kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
U našoj slici o Islandu preklapa se ono iskonsko i sirovo (netaknuta, često ekstremna, a svakako ekstremno škrta priroda) sa onim savremenim i rafiniranim (napredno društveno uređenje usmereno ka sreći svojih stanovnika). Međutim, između ta dva pola puno je nijansi, paradoksa i komplikovane istorije o kojima ne razmišljamo tako često.
Primera radi, islandski jezik najstariji je kodifikovan u tom obliku od svih u svojoj jezičkoj grupi, ali je sam Island (za sada) najmlađa nezavisna i suverena država u makro-regiji Severne Evrope. Od svoje nezavisnosti, Island je finansijski bogata država, a pre toga je bio jedna od svetskih najsiromašnijih kolonija. Kao kolonija, Island je specifičan i po tome što na njemu nikada nije bilo domorodaca, već su ostrvo naselili vikinški istraživači, moreplovci i doseljenici. Opet, odnos između bivše kolonije i zemlje koja je bila kolonijalni gospodar u prošlosti i dalje je komplikovan, iako to baš nije transparentno.
Treći film islandskog reditelja s danskom diplomom i adresom Hlinura Palmasona, Godland, priča jednu crticu iz tog komplikovanog odnosa iz kolonijalnog doba. Inače, prvi Palmasonov dugometražni film Winter Brothers (2017) bio je danski i po jeziku i po „setingu“, drugi A White, White Day (2019) po oba kriterijuma je bio islandski. Godland, u kojem je ujedinio glumce iz oba svoja prethodna dugometražna filma, koprodukcioni je, dvojezičan, smešten uglavnom na island, ali ispripovedan iz perspektive danskog sveštenika, misionara i fotografa iz prve polovine XIX veka.
On, Lukas (Eliot Kroset Hove, zvezda Palmasonovog prvog filam) je poslat tamo s misijom da dođe do danske naseobine i tamo podigne crkvu, usput fotografišući svoje saputnike, meštane na cilju i krajolik. Čim dođe na kopno, dobiće vodiča Ragnara (Ingvar Egert Sigurdson, zvezda autorovog drugog uratka) koji ne govori danskim jezikom i generalno je nepoverljiv prema novim kolonistima, ali i prevodioca (Hilmar Gudjonson) koji će balansirati između njih dvojice, budući da ni Lukas nije baš oduševljen Islandom, grubim Islanđanima i činjenicom da je poslat među koloniste. Sam put preko kopna do naseobine biće težak, a Lukas će se svojim krivim odlukama koje će ga umalo stati života pobrinuti da bude još teži.
Jednom kada dođe do naseobine, brigu o njemu preuzeće Karl (Jakob Lohman, viđen u filmovima kao što su Enforcement i Riders of Justice iz 2020. godine) i njegove dve kćeri, starija Ana (Viktorija Karmen Sone) i mlađa Ida (Ida Mekin Hlinsdotir). Dok se sa mladom i zaigranom Idom Lukas povezuje na prijateljskim osnovama, između njega i Ane polako tinja strast potpirena obostranim interesima da se, kako znaju i umeju, izvuku s tog, od boga zaboravljenog, mesta. Ali može li tvrdoglavi, nadmeni i arogantni Lukas igrati pametno i može li se Ana, ma koliko snažna i snalažljiva bila kao ličnost, izboriti sa svojom sredinom?
Prva stvar koja je za analizu je naslov, odnosno naslovi. Engleski naslov pod kojim je film igrao po međunarodnim festivalima može se prevesti kao „božja zemlja“ i shvatiti krajnje ironično dok su islandski i danski originalni naslovi međusobno na istoj „liniji“, doduše potpuno suprotnoj od englesko-međunarodne: s tih jezika naslov se može prevesti kao „loša“ ili „deformisana zemlja“, što je svakako bliže Lukasovoj perspektivi situacije u kojoj se našao. Zajedno, pak, tvore finu dihotomiju.
Druga stvar za razmatranje je uvodna tekstualna kartica u kojoj se govori o sedam kolodijskih (ranih) fotografija koje je navodno snimio danski sveštenik, a koje su pronađene na jugoistočnoj obali Islanda. Ta kartica takođe najavljuje film kao fikcionalizovanu priču upravo o njima i tako stvara tipski okvir za film „po istinitom događaju“ koji ima slobodu da se udaljava od „istine“, ako se makar nominalno drži „događaja“. Palmason nam je tu, međutim, pripremio štos: fotografije nisu pronađene jer nikada nisu ni postojale, on ih je izmislio da sebi postavi okvir i posloži motivaciju likova. Doduše, fotografije jesu zaista snimljene na taj starinski način, a jedna od njih je poslužila i za poster.
Takvi štosevi ne bi smeli da nas začude ako iole poznajemo Palmasonov dosadašnji opus jer su i Winter Brothers i A White, White Day bili neobični filmovi s pomalo skrivenom autorovom agendom koju bi isti polako otvarao prema kraju. Prvi je egzistirao u svetu koji možemo opisati kao postapokaliptičnu blisku budućnost ili makar distorziranu, propadajuću, apokaliptičnu sadašnjost u skoro potpuno muškom okruženju izolovanog rudnika krečnjaka, a fokus mu je bio na odnosima izvitoperenim usled izolacije. Drugi je, pak, imao produženu ekspoziciju s eksplozivnim trilerskim raspletom, a bio je smešten u svet koji je istovremeno i realističniji (sličniji našem) i više unutrašnji, iz perspektive protagoniste.
Ne treba da nas čudi ni to što tehnički trikovi kojim se Palmason služi imaju itekako dramaturšku funkciju (uski format 4:3 sa zaobljenim uglovima ne samo da simulira format starih fotografija, već i Lukasovu suženu, egocentričnu perspektivu. U oba svoja prethodna filma autor je upotrebljavao slčne, ingeniozne i sasvim opravdane trikove, pritom nas uveravajući da on zna šta s njima želi da postigne čak i kad mi nismo sigurni da shvatamo.
Slično pokušava, pa čak donekle i uspeva, i ovde, dajući sasvim ličnu ocenu kolonizacije kao dvostruke patnje, i za kolonizatora i za kolonizovanog (ma koliko taj kolonizovani i sam u svojoj prošlosti bio kolonizator), te života kao stalne patnje koja može biti prekinuta nasilno, ali ne na onaj romantično-avanturistički način, već naprotiv, sasvim obično i tupo. Opet, trajanje filma od skoro dva i po sata i taktika anesteziranja gledaoca neprijatno sporim tempom kako ono malo kratkih šokova pri sredini i pri završnici bolje „upalili“ ponekad su velika, čak nepremostiva prepreka za pravi efekat. Godland je tako film koji sigurno ostavlja neki utisak, ali taj će utisak biti difuzan i slaba nagrada za pretrpljeno.
