Fall

 kritika objavljena na XXZ

2022

režija: Scott Mann

scenario: Scott Mann, Jonathan Frank

uloge: Grace Caroline Currey, Virginia Gardner, Mason Gooding, Jeffrey Dean Morgan

Ljudi izvode razne gluposti ne bi li se osetili živima pod naletom adrenalina, pentraju se po golim vrhovima, jedre preko okeana, skijaju „na divlje“ i šta sve ne. Opet, ti ludi poduhvati se negde beleže i avanturistima osim zadovoljstva donose i slavu i prestiž, ponekad možda i neki rekord. Uostalom, da nije bilo nekih još i luđih poduhvata (otiskivanje preko Atlantika po prvi put, plovidba oko Zemlje), naše bi kolektivno znanje i predstava o svetu koji nas okružuje bili posve drugačiji. Opet, ne može svaki avanturista biti Columbo ili Magelan.

Predmetni izazov u filmu Fall Scotta Manna koji je doživeo status diskretnog bioskopskog i ogromnog video-hita je napušteni RTV toranj u pustinji Mojave, nekada najviša građevina tog tipa. Tornju su dani odbrojani, predviđeno je rušenje, a najbolje prijateljice i adrenalinske ovisnice Becky (Currey) i Hunter (Gardner) naprosto moraju da ga osvoje pre nego što ih u tome osujeti bazična kapitalistička logika po kojoj stvari koje se ne koriste treba razmontirati i rezrezati za staro gvožđe. Već od te premise možemo prepostaviti da pred sobom imamo film preživljavanja u ekstremnim uslovima sa sve pripadajućom dramaturgijom, da će nešto poći po zlu i da će makar neko pasti i poginuti. Makar je toranj tu unikat, jer nije neka planinčina ili stenčuga.

Međutim, Mann otvara film jednim drugim i drugačijim padom, i to upravo na planini. Petranje u kojem učestvuju dve prijateljice i Beckyin muž Dan (Gooding) polazi po zlu, on gine, Becky narednih godinu dana utapa tugu u alkoholu i razmišlja o samoubistvu dok se sklanja od oca (Morgan) koji pokušava da joj pomogne, a Hunter gradi karijeru na internetu snimajući svoje adrenalinske podvige. Hunter dolazi kako bi prodrmala Becky i povela je na penjanje koje će joj odagnati strahove, a da pritom na vrhu tornja može odati propisnu počast Danu i rastresti njegov pepeo.

Njih dve uspevaju da se popnu već u prvoj trećini filma, ali problem je, kao što već znamo, ređe u penjanju, a češće u spuštanju s dostignute visine. Ovde se on manifestuje u vidu rušenja spoljašnjih merdevina koje pokrivaju najviši deo tornja. Devojke nemaju dovoljno dugačak konopac da bi se spustile do sledeće platforme, nemaju skoro ništa hrane i vode, a antena na vrhu tornja, iako van funkcije, ometa signal za mobilni. Od sredstava prve pomoći imaju jedino signalni pištolj, ali on će ih pre uvaliti u nevolju nego što će im pomoći. Usput, tu se krije i jedna tajna iz registra melodrame i jedna začkoljica iz okruženja fantazije...

Interesantna premisa bi zapravo dosta bolje zasijala u svom koncentrovanom obliku, recimo kada bi film bio kraći za nekih 25 minuta, kada bi se glupački, stereotipni prolog ispričao kroz dijalog i kada bi se umesto melodrame i fantazijske distrakcije cela stvar bolje usidrila u realnosti. Umesto toga, Mann voli da nam „telefonira“ moguće peripetije i rešenja za njih, a da izazovne situacije s kojima se naše junakinje suočavaju budu sve luđe i luđe. Mann to svakako koristi da bi osmislio i izveo dojmljive akcione „set piece“ scene, u čemu mu dosta pomaže fotografija koja se oslanja na dronove i kombinacija praktičnih i kompjuterskih efekata, ali i da bi ponešto maskirao.

Scott Mann je, naime, reditelj uglavnom generičkih akcionih filmova, a scenarije uglavnom nije pisao sam nego mu ih je uglavnom pisao Jonathan Frank koji takođe nije neki izvrsni scenarista. S time u vezi, scenario za film je prilično tanak i često oslonjen na same klišee, a likovi od kojih sve zavisi nisu sami po sebi dovoljno karakterizirani, a najčešće ni simpatični (mislim, jedna pijana depresivka i jedna influenserka u pokušaju) da bi nas bilo preterano briga za ono što će im se dogoditi.

Opet, na šta je sve to moglo da ispadne, još smo i dobro prošli s Fall koji ispunjava svoju video-misiju da određeni vremenski period ispuni atraktivno snimljenim, na momente čak i napetim sadržajem koji zahteva suspenziju neverice za emocionalni efekat. Opet, mnoge su tu pouke koje bi reditelj i ko-scenarista mu tu mogli izvući, od onih zanatskih u smislu karakterizacije likova i „sidrenja“ priče bilo u realnost, bilo u fantaziju (a nikako u oboje istovremeno), pa do maksime da je manje često – više.