Fall

 kritika objavljena na XXZ

2022

režija: Scott Mann

scenario: Scott Mann, Jonathan Frank

uloge: Grace Caroline Currey, Virginia Gardner, Mason Gooding, Jeffrey Dean Morgan

Ljudi izvode razne gluposti ne bi li se osetili živima pod naletom adrenalina, pentraju se po golim vrhovima, jedre preko okeana, skijaju „na divlje“ i šta sve ne. Opet, ti ludi poduhvati se negde beleže i avanturistima osim zadovoljstva donose i slavu i prestiž, ponekad možda i neki rekord. Uostalom, da nije bilo nekih još i luđih poduhvata (otiskivanje preko Atlantika po prvi put, plovidba oko Zemlje), naše bi kolektivno znanje i predstava o svetu koji nas okružuje bili posve drugačiji. Opet, ne može svaki avanturista biti Columbo ili Magelan.

Predmetni izazov u filmu Fall Scotta Manna koji je doživeo status diskretnog bioskopskog i ogromnog video-hita je napušteni RTV toranj u pustinji Mojave, nekada najviša građevina tog tipa. Tornju su dani odbrojani, predviđeno je rušenje, a najbolje prijateljice i adrenalinske ovisnice Becky (Currey) i Hunter (Gardner) naprosto moraju da ga osvoje pre nego što ih u tome osujeti bazična kapitalistička logika po kojoj stvari koje se ne koriste treba razmontirati i rezrezati za staro gvožđe. Već od te premise možemo prepostaviti da pred sobom imamo film preživljavanja u ekstremnim uslovima sa sve pripadajućom dramaturgijom, da će nešto poći po zlu i da će makar neko pasti i poginuti. Makar je toranj tu unikat, jer nije neka planinčina ili stenčuga.

Međutim, Mann otvara film jednim drugim i drugačijim padom, i to upravo na planini. Petranje u kojem učestvuju dve prijateljice i Beckyin muž Dan (Gooding) polazi po zlu, on gine, Becky narednih godinu dana utapa tugu u alkoholu i razmišlja o samoubistvu dok se sklanja od oca (Morgan) koji pokušava da joj pomogne, a Hunter gradi karijeru na internetu snimajući svoje adrenalinske podvige. Hunter dolazi kako bi prodrmala Becky i povela je na penjanje koje će joj odagnati strahove, a da pritom na vrhu tornja može odati propisnu počast Danu i rastresti njegov pepeo.

Njih dve uspevaju da se popnu već u prvoj trećini filma, ali problem je, kao što već znamo, ređe u penjanju, a češće u spuštanju s dostignute visine. Ovde se on manifestuje u vidu rušenja spoljašnjih merdevina koje pokrivaju najviši deo tornja. Devojke nemaju dovoljno dugačak konopac da bi se spustile do sledeće platforme, nemaju skoro ništa hrane i vode, a antena na vrhu tornja, iako van funkcije, ometa signal za mobilni. Od sredstava prve pomoći imaju jedino signalni pištolj, ali on će ih pre uvaliti u nevolju nego što će im pomoći. Usput, tu se krije i jedna tajna iz registra melodrame i jedna začkoljica iz okruženja fantazije...

Interesantna premisa bi zapravo dosta bolje zasijala u svom koncentrovanom obliku, recimo kada bi film bio kraći za nekih 25 minuta, kada bi se glupački, stereotipni prolog ispričao kroz dijalog i kada bi se umesto melodrame i fantazijske distrakcije cela stvar bolje usidrila u realnosti. Umesto toga, Mann voli da nam „telefonira“ moguće peripetije i rešenja za njih, a da izazovne situacije s kojima se naše junakinje suočavaju budu sve luđe i luđe. Mann to svakako koristi da bi osmislio i izveo dojmljive akcione „set piece“ scene, u čemu mu dosta pomaže fotografija koja se oslanja na dronove i kombinacija praktičnih i kompjuterskih efekata, ali i da bi ponešto maskirao.

Scott Mann je, naime, reditelj uglavnom generičkih akcionih filmova, a scenarije uglavnom nije pisao sam nego mu ih je uglavnom pisao Jonathan Frank koji takođe nije neki izvrsni scenarista. S time u vezi, scenario za film je prilično tanak i često oslonjen na same klišee, a likovi od kojih sve zavisi nisu sami po sebi dovoljno karakterizirani, a najčešće ni simpatični (mislim, jedna pijana depresivka i jedna influenserka u pokušaju) da bi nas bilo preterano briga za ono što će im se dogoditi.

Opet, na šta je sve to moglo da ispadne, još smo i dobro prošli s Fall koji ispunjava svoju video-misiju da određeni vremenski period ispuni atraktivno snimljenim, na momente čak i napetim sadržajem koji zahteva suspenziju neverice za emocionalni efekat. Opet, mnoge su tu pouke koje bi reditelj i ko-scenarista mu tu mogli izvući, od onih zanatskih u smislu karakterizacije likova i „sidrenja“ priče bilo u realnost, bilo u fantaziju (a nikako u oboje istovremeno), pa do maksime da je manje često – više.

Heist / Bus 657

2015.

režija: Scott Mann

scenario: Stephen Cyrus Sepher, Max Adams

uloge: Jeffrey Dean Morgan, Robert De Niro, Dave Bautista, Gina Carano, Mark-Paul Gosselaar, Morris Chestnut, Stephen Cyrus Sepher

Još uvek mi je misterija kako regionalni distributeri slažu kino-program, odnosno kako biraju šta će pustiti u dvorane, a šta eventualno na DVD-u. No dobro, pustimo njih, jer ma koliko bilo čudno propustiti ili beskonačno odlagati filmove iz Oscar-sezone, ipak je čudnije kako eminentni hollywoodski distributeri uopšte pokupe nešto tako loše i potrošeno kao što je to Heist, poznat pod alternativnim nazivom Bus 657. Možda su se vodili za logikom da je tu ipak Robert De Niro, pa će to privući gledaoce, pritom zaboravljajući da ovaj veliki glumac u poslednje vreme igra gotovo isključivo u budalaštinama, a dobri filmovi mu se možda potkradu tu i tamo.

Dakle, od Heist ne treba ništa očekivati i to je jasno od prvog kadra, busa koji kruži neimenovanim američkim gradom. Na stanici u ne-baš-elitnom delu grada ulazi trudnica (Bosworth), uz očekivano prebiranje po sitnišu i bus odlazi samo da bi bio zaustavljen pod pretnjom oružja od strane trojice maskiranih tipova koji su, očito, upravo obavili pljačku.

Rez. Kliše “sedam dana ranije”. U nekom podrumu razjareni crnac (Chestnut) muči neko dvoje jadnika. Saznajemo da su oni navodno drpili nekih 10.000 dolara od njegovog gazde. Gazda Pope, to mu je i prezime i nadimak, kojeg igra Robert De Niro u svom sada već klasičnom “ja sam ovde samo zbog para” maniru, objašnjava da nije stvar love nego principa. Ubija jednog od njih dvoje i odlazi na svoju “žurku iznenađenja”. On je vlasnik kockarnice i odlazi u penziju.

U toj kockarnici radi Vaughn, ne znamo je li mu to ime ili prezime, igra ga Jeffrey Dean Morgan, i deluje kao pristojan i ispravan tip, ali je u problemu. Njegova kćerka je bolesna i treba joj operacija (od čega bolesna i kakva operacija, to nećemo saznati, ali nije ni bitno, to je jednostavno takav film), za šta mu treba novac koji on nema. Moli šefa za pomoć, odnosno za uslugu, biva odbijen i usput otpušten i namlaćen od strane razjarenog crnje (ima on ime, ali nisam ga zapamtio, niti ima potrebe, jer sve što ćemo o njemu primetiti je da je crn i da je razjaren). Jedini izlaz mu je da prihvati Coxovu (Bautista) ponudu i da njih dvojica i još neka dvojica (među kojima i ko-scenarista filma Sepher, što je čudno: zašto bi neko sebi napisao tako bezličnu ulogu?) opljačkaju njegovo nekadašnje radno mesto, uz očekivanu montažu “evo kako ćemo” monologa sa planom i scene same akcije. Stvari kreću po zlu, oni umesto autom beže pešice i moraju da zaustave pomenuti bus. Sve to prati policajka u patroli (Gina Carano, suviše slatka da bi se zadržala u MMA svetu, pa se bacila na glumu za šta ima talenta kao i prosečan komad nameštaja) i jurnjava počinje.

Jurnjava sa autobusom... Pitam se gde smo to već videli... A, da, Speed. I Heist ga bezočno krade, ali pokušava da u priču ubaci još silu nekih drugih naslova. To nisu ni reference, to su samo “skinute” i smuljane ideje. Policajka sa intuicijom, nakurčeni detektiv (Gosselaar), razlika u psihološkim profilima otmičara (Vaughn je pristojan i trudi se da sve prođe bez žrtava, Cox je nasilni ludak koji to i ne krije), mafijaš koji ima svoju ljudsku stranu (kćerka ne podnosi ono što je on postao), i tako dalje, kliše do klišea.

Zapravo nisam siguran da li je to ono najgore u filmu. Naravno, početak svega lošeg je u kriminalnom scenariju: loša karakterizacija likova, obrati koji su istovremeno i nelogični i potpuno očekivani, drveni dijalog koji treba da zazvuči cool, a ne uspeva... To se, naravno, nastavlja sa nemaštovitom “paint by numbers” režijom u standardu B-filma i aposlutno očajnom glumom. Jeffrey Dean Morgan se trudi da svog pristojnog lika odigra kao pristojan glumac, dok su ostali jednostavno užasni, u čemu prednjače Chestnut i Bautista.

A Robert De Niro? Znam da će ovo zvučati malo prejako, ali čini mi se da ga još nisam gledao u slabijem izdanju. A gledao sam Killing Season, tamo je barem dokazao da zna ispričati vic, ali ga je Travolta “pojeo” u lošosti sa svojim falšim srpskim. Ovde De Nirova gluma, kao uostalom i ceo film, nema čak ni onu ironičnu i nenamerno komičnu trash vrednost. Heist je film jednostavno nevredan gledanja.