dovesti do izbijanja „rata“ u kući gde majka i Lukas zauzimaju ekstremne pozicije, a Elijas se lomi između njih, a kako je kuća usred ničega, a sredstva komunikacije uništena, eskalaciju nema ko da spreči.

Ko je gledao original, zna o čemu se tu radi, koje je otkriće i koji je preokret, pa to nema potrebe ponavljati. Sobel, međutim, ne radi „kadar na kadar“ i „rez na rez“ tip „rimejka“, već po diktatu scenariste ili producenata u to sve unosi i neke nepotrebne i promašene izmene. Većinom je reč o kozmetičkim promenama u kojima se gubi suptilnost originala - maska koju Naomi Vots nosi sada više liči na razbojničku „čarapu“, a kontrast između moderne vile i ruralnog okruženja iz originala sada je ublažen rustikalnošću. A one suštinske intervencije možda ne menjaju osnove zapleta, ali film u konačnici ili otupljuju (najeksplicitnije scene mučenja su isečene za „osetljivu“ američku publiku), ili ga „prežvakaju“, da i najtupljem bude jasno o čemu se tu radi, što je svakako slučaj s onim scenama sna kojih u originalu nema.

U takvom promašenom pristupu koji za konačni rezultat ima jedan potpuno nepotreban „rimejk“ na kraju će manje ili više stradati svi, i režiser koji će izgubiti kredibilitet, i scenarista koji svoj verovatno nikad neće ni zaraditi, i glumci, i produkcijske kompanije, pa čak i distributer koji će ovim filmom ostaviti utisak da „drlja“ po dnu kace. Opet, najveća je tu šteta za Naomi Vots, inače izvrsnu glumicu koja se našla na nemogućoj misiji da ovako nešto spasi i da mu legitimitet.

Naomi Vots je kroz veći deo karijere imala problema sa kastingom, tek ponekad uspevajući da nas podseti na to koliko je zapravo velika glumica, kao kod Linča u ,,Mulholland Drive“ (2001), Kronenberga u ,,Eastern Promises“ (2007) ili Limana u ,,Fair Game“ (2010). Nisu joj pomagali ni konvencionalna lepota, ni vrlo graciozno starenje, a ni perfektna radna etika koja joj je nalagala da bude dobra i posvećena glumica čak i za loše napisane uloge u lošim filmovima. ,,Goodnight Mommy“ je tačka kulminacije njenih loših kasting-izbora i ako to ne shvati kao alarm, možda više ne bude dobila šansu da karijeru vrati na pravi put.