Blonde

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Šta je nama Merilin Monro? Glumica oko čijeg se talenta možemo sporiti jer je uglavnom igrala uloge bazirane na atributima fizičkog izgleda? Apsolutno prirodna lepotica i oličenje onovremenog glamura?

Žena, eksploatisana, mučena, varana i ostavljana? Žrtva genetskog faktora psihičke bolesti i faktora okrutnog sveta koji ju je okruživao (ipak je njena majka i prva mučiteljica provela veći deo života u psihijatrijskim ustanovama s dijagnozom šizofrenije)? Sve to i još ponešto?

Jedno je, pak, sigurno: posle filma ,,Blonde“ Endrua Dominika, žestoko fikcionalizovanog biografskog filma uronjenog u psihoanalitički, frojdovski košmar, teško da ćemo biti išta pametniji i spremniji da odgovorimo na sva ta pitanja. Film je premijeru imao nedavno u Veneciji, a pratile su ga žestoko podeljene kritike za svaki segment, pa onda i film u celini, a ovih dana nam se ukazao i na Netfliksu.

Najpre malo faktografije, i to ne o Merilin Monro, odnosno Normi Džin Bejker / Mortenson, nego o samom filmu. U različitim fazama produkcije proveo je više od deset godina, a jedina konstanta u tome je bio Endru Dominik kao scenarista i režiser, uz naslovni fikcionalizovani biografski roman Džojs Kerol Outs kao literarni predložak i ideju-vodilju. Glumica za naslovnu ulogu se menjala: prvi izbor bila je tada već etablirana Naomi Vots, drugi Džesika Čestejn, i to nakon što se probila ulogom u filmu ,,The Tree of Life“ (2011) Terensa Malika s Bredom Pitom, čija je kompanija Plan B preuzela produkciju. Za period realizacije projekta određeno je vreme posle Dominikovog filma ,,Killing Them Softly“ (2012) s Pitom u glavnoj ulozi i na poziciji producenta.

Projekat ,,Blonde“ je u nekom trenutku ponovo „stavljen na led“ usled nedostatka sredstava. Godine 2016. Netfliks se nametnuo kao budući distributer, a Dominik je tri naredne godine proveo tražeći glumicu koju je našao u Ani de Armas, što je bilo prilično iznenađenje: kako će strana, kubanska glumica (sa sve pripadajućim akcentom) odigrati sve-američku ikonu?

Sam Dominik je svoje istrajanje na projektu, u toku čijeg je razvoja snimio dva filma (pored pomenutog ,,Killing Them Softly“, tu su još i dokumentarci o Niku Kejvu ,,One More Time with Feeling“ iz 2016. i ,,This Much I Know to Be True“ iz ove godine) morao objašnjavati. Prije svega činjenicom da nakon „mužjačkih“ filmova u kojima su žene jedva bile prisutne, kao što su to njegov prvenac ,,Chopper“ (2000) i vestern ,,The Assassination of Jesse James by the Coward Robert Ford“ (2007), ima poriv da snimi film centriran oko žene, u kojem će biti tematiziran odnos muškaraca prema ženama kao objektima.

Možda su tu persona Merilin Monro i osoba Norma Džin idealan lakmus i za muškarce (koji bi je objektivizirali jer je njen javni lik ustrojen da bi zadovoljio muške poglede) i za žene (koje bi se s njom identifikovale). Ali je izvorni roman, sam po sebi žestoko fikcionalizovan oko nekih biografskih (i nekih tračerskih) podataka koji bi mogli poslužiti smernice u toj priči, bio i ostao kontroverzan, što zbog brutalnosti, što zbog eksploatacije i ponovne viktimizacije prerano preminule zvezde.

Dominik otvara film s vinjetom iz Norminog detinjstva: njoj (igra je Lili Fišer, izvrsno) majka Gledis (Džulijan Nikolson, takođe izvrsna) poklanja uokvirenu sliku muškarca, tvrdeći da je to njen otac, pre nego što je odvede u Holivud koji je upravo zahvatio požar, tvrdeći da njen otac živi tamo. Nakon što ih policija otera s lica mesta, Gledis ima jednu od svojih epizoda tokom koje pokušava da udavi Normu u kadi, posle čega ona odlazi u psihijatrijsku bolnicu, a Norma u sirotište.

Deset-petnaest godina kasnije, ona je „pinap“ foto-model s umetničkim imenom pod kojim je poznajemo jer „Merilin zvuči kao slavna osoba“. Na prvoj audiciji je predsednik studija Deril Zenuk siluje, kao prvi u nizu muškaraca koji će je u filmu maltretirati. Nakon toga, sa dvojicom pripadnika „holivudskog plemstva“, Kasom (Zavijer Samjuel) i Edijem (Evan Vilijams), živi u poliamoričnoj zajednici, ali se toga, kao i Kasovog deteta koje nosi, mora odreći po diktatu agenata koji upravljaju njenom karijerom. Abortusi i spontani pobačaji postaće jedan od „lajtmotiva“ filma i zlostavljanja koje je slavna glumica pretrpela.

Sledi ono što već uglavnom znamo: karijerni uspon u ulogama koketne plavuše nesvesne svog seksepila, pokušaji da zaštiti finansijske interese i bar na tom polju ne bude eksploatisana, pokušaji upravljanja vlastitom karijerom kroz uloge u dramskom tonu...

Pa javno publikovani brakovi s ljubomornom i nasilnom bivšom sportskom zvezdom Džoom Dimađiom (Bobi Kanavale) ili sa ljubaznim, ali distanciranim piscem Arturom Milerom (Ejdrijan Brodi), na koncu i veza sa „selebriti“ predsednikom Kenedijem, problemi na snimanju, zavisnost od alkohola i tableta i na kraju smrt. Još jedan „lajtmotiv“ je tu prisutan: većinu muškaraca sa kojima je upletena u veze, oslovljava sa „tata“, tražeći u njima oca kojeg nikada nije upoznala, a od koga, navodno, prima pisma, dok se u njoj žestoko bore Norma kao ličnost i Merilin kao izmišljeni lik, a u toj borbi prva fatalno gubi od druge.

Nekoliko stvari na ovom mestu treba priznati Dominiku. Prvo, „Blonde“ definitivno redefiniše pojam biografskog igranog filma, kako u smislu toga da biografske podatke distorzira, preskače ili slobodno „izmišlja“ kako bi se bolje uklopili u priču u kojoj smo pod lupom, pak, mi, i kao publika i kao društvo.

Drugo, iako je osnova izlaganja uglavnom linearna, Dominik često skače između jave, sna i košmara, time nas izmeštajući iz realnosti u pravcu Norminog subjektivnog doživljaja iste, što je dodatno podvučeno obiljem subjektivnih kadrova. Treće i konačno, Dominik je u svemu tome bespoštedan i brutalan i bez kalkulacije nam sasipai u lice grehove čovečanstva prema ženama koji svakako ne počinju i ne završavaju s Merilin Monro.

Pitanje je, međutim, koliko je to dobro i uputno, naročito u jednako bespoštednom trajanju od blizu tri sata. Koliko se u tom nasilju koje Norma / Merilin preživljava gubi ona kao osoba sa slobodnom voljom, makar ponekad ogovorna za svoje izbore? Šta iz toga možemo zaključiti o njenoj karijeri i glumačkoj ostavštini? Možemo li ispod fasade Merilin upoznati Normu kao osobu dalje od njene traume? Gde prestaje brutalna iskrenost i počinje eksces u brutalnosti? Odnosno, mora li Merilin, čak i u ovako fikcionaliziranoj interpretaciji, ponovo postati i ostati samo žrtva koja pati, možda čak i u svrhu naslađivanja publike željne spektakla te vrste? Ili i nije cilj da iza svega toga dobijemo sliku (nekada žive) osobe, nego svetice-mučenice iz religijske literature.

S tim u vezi, Dominik se ne poigrava samo upotrebom subjektivnih kadrova, često ekscesnih i postavljenih tako da nas s pozicije publike i društva postave u nekakav antagonizam s protagonistkinjom, nego i detaljima vizuelnog, a naročito zvučnog dizajna. Kreatori time pokušaju da nas stave „u glavu“ tako interpretirane Merilin, odnosno Norme, ali i da pokažu paletu izražajnih sredstava kojima Dominik sa saradnicima barata.

Taj „portfolio“ u kojem se smenjuju različiti formati slike i različite boje u paleti (od visoko kontrastirane crno-bele kao u noar filmovima, preko izbledelih boja, pa do punog „tehnikolora“) retko kada ima dramaturšku funkciju (u tom smislu, u pomoć dolazi savršeni „saundtrek“ Nika Kejva i Vorena Elisa), već orijentaciju na što verniju rekreaciju detalja.

Najmanje sporna na kraju je glumačka izvedba Ane de Armas, kao i celog tima na planu kostimografije, maske i šminke koji ju je, uprkos fizičkoj različitosti, pretvorio u Merilin Monro. Što se same glume tiče, Ana de Armas je sigurna u izvedbi Merilin Monro, odnosno Norme Džin u različitim raspoloženjima i ključevima, ne nužno u smeru imitacije, već legitimne interpretacije njenih psihičkih stanja, uz verno „skidanje“ detalja poput poza i glasovnih kadenci.

Klica Merilin Monro možda postoji u svakoj glumici sa zvezdanim potencijalom i željom da ugodi publici. Ona svakako stoji u Ani de Armas koja se pred našim očima u poslednjih nekoliko godina pretvara u veliku zvezdu. I to one vrste koja, izgleda, čvrsto drži konce svoje karijere u svojim rukama. Vremena su se ipak malo promenila od doba Merilin Monro...