Bodies Bodies Bodies

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Halina Reijn

scenario: Sarah DeLappe (po priči Kristen Roupenian)

uloge: Amandla Stenberg, Maria Bakalova, Pete Davidson, Myha'la Herrold, Chase Sui Wonders, Rachel Sennott, Lee Pace

Nakon što je privukao pažnju kritičke javnosti proletos na festivalima u Americi i Velikoj Britaniji, a američke bioskopske publike letos, Bodies Bodies Bodies je postao priličan hit širom globalnog virtuelnog prostora jesenas. Percepcija, naravno, zavisi od ugla gledanja i sredine odakle gledalac dolazi, a sudeći po prvim reakcijama, reč je o filmu koji bi se mogao ispostaviti kao prelomni, donekle u filmskom smislu, ali više od toga kao generacijski uradak.

Žanrovski gledano, Bodies Bodies Bodies bi se mogao opisati kao spoj „slasher”-horora, „who done it” misterije i tinejdžerske drame, sa svađom, vređanjem, laganjem i izdajom. Nije to samo po sebi nešto toliko novo i u smislu žanra subverzivno, budući da smo sve ove elemente već videli u Scream serijalu, ali ovde nema meta-filmske ironije kao krovne ograde. Generacijski, pak, pitanje je koliko holandska glumica i filmska autorica Halina Reijn, inače pripadnica generacije X, doista može razumeti pripadnike dva stepena mlađe generacije Z, čak i uz sistematsko posmatranje, makar joj kao veza služio scenario „milenijalke” Sarah DeLappe nastao po priči „xenijalke” Kristen Roupenian. Ali možda se na ovom mestu mi kao gledaoci osećamo pozvanim da učitamo tumačenje stvaralačke motivacije („šta je pesnik hteo da kaže”) na osnovu finalnog proizvoda, od čega bismo se morali odbraniti jer možda nijednoj od tri autorice ni na kraj pameti nije bilo da komentariše celu generaciju, već odabrane pripadnike svake, makar od poslednjih triju koje su sazrele.

Film počinje u obrnutom ključu od onoga kako će se većim delom odvijati: na poetično sunčan dan, u mekom fokusu ljube se dve mlade devojke, Sophie (Stenberg) i Bee (Bakalova). One su relativno sveži par i idu na žurku kod Sophieinih prijatelja za koje upozorava svoju devojku da zapravo „nisu tako grozni kakvima se na prvu loptu čine”. Povod za žurku je uragan, a mesto radnje je vila u vlasništvu (odsutnih) roditelja najbogatijeg člana ekipe i Sophieininog najboljeg prijatelja Davida (Davidson).

Ostali „članovi bande” uključuju Davidovu devojku, glumicu Emmu (Wonders) koja zna da zaplače kako bi izvukla sažaljenje, brbljivu „podcasterku” Alice (Sennott) i njenog novog, primetno starijeg, ali zato ništa pametnijeg dečka Grega (Pace), te otrovnu Jordan (Herrold). Od svih navedenih, jedino Bee nije bogatašica i iz privilegovanih krugova, pa su i ona i Sophie dočekane ne baš prijateljski, sa tonom koji varira od pasivno-agresivne „iskrenosti” (odnosno zameranja da zašto se Sophie nije javila na grupni chat, potvrdila dolazak i prijavila „+1”), pa do ismevanja (meta toga je Bee i njen hleb od tikvica koji je donela kao poklon za žurku).

Uostalom, žurka ima drugačije pogonsko gorivo: alkohol, drogu različite težine i „kućnu apoteku”, iako se Sophie nedavno „skinula” i otreznila. Kako oluja dolazi, a znaci upozorenja, indirektni i direktni gomilaju, tako se polako otkriva da to kako ekipa komunicira nije samo štos, nego i da odnosi među njima ne štimaju ili makar nisu iskreni. Očekuje se da stvari kulminiraju kada oni uzmu da igraju naslovnu „role play” igru koja je varijacija na temu igrara mafije/vampira/vukodlaka (jedan je ubica i njegovo je da dodirom po leđima „ubije” sve ostale koji do kraja igre moraju da se prave mrtvi, a ako neko naiđe na mrtvo telo mora da izgovori naslovni poklič), ali kada se uragan razbukti i kada počnu da se gomilaju mrtva tela zbilja, a ne u igri, njihove lojalnosti će biti stavljene na test. Bespotrebno je naglašavati da će oni taj test kolektivno pasti.

Ako bismo Bodies Bodies Bodies uzeli kao komentar cele generacije, onda bismo iz toga mogli da zaključimo kako su današnji mladi kompletno ovisni o tehnologiji, da im je najvažnija slika o sebi koju emituju na internet, da su jako svesni i obazrivi prema raznim banalnostima, formalnostima i sitnicama oko sebe i u svom govoru, ali da im vrlo često promiče suština. Mada, opet, nisu li to, minus internet i društvene mreže kao relativno novi koncepti, odlike ama baš svake generacije u mladosti? Barem onaj deo o sticanju ugleda i održavanju fasade u društvu, pa bilo ono neposredno ili posredovano medijima ili pričama...

S tim u vezi, primerci koje imamo prilike da vidimo pred sobom su posebno grozni, što je, opet, pre signal klase nego generacije kao takve. Što će reći, mladi bogataši svih generacija naprosto imaju tendenciju da budu grozni ljudi, i to pre svega prema samima sebi, svojim bližnjima i svojim prijateljima, jer to ide uz njihovu privelegiju. Mada, generaciju Z se po pravilu portretira kao groznu na filmu (American Honey Andree Arnold je dobar primer za to), pa bila tu reč o klišeu da su oni otuđeni i odljuđeni zbog interneta koji ih šalje da žive u virtuelnom prostoru, ili da su koncepti poput iskrenosti, prijateljstva i lojalnosti naprosto anahroni u svetu kojim vlada borba za opstanak. I to je opet pitanje koliko to filmski autori imaju komentar na tu samu generaciju (doduše, pojavni oblici u smislu stila i ukusa su joj po pravilu grozni), a koliko samo beleže ono što vide s tačke gledišta svojih svetonazora.

Pitanje koje se na ovom mestu postavlja je: može li film „naseljen” sve samim groznim likovima biti dobar? U žanru drame, komedije ili satire – svakako, jer je upravo ta grozota ono što se tu komentariše. Ali u hororu ili trileru gde se od publike očekuje da stane na stranu potencijalnih žrtava, a ne misterioznog ubice, to je već malo teže postići. Zato i Sarah DeLappe s pozicije scenaristkinje, i Halina Reijn s rediteljske pozicije pokušavaju da se izvuku što sa humorom u koji pakuju neke uvide, što sa iznenađenjima kojima nam izmiču tlo pod nogama, što sa napetošću induciranom muzikom koju potpisuje Disasterpeace (It Follows kao najbolja referenca za ono što pokušava i uspeva da postigne ovde) i fotografijom u mraku (svetlost dolazi od baterijskih lampi, ekrana telefona i fluorescentnih „party” ogrlica) Jaspera Wolfa.

Dosta toga zavisi i od glumaca, njihove međusobne hemije i „tajminga” u jednom ovakvom ansamblu. U tom smislu, na ovom mestu moram priznati da su mi većina nepoznati ili tek prolazno poznati (karijere su gradili na serijama ili na filmovima gde ih uglavnom nisam „ubrao”), ali svoj deo posla odrađuju lavovski, posebno zato što igraju grozne likove koji čak nisu ni detaljno napisani i odvojeni su tek trivijalijama, pa zapravo funkcionišu kao grupni karakter. U tome se vidi i rediteljska ruka i talenat Haline Reijn (prethodni film joj je bio „festivalski” spoj psihološke drame i trilera Instinct nastao u holandskoj produkciji pre tri godine) koja dosta dobro kontroliše taj haos zameranja. Na kraju, Bodies Bodies Bodies verovatno neće pomeriti granice ni žanrova, ni ljudskog pogleda na neke stvari, ali je svejedno dovoljno interesantan film koji bi valajlo pogledati.