Hellraiser

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako postoji horor-franšiza koja je odavno zaslužila „ribut“, odnosno vraćanje stvari na početak, onda bi to bio ,,Hellraiser“. Od prvog, naslovnog filma u režiji pisca Klajva Barkera iz 1987. godine, sve se izgubilo u deset nastavaka, koliko ih je bilo do danas. Kada kažem „sve“, mislim na sve, ne samo na koncept, priču i poentu, nego i produkcijske i zanatske vrednosti.

Nije to bez veze. Drugi deo je makar imao Barkera kao autora priče i izvršnog producenta (originalni ,,Hellraiser“ zapravo je ekranizacija Barkerove novele ,,The Hellbound Heart“), pa je „univerzum“ predstavljen u originalu širio i priču gradio na, delom, istim likovima. Treći i četvrti deo su sa drugim makar delili scenaristu Pitera Etkinsa, kao i kenobite (da, tako se kaže, reč je postojeća, starogrčkog porekla i starija i od Barkera i od njegovog rediteljskog prvenca) i njihovog nadređenog Pinheda, dok je Barker igrao sporednu, producentsku ulogu. Od petog do osmog, sačuvan je, i putem degradiran, samo Pinhed.

Na kraju, deveti i deseti deo ne samo da nisu imali veze sa originalom osim reči „Hellraiser“ u naslovu, nego se i teško mogu nazvati filmovima, budući da je reč o skoro pa „garažnim“ produkcijama snimljenima na silu, pod pretnjom oduzimanja autorskih prava na franšizu, koje čak i nisu imale izdanje koje se tako može nazvati. Istini za volju, daleko od toga da je ,,Hellraiser“ jedina franšiza koja se putem razvodnila, setimo se samo ,,Halloween“ serijala i činjenice da je isti na kraju pao šaka treš-umetniku Robu Zombiju, pre nego što je (neuspešno) „ributovan“ od Dejvida Gordona Grina, a pod blagoslovom originalnog autora Džona Karpentera. Onda ne čudi da je jedno vreme u opticaju bila i ideja da se „svetovi“ u kojima su obitavale dve franšize ukrste po „Freddy vs Jason“ principu. Srećom, od toga se odustalo.

Kružile su i neke druge ideje da se franšiza revitalizira ili čak počne ispočetka. „Novi francuski ekstremisti“ Žilijen Mori i Aleksandr Bustiljo (najpoznatiji po prvencu Inside, 2007) razvijali su svoju varijantu. Projekat je onda poveren još jednom „novom francuskom ekstremisti“, Paskalu Ložijeu (,,Martyrs“, 2008), ali ni to nije došlo do faze produkcije. Za režiju su se gurali još i danski autor Kristijan E. Kristensen, pa i sam Barker kome bi to bio povratak u rediteljsku fotelju posle filma ,,Lord of Illusions“ (1995).

Na kraju je projekat pao šaka režiseru Dejvidu Brukneru i scenaristima Benu Kolinsu i Luku Pjotrovskom koji su sarađivali na lepo primljenoj horor-drami ,,The Night House“ (2021). I opšti utisak, nakon što je novi ,,Hellraiser“ izašao u javnost preko servisa Hulu, bio bi taj da i te kako ima nekih svojih dobrih, ali jednako tako i loših strana, pa krajnja ocena ne može biti puno viša od prolazne.

Radnja filma, verovali ili ne, počinje u novobeogradskim blokovima gde Serena (igra je palestinska glumica Hijam Abas) od sumnjivog lika (Predrag Bjelac) kupuje izvesni mistični objekat koji, navodno, otvara portal između našeg sveta i onog drugog, a svom vlasniku nudi audijenciju kod Boga lično. Ceo film je, inače, sniman u Beogradu koji u nastavku „glumi“ Ameriku, pa se može pretpostaviti da je glavni razlog za takvu odluku bila ušteda u produkcijskom budžetu, imajući u vidu niže dnevnice glumaca svedenih na statiste sa zadatkom i tehničke ekipe. Iako Beli dvor još i nekako može da prođe kao „rendom“ vila u Masačusetsu u koju se radnja kasnije uglavnom seli, bolnica u kojoj je snimljena jedna od ranijih scena svakako je ispod američkih standarda, makar za one privatne ili bolje državne institucije.

Elem, Serena dotični objekat nije kupovala za sebe, nego za šefa Vojta (hrvatsko-američki glumac Goran Višnjić, globalno najpoznatiji kao zamena za Džordža Klunija u seriji ,,E. R.“) koji, nakon što namami nekoga da prtlja s dotičnim (u pitanju je metalna trodimenzionalna slagalica s kukicama i sečivima), netragom nestaje. Radnja se dalje seli šest godina u budućnost i u stan u kojem živi grupa ljudi u postavci nalik na nešto savremeniji „sitkom“, a odakle ćemo dobiti likove koji će u teoriji nositi film.

Protagonistkinja je Rajli (Odesa Azajon), sveže-bivša narkomanka koja je u klinici za rehabilitaciju upoznala novog dečka Trevora (Dru Starki), a kojeg predstavlja bratu Metu (Brendon Flin), njegovom dečku Kolinu (Adam Faizon) i cimerki Nori (Ojf Hajnds) koji nisu nimalo oduševljeni takvim razvojem događaja. Dolazi do svađe, i Trevor vodi Rajli na jedan od svojih „poslića“ da mazne nešto iz skladišta po dojavi.

Kao što pretpostavljamo kojim će redom nestajati i ginuti „ukućani“ u ovoj horor-verziji ,,Velikog brata“, tako možemo pretpostaviti i šta su to Trevor i Rajli ukrali. Istraga ih, preko penzionisane i obolele sekretarice Serene u bolnici, vodi do misteriozno nestalog Vojta i njegove napuštene vile u kojoj, misteriozno, nije isključena struja. Petljanje sa slagalicom ne samo da otvara portal u nove svetove kodirane konfiguracijom iste, a svako promena konfiguracije zahteva ljudske žrtve, već i našu junakinju Rajli stavlja pred dilemu koga žrtvovati, a koga spasiti.

Dobro, to nas i ne zanima toliko jer su likovi tanki kao papir, a njihova karakterizacija se svodi na po jednu osobinu (za one koji će potrajati malo duže) ili komad trivije, poput demografske grupe kojoj pripadaju (za one koji će među prvima zaginuti), a priča je toliko standardna za horor kao žanr da će nam doći da se deremo na likove kako mogu biti tako tupavi i kako to da nisu u životu pogledali neki „slešer“ i iz njega nešto izvukli. Zanima li nas ima li u ovom delu kenobita i još važnije, ima li Pinheda. Odgovor na oba pitanja je pozitivan, uz poneko poslovično „ali“.

Pinhed se vratio, ali nije u pitanju Pinhed, nego Pinhedica (transrodna glumica Džejmi Klejton). Promena pola i roda „igumana“ u „igumaniju“ (jer kenobiti su zapravo kao nekakvi monasi) zapravo nije besmislen potez, ali je unekoliko obesmišljen činjenicom da nova Pinhedica govori procesiranim, robotskim glasom.

Što se kenobita tiče, i oni su tu, ali njihov tretman i scenaristički i režijski toliko odstupa od onog u originalnom filmu da to prosto bode oči. Oni, naime, nisu više „nekima anđeli, a nekima demoni“, nešto specijalno u režiji naglašeno upotrebom svetla, ugla kamere ili muzikom, već su svedeni na klasične monstrume iz horor-filma.

Koliko god da Brukner i scenaristi brljaju u karakterizaciji i pripovedanju na makronivou, ipak se iskupljuju određenim detaljima, pre svega u domenu dizajna. Novi dizajn kenobita prilično je impresivan, a i slagalice takođe, pre svega u dubinskim elementima teksture, odbljesaka i slično. Brukner je takođe više nego sposoban osmisliti i koreografirati „bu!“- momente i „set-pis“ scene, zbog čega novi ,,Hellraiser“ ispunjava osnovnu misiju horor-filma da bude makar elementarno strašan.

Takođe i kao početak neke nove franšize, film ispunjava ulogu uspevajući da nas zainteresuje da želimo dalje da saznamo o svetu, odnosno svetovima van našeg, iako oni zapravo nemaju oni mističnu privlačnost kao kada smo ga otkrili u originalu, i iako ni detalji muzike, fotografije, pa ni lokacije i scene, nisu tako upečatljivi kao što bismo voleli da budu. Uzroka i povoda za novi ,,Hellraiser“ film u današnjem svetu takođe ne fali, a iako ovaj „restart“ možda ne koristi taj potencijal u potpunosti, makar nije ni potpuni promašaj.