Honest Thief

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Mark Williams

scenario: Mark Williams, Steve Allrich

uloge: Liam Neeson, Kate Walsh, Jai Courtney, Anthony Ramos, Jeffrey Donovan, Robert Patrick

Vreme prolazi i noviteti se otrcavaju ukoliko se na njih svako malo ne dodaje neki novi štos. Recimo karijera akcionog junaka Liama Neesona, nekada dramskog glumca koji je kroz tranzitnu fazu mentora i mudraca postao „akcijaš” pod stare dane. Naravno, Neeson je inteligentan i sposoban glumac koji vrlo dobro zna šta su mu jače strane (svi njegovi likovi nose tragiku u sebi, baš kao što je nosi i glumac u privatnom životu), ali su klišei kako i zašto on kreće putem osvete toliko puta ponovljeni (bazično, zlikovci prete da će mu ubiti dragu osobu) da to postaje zamorno. Poneka od „neesonijada”, međutim, u sebi ima dovoljno „twista” i šarma da iskoči iz mrtvog mora, u Cold Pursuit je to solidna doza autoironije budući da je film „remake” kultnog norveškog naslova Kraftidioten, u A Walk Among the Toombstones je to noir atmosfera i inteligentan scenario, a u Run All Night sirova snaga glume svih u glumačkoj postavi, muljavom i klišeiziranom scenariju uprkos.

Opet, akcioni filmovi za „mozak na pašu” su preko potrebni kino-kulturi uvek, a posebno u ovim kriznim vremenima, a ako gledaocu dolaze kao nešto što preseca rutinu gledanja zahtevnijih, festivalskih filmova, čak su i veoma osvežavajući. Honest Thief koji trenutno još uvek igra u hrvatskim kino-dvoranama takav je jedan osvežavajući akcioni triler koji po kvalitetu upada negde u prosek „neesonijada”, ali i koji na jedan čudan način, vrlo posredno, „hvata” duh vremena: ispražnjene ulice i generička predgrađa u kojima se radnja filma odvija bi u neko drugo vreme bili signal za produkcijsko siromaštvo, ali vreme distribucije obeleženo epidemijom i zatvaranjem daje im novi kontekst, iako je film zapravo snimljen prošle godine u ovo neko vreme.

Neeson igra naslovnog poštenog lopova imena Tom Doolan, majstora koji je opljačkao 12 banaka u 7 godina i iz njih odneo 9 miliona dolara. Nakon svog poslednjeg posla, iznajmljujući skladište za plen, upoznaje Annie (Walsh) koja tamo radi recepcionarski posao. Njih dvoje započinju vezu, a on se u nju toliko zaljubljuje da ne želi da išta pred njom krije, uključujući pljačkašku karijeru i novac. Zato smišlja plan da se sam prijavi federalcima i da se s njima nagodi da vrati ukradeni novac u zamenu za kratku zatvorsku kaznu u ustanovi minimalne sigurnosti uz sva parava na posete.

„Stare kuke” iz bostonske kancelarije Baker (Patrick) i sveže razvedeni Meyers (Donovan) šalju dvojicu mlađih kolega, Nivensa (Courtney) i Halla (Ramos) da provere navode jer se, izgleda, više krimosa željnih odmora javilo sa pričom da su, eto, baš oni pljačkaši poznati kao „In and Out Bandit”. Kada Nivens i Hall nađu deo novca u skladištu na koje ih je Tom uputio, Nivens dobija ideju da to pretvore u vlastiti penzioni fond, a Toma otpišu kao ludaka željnog pažnje. Problem je, međutim, u tome što su našli samo deo para, pa odlaze da ga pritisnu da kaže gde je ostatak. U kontrolu slučaja nenajavljen dolazi i Baker, situacija izmiče kontroli, stari agent gine, a dvojica mladih, psihopata Nivens i zbunjeni Hall, reše da to prišiju Tomu. U opasnosti je i Annie koja je videla dvojicu korumpiranih agenata kako kradu novac.

Ono što sledi je školski akcioni triler sa jurnjavom, pucnjavom i ponekom tučnjavom. Kao u starijim filmovima, ovde žena za potrebe scenarija dobija batine koje je, s razlogom, neprijatno gledati, dok psihopata dobija ubod makazama u intimni predeo. Ta je akciona scena jasnija od većine ostalih u kojima glavnu ulogu igraju relativno kratki rezovi i relativno drmusava kamera, što opet nije toliko iritantno kao u slučajevima nekih drugih filmova. Auto-jurnjave su začuđujuće siromašne, većina obračuna se takođe odvija na mestima bez ljudi, makar u formi statista, pa Honest Thief izgleda kao „lockdown film” iako to nije.

Najveći problem je scenario, odnosno izuzetno klimava motivacija likova za njihove postupke. Od čega je Tom živeo ako je ukradeni novac čuvao u skladištu? Otkud odjednom potreba da bude pošten, ne prema Annie, nego prema sistemu? Kako Nivens koji je lud, ali nije glup, misli da će se izvući ako bude gomilao leševe oko sebe tako što ubija svedoke? Naravno, suspenzija neverice je neophodan sastojak za gledanje akcionih filmova, ali ovde reditelj Williams, inače najpoznatiji po scenarističkom radu na seriji Ozarks i ko-scenarista mu relativno anonimni Steve Allrich ovde ipak traže previše od gledalaca.

Gluma malo ipak popravlja utisak. Neeson je standardan, on ovakve uloge sada može da odigra i u snu, ali mu je hemija sa Kate Walsh ovde sjajna. Ona je, pak, dobrodošlo i toplo prisustvo koje označava nekakvu humanost u inače ciničnom okruženju. Jai Courtney je lagano karikaturalan, ali ipak dovoljno interesantan i dovoljno preteći negativac, dok Jeffrey Donovan (koloritni filmski epizodista najpoznatiji po seriji Burn Notice) svoje manirizme tipa koji zna da se pobije, ali i da se nadmudruje dok pregovara ovde koristi savršeno funkcionalno.

Kada se crta na kraju podvuče, Honest Thief je tako gledljiv, ali ne i pamtljiv akcioni triler koji bi neke druge godine prošao sasvim ispod radara. Ove, pak, kao jedan od retkih stoji na putu karantinskog cunamija koji preti da za sva vremena zatvori bioskope.

A Family Man / The Headhunter’s Calling

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Mark Williams

scenario: Bill Dubuque

uloge: Gerard Butler, Gretchen Mol, Alison Brie, William Dafoe, Alfred Molina, Dustin Milligan, Anupam Kher, Max Jenkins

Nekada je bilo jednostavnije: pročitaš oglas u novinama, javiš se na prvi, drugi, treći i dobiješ posao direktno od već nekog šefa, ostaneš na tom poslu dok ne napreduješ, do penzije ili dok ne nađeš bolji na apsolutno isti način, dok firma ne propadne, dok te ne otpuste, kako god. Makar je bilo neposredno. Sada je i zapošljavanje biznis za sebe, pa postoje kadrovske kompanije u kojima rade “lovci na glave”, odnosno na talente koji će, kako se hvale, naći pravog čoveka za pravi posao.

Jedan od njih je Dane Jensen (Butler), jedan od najboljih u poslu, prava ajkula koja se ne libi da laže, maže i upotrebljava prljave trikove kako bi se progurao. Radna etika mu je perfektna, radno vreme od jutra do sutra, radno mesto kancelarijski sto sa timom mladih ajkula koje on predvodi. Od toga će mu pre ili kasnije stradati zdravlje (hint: šta god vam se desilo, NEMOJTE ulivati Red Bull u kafu!), a već mu strada porodični život. Decu skoro da ne viđa, njihove probleme otpisuje kao nebitne, a sa ženom (Mol) ima nezadovoljavajuće seksualne odnose jednom sedmično.

Na poslu se otvara mogućnost za napredovanje: stari gazda Ed (Dafoe) je rešio da proputuje svetom i uživa u životu, pa će svoje mesto glavnog glavonje prepustiti onome čiji mu tim u poslednja tri meseca u godini zaradi više novca. Pored Danea se za to mesto bori i Lynn (Brie), fakultetski obrazovana cura koja vodi tim istih takvih lovaca koja se od koloritnog Danea razlikuje samo po stilu i nastupu. I baš dok traje trka i bespoštedna borba, Daneovom sinu Ryanu (Jenkins) će otkriti određeni tip leukemije za koji se tvrdi da je najčešći oblik dečijeg raka. Hoće li Dane pobediti u internom takmičenju? Hoće li postati bolji otac i bolji čovek, pa posvetiti više vremena svojim najmilijima? Hoće li mali preživeti?

Mark Williams je producent sa dugogodišnjim iskustvom u filmskoj industriji i to uopšte nije loša polazna tačka. On ima dobar pregled nad filmom, ostaje u okvirima školske režije i uspeva da napravi pratljiv, pregledan film koji nema problema na vizuelnom nivou. Posebno je zanimljiva upotreba lokacija: iako je film većinom snimljen u Torontu, radnja se odvija u Chicagu čije prave (i doistna uslikane) lokacije imaju integralnu ulogu u priči. Sa druge strane, scenarista Bill Dubuque se tek probija u industriji u koju je došao iz korporativnih krugova, baš iz HR branše, što se oseti u solidnom poznavanju tehnologije i terminologije posla.

Međutim, to i dalje ne znači da je A Family Man dobar film, daleko od toga. Prvi i osnovni razlog za to toliko puta ispričana, standardna priča o bolesnom detetu koje budi čovečnost kod svojih roditelja. Tu ni Dubuque ni Williams ne uspevaju da izdignu film iz kaljuže potrošenog klišea, a čini se i da se ne trude. U konačnici, A Family Man je dozlaboga naivan, tup i predvidljiv film koji će svojom patetikom i besomučnim popovanjem devalvirati čak i onaj faktor zabave koji filmovi o biznisu u principu imaju: sav taj adrenalin koji biznis, novac i takmičenje donose i oštre i često neumesne kancelarijske šale koje su naprosto zabavne. Čak ni sa najboljom namerom na A Family Man je nemoguće gledati kao na nešto drugo osim kopije boljih, sada već kultnih filmova kakvi su Glengery Glen Ross ili Wall Street.

Drugi problem je popovanje koje postaje samo sebi svrha, pa onda film dovodi u sukob i sa eksternom i sa internom logikom. Očekuje se da za našu korporativnu šupčinu navijamo uprkos tome što je šupčina, da se nadamo njegovom iskupljenju i to je kriva premisa od početka. Ako ćemo za njega navijati, to će biti baš zbog toga što je šupčina, i to od interesantne sorte, a ne uprkos tome. Samu promenu i iskupljenje ćemo teško kupiti. Drugi problem je egzistencija premise filma u stvarnom svetu: džabe što autori filma kroz lik supruge isfuravaju tiradu o zajedništvu i o porodičnim vrednostima koje su najvažnije kada je “reality check” u potpunosti na strani korporativne ajkule. Naime, stvari kao što su ugodan život u kući u predgrađu sa kamenom fasadom, nameštaj, pa i bolnički troškovi koštaju toliko da za njih treba krvavo zaraditi na nekom korporativnom poslu jer se ne živi od ljubavi, familije na okupu i fotosinteze.

Treća stvar koja će zapečatiti sudbinu filma su glumačke izvedbe. Gerard Butler je jedan od producenata, a Dane kao lik mu predstavlja mogućnost da pokaže svoje mogućnosti i kao žestokog momka i kao žestokog frajera i kao duhovitog pametnjakovića. Na stranu što je lik previše napisan, Butler se s njim ne snalazi najbolje: akcenat mu šeta nikad ne pogađajući metu i izvedba liči na ne baš uspelu imitaciju Charlieja Sheena. Alison Brie koja ima potencijala i za dramsku glumu, a naročito je dobra u komičnim ulogama je zarobljena sa klišeiziranim, nerazvijenim likom. Gretchen Mol fingira toplinu kao dosadna, gunđajuća supruga i ne uspeva joj, ne njenom krivicom, koliko zbog lika kao takvog, a i William Dafoe je uloge velikih šefova i velikih seronja već igrao, i to dosta bolje od ovog šmiranja. Jedini koji tu deluje organski i ljudski je Alfred Molina kao Daneov stariji, teško zaposlivi klijent.

Konačno, ako vam je do emotivne manipulacije preko bolesnog deteta, samo napred i pogledajte film. Ako zaista ne vidite ništa cinično u tome da vam multimilionska industrija propoveda kako novac nije važniji od porodice na okupu, onda je ovo film za vas. Ako vam sve to deluje nategnuto i licemerno, niste jedini: nakon premijere u Torontu, ugledni kritičari su sahranili A Family Man (tada još pod nazivom The Headhunter’s Calling) kao lažnjak, kompetentno urađen, ali zasnovan na krivim temeljima. I to je otprilike to.