Athena

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Atina, ali ne grčka prestonica, nego blok socijalnih zgrada u sirotinjskom, uglavnom imigrantskom predgrađu Pariza. U toj „Atheni“ – neredi, kako se to zna dogoditi i u pravoj, i kako je to obično slika koju dobijamo iz predgrađa Pariza. U tim neredima jedna familija: majka, sestra i četvorica braće.

Najmlađi od njih, trinaestogodišnji Idir, nepokretni je pokretač radnje: njega su nasmrt pretukla trojica muškaraca u policijskim uniformama; ostavljen da umre, na kraju je podlegao povredama. Najstariji Moktar (Uasini Embarek) je glavni kvartovski diler kojem je cilj da u neredima zaštiti pre svega svoj posao. Srednja dvojica, „usijana glava“ Karim (Sami Slimane) i smireni Abdel (Dali Bensalah) naći će se u centru sukoba prilikom nereda. Karim je, zajedno sa svojim vršnjacima – tinejdžerima nerede i poveo, a nešto stariji Abdel, pripadnik francuske vojske, želi da te iste nemire smiri i u tu svrhu služi kao veza između meštana i vlasti.

Sukob između dva brata reflektira se i na majku i na sestru koje jedva da postoje kao entiteti, majka insistira na tihoj, a masovnoj molitvi, dok sestra na rečima, iako ne i aktivno, podržava pobunu mladih generacija. Zajedno sa starijim i viđenijim ljudima u kvartu i u džamiji, Abdel mora da se pobrine i za misterioznog Sebastijana (Aleksi Maneti), čoveka s liste osumnjičenih za terorističke akte, dok se policijski obruč oko Atine steže. Situacija će dodatno eskalirati kada demonstranti otmu mladog specijalca Žeroma (Antoni Bažon).

To bi, ukratko, bila postavka filma ,,Athena“ Romena Gavrasa koji nam se, nakon premijere u Veneciji pre nešto više od mesec dana, upravo ukazao na Netfliksu. Gavrasu, inače sinu čuvenog grčko-francuskog filmskog autora Koste Gavrasa, nikako ne nedostaje ambicije da aktuelni politički trenutak uhvati na način koji je ujedno i savremen i bezvremenski, te da u samo sto minuta trajanja složi film koji je i ratni, i akcioni, i porodična, ali i socijalna drama. Koliko je u tome uspeo?

Kritika je zapravo podeljena po tom pitanju. Ona anglofona uglavnom hvali film zbog smelog i bespoštednog komentarisanja francuske realnosti, te zbog izuzetnih produkcijskih vrednosti izgrađenih oko priče koja poruku komunicira jasnim žanrovskim sredstvima. Neki mu čak i lepe etikete da je film „Delakroa za generaciju Snepčeta“. Frankofona kritika, pak, filmu zamera da je lažnjak koji eksploatiše pobunu radi fetišizacije nasilja čija se kompleksna struktura i ispolirani trikovi raspadaju pod teretom velikih, a lažnih ambicija, pa je krajnji rezultat zapravo krajnje apolitičan film na vrlo političku temu.

I jedni i drugi su na svoj način u pravu: film svakako poseduje nešto magično čime će nas opčiniti, makar na početku, pa će nas svako odstupanje od toga kasnije razočarati. Tome ne pomaže ni to što se film može jasno podeliti u dva dela, dramaturški, pa samim tim i stilski. Upravo o stilu bi trebalo najviše i razgovarati.

Gavras junior koji se, pre nego što se otisnuo u filmske vode, bavio režijom video-spotova, već na samom početku nameće dominantni stil u vidu dugih, kompleksnih, kinetičnih, a savršeno kontrolisanih kadar-sekvenci. Apsolutnu pohvalu zaslužuje direktor fotografije Matia Bukar, takođe veteran muzičkih spotova, praćenih dramatičnom neoklasičnom muzikom koju potpisuje kompozitor Surken.

U muzici se preklapaju orkestracija, elektronika, na momente čak i opera, uz montažne rezove samo tamo gde su oni doista neophodni. S druge strane, retki pasaži iz vizure policajaca za nerede režirani su klasičnije, uz češće rezove i više kraćih kadrova.

To sve savršeno funkcioniše u prvoj polovini filma, dok Gavras i ko-scenaristi Elia Belkedar i Lađ Li (inače autor filma ,,Les miserables“ iz 2019. na sličnu temu koji se, prema svom priznanju učio filmskoj umetnosti snimajući policijsku brutalnost u svom kvartu) izlažu i zapetljavaju situaciju. Loša vest tu je da će svakako morati jednom da je i raspetljaju. Ambicije su zapravo prevelike da bi struktura koju su uspostavili mogla tek tako da se održi, a najveća greška je na tom mestu ipak Gavrasova i čisto režijska: u drugoj polovini filma on bira onaj klasičniji pristup raskadriranih scena.

Jedan od „prevoda“ takvog izbora bio bi da Gavras okreće perspektivu ka onoj policijskoj i zvaničnoj što implicira to da kalkuliše s time koliko bi se i kome zamerio, a u tom pravcu se kreće i naknadno „objašnjenje“ Idirove pogibije. Zbog toga svi likovi, od onih nosećih do onih sasvim epizodnih, samo su objekti i pioni u sukobu na nivou višem od njihovog kvarta ili grada, sukobu koji se odvija na nivou države i nacije. Pa opet, makar zbog prve polovine, naročito zbog onih sjajno koreografiranih i uslikanih scena pljačke policijske stanice i ranih scena uličnih borbi između demonstranata i policije na lokaciji vrlo specifične topografije, ,,Athena“ je film vredan pažnje.