Metal Lords

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Vremena su se promenila svugde, pa i u muzici i na filmu. Nije to ništa novo, vremena se stalno menjaju, a promena je jedina konstanta. A sa vremenima i promenama menjao se i odnos koji su filmovi imali prema metalu kao muzici.

Bivis i Bathed više ne komentarišu spotove s MTV-a, Vejn i Gart više nisu mladi, Bil i Ted su nedavno odsvirali svoje, a i Mali Niki, odnosno Adam Sendler, se uozbiljio i počeo da igra dramske, ili makar auto-ironične uloge u ozbiljnim filmovima.

Metal više nije oličenje neke kulerske pobune ili signal nečeg opasnog (setimo se samo „satanističke panike“ u Americi gde je slušanje metala korišćeno kao krunski dokaz protiv nesrećnika kojima su „pakovane“ osude), supkulturni fanatizam generacije X i delom ranih milenijalaca se istopio. Metal je postao relikvija koja se u raznim „post“ i „indi“ varijantama pokušava vratiti i okupiti novu fan-bazu, ili samo relikvija privlačna dinosaurusima poput potpisnika ovih redova.

Pitanje šta se desilo sa (bivšim i sadašnjim) metalcima koji su otišli u filmske stvaraoce se nameće gotovo samo od sebe. Sve i ako naslove kao što su ,,Deathgasm“ (Džejson Lei Hauden, 2015) i ,,The Devil‘s Candy“ (Šon Bern, 2015), ,,Zero Charisma“ (Keti Grem i Endru Metjus, 2013) i ,,Knights of Badassdom“ (Džo Linč, 2013), a o finskom ,,Heavy Trip“ (Juka Vitgren i Juso Latio, 2018) da i ne govorimo - proglasimo opskurnim ili makar uslovljenim supkulturom, šta nam ostaje? ,,Rock of Ages“ (Adam Šankman, 2012)? Budimo ozbiljni. ,,Sound of Metal“ (Derijus Marder, 2019), izuzetan film višesmislenog naslova u kojem je post/indi-metal poslužio prvo kao ishodišna tačka, kasnije „oduzeta“ u svrhu studije hendikepa i nošenja s njim? Islandski ,,Metalhead“ (Ragnar Bragason, 2013) koji se tvrdo oslanjao na stereotipe o norveškoj metal sceni 90-ih? Na kraju krajeva, ,,Lords of Chaos“ (2018) koji je zapravo više dokudrama na temu te iste norveške blek-metal scene, bazirana na senzacionalističkoj nefikcijskoj knjizi, ali snimljena od strane Jonasa Okerlunda, nekadašnjeg bubnjara švedskog sastava Bathory koji je tematiziranim događajima makar posredno svedočio?

Sada nam je putem Netfliksa pod lupu došao još jedan „metalski“ film krajnje metalskog naslova ,,Metal Lords“ iza kojeg kao scenarista stoji D. B. Vajs, poznat kao kreator serije ,,Game of Thrones“, a kao režiser Piter Solet, autor zapaženih filmova ,,Raising Victor Vargas“ (2002) i ,,Nick and Norah‘s Infinite Playlist“ (2008), kao i nešto manje uspele drame ,,Freeheld“ (2015). Prema Vajsovim rečima, film je delimično baziran na njegovoj „metalskoj mladosti“, ali zapravo više deluje kao pokušaj da se ta stara, „rubna“ muzika i supkultura približe mlađim generacijama.

Vreme radnje je sadašnje, a naš protagonista je stidljivi momčić Kevin (Džejden Martel), bubnjar kojem je njegov najbolji drug gitarista Hanter (Edijen Grinsmit) otkrio metal. Njih dvojica, naročito Hanter, pred sobom imaju jasno zacrtan cilj: osnovati funkcionalan metal bend i s njim trijumfovati na školskom susretu bendova. Naravno, obojica su otpadnici i ne nailaze na dobar odaziv svojih vršnjaka. A možda samo treba razmišljati van okvira i umesto basiste u bend ubaciti čelistkinju Emili (Ajzis Hejnsvort) koja, kao ni Kevin, ne zna puno o metalu, ali je spremna da eksperimentiše.

E, to će već malo teže ići, pre svega zbog toga što je Hanter sve samo ne ugodna osoba, zbog čega i on i dosta mekši Kevin upadaju u nevolje sa svojim vršnjacima, uglavnom Hanterovom krivicom. Još kada se javi privlačnost između Kevina i Emili, a Hanterovi ekscesi konačno privuku pažnju njegovog samohranog oca, plastičnog hirurga (Bret Gelman), koji ga pošalje na lečenje, stvar deluje neizvodivo. Dodajmo na to i sirenski zov popularnosti i prihvaćenosti koji Kevin oseti kada ga u svoje redove pozovu popularni momci s tezga-bendom, pa će se prijateljstvo i mlada ljubav na pravom testu...

Metal Lords je zapravo prilično „mejnstrim“, gotovo generički film o odrastanju koji „čekira“ brojne klišee žanra, kao i brojne klišee kojima su skloni ostareli „bivši“ metalci. Obilje potvrda za takav stav možemo naći već u prvoj polovini filma koja sve likove, a i odnose među njima, svodi na prilično stereotipne. Tako je Hanter uživljeni, sebični i samoživi seronja koji zapravo traži sledbenike, a sve oko sebe tretira kao smeće, Kevin je onda nesigurni klinac koji tek s naznakom prve ljubavi uspeva da „uzgoji“ nešto kičme. A Emili je stereotip „devojke s (psihičkim) problemima“, ali svejedno dobrog srca, ma koliko joj njena preka narav i akumulirane nesigurnosti krojile život. Iz toga se grade i njihove interakcije, koje deluju prilično neprirodno krunisane, tvrdo napisanim komičnim scenama namenjenim uglavnom ubiranju jeftinih smehova i emocionalnih poenti.

Stvar se malo popravlja u drugoj polovini filma, iako su dramaturški obrasci i dalje prisutni, čak i očiti, makar su režijski izvedeni mekše, prirodnije ili nadahnutije. U tome su dve scene kojima se omeđuje drugi čin ključne: ona prva nakon prvog (neprikazanog, a gotovo sigurno nespretnog) seksa između Kevina i Emili, te ona kada se pijanom Kevinu dok ga spopada zgodna, ali ne baš bistra Kendal, priviđaju „bogovi“ iz njegovog metalskog Panteona, a glavnu reč vodi Rob Halford iz sastava Judas Priest.

Nešto humora u trećem činu unosi i Džo Manđielo kao bivši metalac, a sada doktor Troj Niks, ali film zapravo najviše zavisi od trojce mladih glumaca u glavnim ulogama. U tom smislu, Adrijan Grinsmit, inače debitant u dugometražnom formatu, grca pod teretom velike, ali relativno rigidno napisane uloge, pa preglumljuje, u sličnom problemu je i Ajzis Hejnsvort koja pravi slične greške. Dok Džejden Martel, inače ponajbolji glumac svog uzrasta kojeg pratimo još od uloge u filmu ,,St. Vincent“ (Teodor Melfi, 2014), to sve nekako balansira koliko je moguće prirodnim držanjem.

Na kraju, ,,Metal Lords“ je prilično konvencionalan film na konvencionalne teme odrastanja, prijateljstva i ljubavi, izveden na prilično konvencionalan način, u krajnjoj liniji čak i namenjen konvencionalno ciljanoj tinejdžerskoj publici.

Osim u naslovu, metal je uglavnom sveden na ikonografiju i začin, ali makar dominira „saundtrekom“, i to u prilično razgranatom, eklektičnom obliku, koji može biti unekoliko edukativan mlađoj publici kojoj će ovo biti prvi susret s muzikom. Eto, nešto se našlo i za nas dinosauruse, toliko da skoro možemo oprostiti autorima ideju da je violončelo u metal bendu nešto novo i revolucionarno, nakon bezmalo 30 godina Apocalyptice.

Freeheld

2015.

režija: Peter Sollett

scenario: Ron Nyswaner (prema istoimenom kratkometražnom dokumentarcu)

uloge: Julianne Moore, Ellen Page, Michael Shannon, Steve Carell, Luke Grimes, Josh Charles

Oni koji me poznaju znaju da se naježim čim čujem sintagmu “family values” iliti “porodične vrednosti”. Asocira me na napadnu tradiciju, crkvu i dogmu, a u tome slutim alibi za podele i mržnju prema onima koji iz tog dogmatskog okvira istupaju. Ne mislim da su ljudi sa decom heroji, niti da je brak (imeđu muškarca i žene, kako već piše ili ne piše u Bibliji, Kuranu ili čemu već) nekakva svetinja. Mislim da svako treba da živi kako hoće i gde hoće, pritom da ne ugrožava druge, odnosno da im se minimalno petlja u život.

Sad na temu. Dakle, homoseksualne osobe, u slučaju ovog filma lezbejski par, registracija partnerstva i prava koja iz toga slede. Prvo i elementarno, nije mi briga šta vi, dragi čitaoci, mislite o ljudima takve seksualne orijentacije, kao što ni vas nije briga (nadam se) šta ja mislim. Jedno je, međutim, nesporan fakat. Ljudi koji godinama žive zajedno u kakvom god aranžmanu su jedno drugome najbliža familija i to samo zbog svog izbora, jer drugo i nije potrebno. Stoga bi u normalnom svetu morali uživati ista prava kao i bračni parovi.

Freeheld slika borbu policajke Laurel Hester da njenu penziju nasledi njena partnerka Stacie Andree, sa kojom živi skupa na istoj adresi i u registriranom partnerskom odnosu. Stvar je principa i jednakosti, ma koliko zakon bio nedorečen (državni zakon je prepoznavao instituciju partnerske veze, ali je pojedinim okruzima ostavljao na volju hoće li to uvažiti ili ne) i ma koliko okolina bila konzervativna. Taj slučaj je propisno odjeknuo po američkim medijima, pokrenuo proteste gay zajednice po celoj zemlji i postao svojevrsni kamen-međaš u borbi ovih ljudi za jednaka prava i na osnovu njega je snimljen već Oscarom nagrađeni kratkometražni dokumentarac. Poslednje i ne najmanje važno, ovaj slučaj je bio inspiracija Ellen Page da se deklarira kao lezbejka i ona je jedan od producenata filma.

Prvo upoznajemo Laurel (Moore), i to na poslu: ona je iskusna detektivka, sposobna i predana svom poslu. Takođe nema hrabrosti da ispolji svoj životni stil (ipak su to rane 2000-te, gay prava nisu bila na današnjem nivou), to krije čak i od svog partnera Danea Wellsa (Shannon), i to je čini toliko usamljenom da ide daleko (na odbojku u susednoj državi) kako bi upoznala nekoga. Taj neko je Stacie (Page), dosta mlađa mehaničarka večito u muškoj odeći (karirane košulje, obične majice, kape). Njih dve ubrzo počinju da žive zajedno, kupuju i preuređuju kuću, čak i nabavljaju predivnog mastifa da im pravi društvo.

Međutim, njihova sreća je kratkog veka. Posle pregleda u bolnici, Laurel je ustanovljen rak na plućima (viđali smo je sa cigaretom nekoliko puta, loš znak) u poodmakloj fazi. Njena je želja da Stacie nasledi njenu policijsku penziju jer je to jedini način da zadrži kuću koju ne može otplaćivati od svoje mehaničarske plate. Štos je u tome što zbog zakona okružno veće, naslovni Freeholdersi, ima diskreciono pravo da to dozvoli ili ne, a njihovi argumenti za “ne” iz njihove perspektive su nedvojbeni. Sledi iscrpljujuća borba za obe u kojoj će im pomoći Dane i gay advokat Steven Goldstein (Carell) sa svojim šarenim protestnim karnevalom. Najmlađi većnik Brian (Charles) se već lomi, ali pitanje je hoće li oni imati dovoljno vremena...

To što uopšte raspravljamo o temi filma govori i što se ta tema smatra toliko važnom da bude velika tema za film govori o našoj nespremnosti da prihvatimo jednakost u različitosti. Ma šta zakon propisivao, gay osobe će još dugo biti podložne diskriminaciji, sistemskoj i vansistemskoj. Podsećam, ova se istinita priča nije odigrala tako davno.

Ono što me kao kritičara zanima je kako je sve to realizirano. Sa glumačke strane, sve je više nego solidno. Julianne Moore je opet više nego dobra i bolja od filma u celini, a njena uloga se može porediti sa ulogom takođe umiruće osobe u filmu Still Alice za koju je prošle godine dobila Oscara. Ellen Page je solidno i predano prati kao Stacie, mada igra lik koji je manje ili više sveden na opšta mesta. Michael Shannon je samouveren, stabilan i odličan kao uvek, njegove uloge imaju to ljudsko lice, a Carell je glasan i spektakularan u zapravo slabije napisanoj ulozi.

Scenario zapravo nije jača strana filma. Potpisuje ga Ron Nyswaner, poznat po Philadelphiji, i igra na sigurno, pokušavajući da uhvati srednji put između faktografije, strastvene ljubavne priče, sudske drame i šireg konteksta cele priče. Obično kad se ide na sve, ne izvuče se ništa i to je donekle slučaj i ovde, premda je film pratljiv i jednostavan. Dodajmo na to par klišea, poput likova Laurelinih kolega među kojima je jedan sramežljivi gay, jedan tipičan Jersey Shore pandur sa pripadajućim akcentom i predrasudama i šefa alergičnog na politiku, ili poput blentave scene u kojoj Stacie uspeva da dobije posao u lokalnoj radionici, i za dobru meru nekoliko scena da nas podseti da društvo ne gleda blagonaklono na lezbejke, naročito eksponirane, i eto nama predloška za klasičan televizijski film o Važnoj Temi.

Iskreno, ni režija nije impozantna. Peter Sollett, autor dva zapažena indie filma, Raising Victor Vargas (2002) i Nick and Norah's Infinite Playlist (2008), uspeva da razigra glumce i ostavi im prostora da se pokažu i uspeva nekako da održi tempo na razini gledljivog. Štos je u tome što ne uspeva više od toga, da Freeheld učini pamtljivijim i posebnijim od filma-plakalice za nedeljno popodne uz TV ekran.

Pravi problem je u tome što Freeheld ne dostiže svoje potencijale, kako filmske, tako ni aktivističke. Ovakvi filmovi se obraćaju publici koja se slaže s njima. Drugi tabor će ga ionako preskočiti. Freeheld je pristojan, ali čisto sumnjam da će ovaj film doći do dovoljno široke publike i da će nekome zapravo otvoriti oči.