After the Wedding

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Ben Freundlich (prema originalnom scenariju Susanne Bier i Andersa Thomasa Jensena)

uloge: Michelle Williams, Julianne Moore, Billy Crudup, Abby Quinn, Alex Essola, Susan Blackweel, Vir Pachisia

Za razliku od njene internacionalne filmske karijere (na engleskom jeziku) koja nikako da krene (na televiziji joj sasvim dobro ide), danski opus filmašice Susanne Bier pokazao se vrlo blagorodnim u smislu inspiracije za američke "remake" verzije filmova koji uvek dolaze sa titlovima, a često i u sasvim nespektakularnom art-pakovanju. Prvo se Jim Sheridan dohvatio njenog filma Brothers, prebacujući temu porodične tragedije usled učešća u ratu u američki kontekst, a sada je i autor nezavisnih romantičnih drama Ben Freundlich rešio da ponudi svoje, američko i newyorško čitanje za Oscara nominovanog klasika After the Wedding.

Freundlich će sa svojom verzijom svakako profitirati od zvučne i izuzetno sposobne glumačke postave (predvodi je njegova supruga Julianne Moore), ali to možda neće biti dovoljno da se zamaskiraju arome centralnog koncepta svodljivog na izraz "i bogati plaču". Susanne Bier se od toga "branila" delimičnim stilskim maskiranjem svog filma u stil Dogme 95, ali taj pristup u američkom filmu, čak ni onom sasvim nezavisnom i marginalnom, ne može proći. Stoga je Freundlich odlučio da promeni polove centralnog trija likova, pritom potencijalno otvarajući polje za raspravu o rodnim ulogama u modernom svetu.

Radnja filma počinje u Indiji gde Isabel Andersen (Williams) vodi sirotište kojem ponestaje sredstava za brigu o svojim štićenicima. Ona i ostatak osoblja očekuju izdašnu donaciju od uspešne američke korporacije i njene direktorke, a za to Isabel mora da lično otputuje za New York, upozna se s njom i uveri je da baš njeno sirotište (od hiljade drugih institucija sličnog tipa) zaslužuje tu donaciju. Put je za nju posebno težak jer za sobom mora ostaviti momčića po imenu Jai (Pachisia) kojeg doživljava kao svog sina i kojem je ona jedina majčinska figura.

Sastanak sa čvrstom i uspešnom poslovnom ženom Theresom Young (Moore) ne prolazi po planu, pa Isabel mora ostati i preko vikenda za koji je Theresa zakazala udaju svoje kćeri Grace (Quinn). Theresa će je u znak izvinjenja pozvati na svadbu na koju će Isabel otići nemajući šta drugo da radi. Na svadbi je čeka šok: sa Theresinim mužem, uspešnim umetnikom Oscarom (Crudup) ima zajedničku pred-istoriju, a Grace je (SPOILER) njena kći koje se ona odrekla i dala je na usvajanje. Ne samo da će kćerka uspostaviti kontakt sa svojom biološkom majkom, već tu tajne i planovi "stečene" majke ne staju...

Ono što je u danskom originalu bilo temeljnije maskirano, u Freundlichovoj verziji je očitije: zaplet deluje kao materijal za sapunsku operu, što je inače svet u kojem bi se Susanne Bier savršeno snašla kao autorica čiji likovi egzistiraju u najvišem mogućem emocionalnom registru. To će, naravno, uzeti svoj danak pre svega na socijalnoj komponenti filma - indijski likovi su svedeni na pasivne primatelje pomoći belih spasitelja, dok se ostatak radnje filma odvija u bogataškom, nepristojno luksuznom okruženju, a da Freundlich po tom pitanju čak ni ne nudi nekakav komentar.

Srećom, glumci su dovoljno raspoloženi da svojim likovima udahnu dovoljno života i kreiraju uverljivi balans ljudskih vrlina i nedostataka, pa je tako Theresa u interpretacije Julianne Moore dobronamerna, ali arogantna usled nestrpljenja, Billy Crudup kanalizira frustraciju muškarca koji se nije sasvim ostvario, pa je prinuđen da živi po pravilima koja mu nameću drugi, u ovom slučaju žene, a Michelle Williams kao Isabel uverljivo igra dobročiniteljku čija savest možda nije najčistija i koja to maskira pravedničkom rezignacijom prema bogatašima, a ni Grace u interpretaciji Abby Quinn nije tipična razmažena bogatašica, već osoba od krvi i mesa koja pokazuje znakove nesigurnosti.

Freundlich, međutim, uspeva da sa svojim buržoaskim likovima uhvati nekakav balans i da kroz njih ispostavi nekoliko bitnih tema koje se u ovakvim pričama ne podrazumevaju nužno, kao i da proturi nekoliko britkih opservacija o tom miljeu. Neke od tih tema, poput balansiranja poslovnog i privatnog života u slučaju žene koja funkcioniše kao komandant i na poslu i kod kuće i bogataške potrebe da uređuju ne samo svoj život, nego i živote svih oko sebe ostaju tek zanimljive natuknice iako bi se oko njih dalo složiti jedan dobar film. Sa druge strane, opservacije o tome kako čak i njihove šale nisu nimalo spontane deluje krajnje iskreno.

Mesto gde on propušta priliku da se od originala odvoji na ispravan i pamtljiv način je upravo onaj glavni štos u njegovom scenariju: zamena polova glavnog trojca likova u odnosu na original. Taj pristup je nudio mogućnost da se prozbori koja reč o razlikama između očinstva i materinstva kada je reč o odnosima sa decom, ali Freundlich kao da samo pokušava pojačati ionako pojačane emocije šokom da majka ostavlja dete na usvajanje, a da je otac taj koji se tu predomišlja, uz patetičnu (ili neuspelo parodičnu) repliku u kojoj Oscar objašnjava Grace kako je dobila ime. Na kraju krajeva, After the Wedding je film koji deluje kao da je naslonjen na neke stare i prevaziđene trendove od kojih se teško odvaja, iako ima časne namere.

Freeheld

2015.

režija: Peter Sollett

scenario: Ron Nyswaner (prema istoimenom kratkometražnom dokumentarcu)

uloge: Julianne Moore, Ellen Page, Michael Shannon, Steve Carell, Luke Grimes, Josh Charles

Oni koji me poznaju znaju da se naježim čim čujem sintagmu “family values” iliti “porodične vrednosti”. Asocira me na napadnu tradiciju, crkvu i dogmu, a u tome slutim alibi za podele i mržnju prema onima koji iz tog dogmatskog okvira istupaju. Ne mislim da su ljudi sa decom heroji, niti da je brak (imeđu muškarca i žene, kako već piše ili ne piše u Bibliji, Kuranu ili čemu već) nekakva svetinja. Mislim da svako treba da živi kako hoće i gde hoće, pritom da ne ugrožava druge, odnosno da im se minimalno petlja u život.

Sad na temu. Dakle, homoseksualne osobe, u slučaju ovog filma lezbejski par, registracija partnerstva i prava koja iz toga slede. Prvo i elementarno, nije mi briga šta vi, dragi čitaoci, mislite o ljudima takve seksualne orijentacije, kao što ni vas nije briga (nadam se) šta ja mislim. Jedno je, međutim, nesporan fakat. Ljudi koji godinama žive zajedno u kakvom god aranžmanu su jedno drugome najbliža familija i to samo zbog svog izbora, jer drugo i nije potrebno. Stoga bi u normalnom svetu morali uživati ista prava kao i bračni parovi.

Freeheld slika borbu policajke Laurel Hester da njenu penziju nasledi njena partnerka Stacie Andree, sa kojom živi skupa na istoj adresi i u registriranom partnerskom odnosu. Stvar je principa i jednakosti, ma koliko zakon bio nedorečen (državni zakon je prepoznavao instituciju partnerske veze, ali je pojedinim okruzima ostavljao na volju hoće li to uvažiti ili ne) i ma koliko okolina bila konzervativna. Taj slučaj je propisno odjeknuo po američkim medijima, pokrenuo proteste gay zajednice po celoj zemlji i postao svojevrsni kamen-međaš u borbi ovih ljudi za jednaka prava i na osnovu njega je snimljen već Oscarom nagrađeni kratkometražni dokumentarac. Poslednje i ne najmanje važno, ovaj slučaj je bio inspiracija Ellen Page da se deklarira kao lezbejka i ona je jedan od producenata filma.

Prvo upoznajemo Laurel (Moore), i to na poslu: ona je iskusna detektivka, sposobna i predana svom poslu. Takođe nema hrabrosti da ispolji svoj životni stil (ipak su to rane 2000-te, gay prava nisu bila na današnjem nivou), to krije čak i od svog partnera Danea Wellsa (Shannon), i to je čini toliko usamljenom da ide daleko (na odbojku u susednoj državi) kako bi upoznala nekoga. Taj neko je Stacie (Page), dosta mlađa mehaničarka večito u muškoj odeći (karirane košulje, obične majice, kape). Njih dve ubrzo počinju da žive zajedno, kupuju i preuređuju kuću, čak i nabavljaju predivnog mastifa da im pravi društvo.

Međutim, njihova sreća je kratkog veka. Posle pregleda u bolnici, Laurel je ustanovljen rak na plućima (viđali smo je sa cigaretom nekoliko puta, loš znak) u poodmakloj fazi. Njena je želja da Stacie nasledi njenu policijsku penziju jer je to jedini način da zadrži kuću koju ne može otplaćivati od svoje mehaničarske plate. Štos je u tome što zbog zakona okružno veće, naslovni Freeholdersi, ima diskreciono pravo da to dozvoli ili ne, a njihovi argumenti za “ne” iz njihove perspektive su nedvojbeni. Sledi iscrpljujuća borba za obe u kojoj će im pomoći Dane i gay advokat Steven Goldstein (Carell) sa svojim šarenim protestnim karnevalom. Najmlađi većnik Brian (Charles) se već lomi, ali pitanje je hoće li oni imati dovoljno vremena...

To što uopšte raspravljamo o temi filma govori i što se ta tema smatra toliko važnom da bude velika tema za film govori o našoj nespremnosti da prihvatimo jednakost u različitosti. Ma šta zakon propisivao, gay osobe će još dugo biti podložne diskriminaciji, sistemskoj i vansistemskoj. Podsećam, ova se istinita priča nije odigrala tako davno.

Ono što me kao kritičara zanima je kako je sve to realizirano. Sa glumačke strane, sve je više nego solidno. Julianne Moore je opet više nego dobra i bolja od filma u celini, a njena uloga se može porediti sa ulogom takođe umiruće osobe u filmu Still Alice za koju je prošle godine dobila Oscara. Ellen Page je solidno i predano prati kao Stacie, mada igra lik koji je manje ili više sveden na opšta mesta. Michael Shannon je samouveren, stabilan i odličan kao uvek, njegove uloge imaju to ljudsko lice, a Carell je glasan i spektakularan u zapravo slabije napisanoj ulozi.

Scenario zapravo nije jača strana filma. Potpisuje ga Ron Nyswaner, poznat po Philadelphiji, i igra na sigurno, pokušavajući da uhvati srednji put između faktografije, strastvene ljubavne priče, sudske drame i šireg konteksta cele priče. Obično kad se ide na sve, ne izvuče se ništa i to je donekle slučaj i ovde, premda je film pratljiv i jednostavan. Dodajmo na to par klišea, poput likova Laurelinih kolega među kojima je jedan sramežljivi gay, jedan tipičan Jersey Shore pandur sa pripadajućim akcentom i predrasudama i šefa alergičnog na politiku, ili poput blentave scene u kojoj Stacie uspeva da dobije posao u lokalnoj radionici, i za dobru meru nekoliko scena da nas podseti da društvo ne gleda blagonaklono na lezbejke, naročito eksponirane, i eto nama predloška za klasičan televizijski film o Važnoj Temi.

Iskreno, ni režija nije impozantna. Peter Sollett, autor dva zapažena indie filma, Raising Victor Vargas (2002) i Nick and Norah's Infinite Playlist (2008), uspeva da razigra glumce i ostavi im prostora da se pokažu i uspeva nekako da održi tempo na razini gledljivog. Štos je u tome što ne uspeva više od toga, da Freeheld učini pamtljivijim i posebnijim od filma-plakalice za nedeljno popodne uz TV ekran.

Pravi problem je u tome što Freeheld ne dostiže svoje potencijale, kako filmske, tako ni aktivističke. Ovakvi filmovi se obraćaju publici koja se slaže s njima. Drugi tabor će ga ionako preskočiti. Freeheld je pristojan, ali čisto sumnjam da će ovaj film doći do dovoljno široke publike i da će nekome zapravo otvoriti oči.

Still Alice

2014.

scenario i režija: Richard Glatzer, Wash Westmoreland (po romanu Lise Genove)

uloge: Julianne Moore, Kristen Stewart, Alec Baldwin, Kate Bosworth, Hunter Parrish, Shane McRae, Stephen Kunken

Nepoverljiv sam prema filmovima o bolestima. Čak i u slučaju filma Amour, odlagao sam da ga pogledam koliko sam mogao, a filmove oko kojih se diže prašina obično pogledam čim sam u prilici. Nije to zbog neke preterane osetljivosti, gledanjem filmova čovek očvrsne u tom pogledu, nego zbog nekakve lične etike: ne volim portrete ljudi koji gube dostojanstvo i ne volim da učestvujem u izlaganju tuđe muke svima na videlo. Posebno ne padam na patetiku, Oprah Show i Hallmark Channel, a Still Alice opasno hoda po tom rubu.

Razlog zašto sam ga pogledao je Julianne Moore, njena nominacija za Oscara i status favorita u trci. Ona će verovatno odneti kipić i uloga u Still Alice će tome doprineti jer je jedna od boljih njenih, a dobrih je imala mnogo, od Big Lebowskog i Boogie Nights nadalje. Ona se trudi čak i kad je film osrednji ili loš i pokušava da svaku svoju odigra ne samo pošteno, nego i profilirano. U poslednjih nekoliko godina je veoma aktivna, sa po nekoliko filmova godišnje, a samo prošle godine njena karijera beleži 5 filmova i dve izvrsne uloge. Jedna je u Still Alice, a druga, meni još dojmljivija, u Cronenbergovom Maps to the Stars. Ako uloga u Still Alice nije dovoljna (a jedna je od najboljih ženskih uloga ove godine), verovatno će proraditi “McConaughey” efekat, odnosno kumuliranje ranijih zasluga. Nemojmo zaboraviti da Julianne Moore ima već 4 nominacije pre ove i da je nekako došao red na nju.

 

Julianne Moore nosi film na svojim plećima, njena uloga je savršeno odmerena i zaziva određene emocije i empatiju. Ni ostatak glumačkog ansambla ni u kom slučaju nije loš, Alec Baldwin kao da se pretplatio na sporedne uloge u filmovima sa budućim “oscarovkama”, a Kristen Stewart uspešno spira sa sebe i poslednje tragove Twilight sage. Film sam po sebi je tako-tako, bolji od TV filmova iako na njih pomalo i liči, i dobar koliko može da bude jedan američki, nezavisno snimljeni, ali od Hollywooda pokupljeni “tearjerker”. Priča je standardna, ali je ispiračana na svežiji i inovativniji način i oseća se iskrena empatija rediteljskog (i životnog) para prema svojoj junakinji. Zanimljiv podatak je da je pre desetak godina Richardu Glatzetu otkrivena jedna varijanta skleroze, pa je ovo u neku ruku njegova poruka svetu.

Bolest na tapetu u Still Alice je redak oblik Altzheimerove bolesti, nasledan i sa tendencijom brzog napredovanja. Kad upoznajemo Alice (Moore), ona je već bolesna, ali u veoma ranoj fazi i bez dijagnoze, funkcionalna i srećna. Ona je profesorka na odeljenju za lingvistiku prestižnog univerziteta i cenjena intelektualka. Udata je za akademika takođe, Johna (Baldwin) i sa njim ima troje odrasle i uspešne dece. Oni su situirani, čak bogati (ali ne nepristojno bogati), i posvećeni svojim karijerama i imaju više odnos pun poštovanja nego strastven odnos. Od troje dece, dvoje starijih imaju karijere, Anna (Bosworth) je već i udata i sa mužem očekuje blizance, a Tom (Parrish) treba da diplomira na medicinskom fakultetu. Najmlađa kćerka Lydia (Stewart) je možda malo “problematična” i to samo iz razloga što je strastvena osoba koja želi da se bavi glumom, a ne nekim sigurnijim poslom.

Prvi simptomi su takvi da se mogu odbaciti, i Alice ih odbacuje. Izgovor može biti umor, a može i bilo šta drugo. Čak ni tome što je umalo uprskala važno predavanje u Los Angelesu ne mogavši da se pravilno izrazi Alice ne pridaje previše značaja. Prvi ozbiljan problem će biti kada se izgubi na kampusu koji bi morala poznavati kao svoj džep, onda kad joj misli odlutaju na vlastitom predavanju. Sumnjajući na tumor, odlazi na pretrage, ali vest je mnogo gora. U pitanju je Altzheimerova bolest, u retkom obliku, neizlečiva i brza. Njeno stanje se možda neće pogoršavati iz dana u dan, ali povratka nema...

Autori jednu staru priču pričaju na dovoljno iskren i vrlo malo patetičan način. Naravno, tu i tamo će dati oduška potrebi za ljigavljenjem i preterati, posebno su ljigave scene u kojima se Alice priprema na samoubistvo, ali to su podnošljivi problemi. Ono što je zanimljivo je praćenje rutine i promene rutine. Alice trči dok može. Alice se tera na mentalni trening dok može. Alice piše dok može, čak sastavlja motivacioni govor za udruženje obolelih. Alice se brine sama o sebi i pomaže se alarmima na telefonu. Isto tako, ona se na trenutke gubi, ne prepoznaje svoju kuću, decu i muža. Zapravo gledamo kako jedna jaka i intelektualna žena postaje nemoćna i potpuno ovisna o brizi drugih ljudi. I to je možda i najveći horor bolesti.

Julianne Moore ima pomoć celog glumačkog ansambla. Alec Baldwin joj sjajno sekundira kao hladni, ali ipak pristojni muž koji se zakopava u posao misleći da je to najbolje za sve. Kate Bosworth i Hunter Parrish zaista deluju kao da su porasli u toj familiji pa se odvojili i naprosto imaju svoje brige koje su preče od zajedničkih. Najpozitivnije iznenađenje, ako je to iznenađenje uopšte, je Kristen Stewart koja iz filma u film dokazuje da je vrlo sposobna glumica, možda od samo nekoliko uloga (uglavnom strastvenih osoba ispunjenih angstom), ali u tome apsolutno pri vrhu. Ona se vraća tamo gde je stala pre Twilighta koji joj je možda doneo nešto prolazne slave, ali joj je objektivno usporio glumačku karijeru.

Na kraju krajeva, Still Alice je solidan film koji uglavnom izbegava zamke klišea i koji se drži skupa zbog glumaca i njihove predanosti i sjajne zajedničke hemije (scene sa Julianne Moore i Kristen Stewart su pravo uživanje), kao i zbog autorske iskrenosti i potrebe da svojoj junakinji sačuvaju dostojanstvo. Opet, to nije film koji bih preporučio, težak je i nije baš toliko dobar ili nov, ali nije ni gubljenje vremena.

The English Teacher

2013.

režija: Craig Zisk

scenario: Dan Chariton, Stacey Chariton

uloge: Julianne Moore, Michael Angarano, Greg Kinnear, Nathan Lane, Fiona Shaw (glas)

  Julianne Moore igra naslovnu ulogu, srednjoškolsku profesorku engleskog, staru usedelicu koja čita romantičnu literaturu i ide na beznadežne sastanke na slepo. I to je dobro, jer je Julianne Moore dobra glumica koju smo navikli da gledamo dijametralno suprotnim ulogama, najčešće žrtve psihičkog nasilja ili žene sa neverovatnim seksualnim apetitom. Sada imamo priliku da vidimo njen komičarski potencijal.  
  Loše je to što The English Teacher, iako gledljiv, nije nikako dobar film. Utisak o njemu nije ni toliko loš koliko bezizražajan i generički. To je gotovo siguran znak da autori nisu baš imali pojma šta će sa filmom, scenario se oslanja na masu opštih mesta, nema hrabrosti ni za pravu dramu ni za pravu crnu komediju, pa je zaglavljen u granicama predvidljivog “sitcoma”. Ovo je jedan od onih naštancanih indie filmova koji se prikazuju na marginama osrednjih festivalčića.  
  Ispod ove mutne površine se možda krije i dobar film koji nikako da ispliva. Dakle, naratorka sa strogim britanskim akcentom (Shaw) nam izlaže Lindinu (Moore) životnu priču. Međutim, jednog dana njena rutina će biti prekinuta povratkom njenog “zvezdanog” učenika Jasona (Angarano), jedinog do kojeg je “doprla” do te mere da je poželeo da bude pisac. Jason je imao epizodu u kojoj je ganjao karijeru dramskog pisca, ali njegov tekst nije završio u produkciji, pa se vratio u svoj rodni gradić i to u očevu kuću. U Americi to znači da je looser, a otac (Kinnear) vrši pritisak na Jasona da ode i studira nešto korisno, kao recimo pravo.  
  Linda će, naravno, pročitati njegovu dramu, prepoznati u njoj krik iskrenog umetnika i pokušati da je izgura za školsku predstavu. Na scenu stupa najkitnjastiji lik, šef dramske grupe Kapenas (Lane), karikatura “pozorišne persone”, propali umetnik koji se gađa sa terminima i uglavnom izmišljenim angedotama. Naravno, njemu će tekst sjajno doći da konačno napravi neku predstavu koja nije “Važno je zvati se Ernest”. U to treba ubediti upravu škole i pripremiti glumce, a u jednom trenutku sve će poći naopako, i eto nama “sitcoma”. Ispod radara se provlači da je Jasonova drama klasično novodobno umetničarenje i festival preseransa, i to je jedan od boljih štoseva u filmu.  
  Negde u jesen, u onih par sedmica između letnje i “oscarovske” sezone, ispliva nekoliko takvih festivalskih filmčića. Dosta često pokušavaju da se prikrpe na osećaj nostalgije za vremenima kada je sve bilo bolje ili lakše. Prošle godine smo imali Liberal Arts, veseli filmčić koji nam je pobudio nostalgiju za studentskim danima, ali on je imao “ono nešto” i delovao je iskreno. The English Teacher pokušava da nam probudi nostalgiju za srednjoškolskim vremenima, ali je previše izveštačen i klišeiziran.  
  Iako su svi likovi potpuno veštački, Julianne Moore kao Linda je u najmanju ruku zanimljiva, ali to je zasluga same glumice i njene prethodne karijere. Nathan Lane je na prvu loptu zanimljiv kao učitelj drame, ali ta njegova pederska kitnjastost se vrlo brzo ofuca i postane uvredljiva i za gayeve i za ljubitelje drame i teatra. Greg Kinnear je relativno uverljiv kao Jasonov otac i uspeva da inače napadnu transformaciju lika izvede vešto. Angarano potencira Jasonovu cmizdravost i iritantnost. Pored njih imamo karikature sirovina kao direktorku škole i njenog zamenika i karikature različitih tipova učenika, posebno onih u dramskoj grupi (mala kurva, mali sarkastični ljigavko, mala alternativka i jedna debela). Sve u svemu, tipične zaplete i tipične likove. Od početka (ničim izazvane naratorke) do kraja (potpunog preokreta što se tiče stajališta likova), film izgleda sklepano iz naštancanih delova.  
  The English Teacher je gledljiv, ali otrcan i nepamtljiv film. Julianne Moore je sjajna glumica, u to nema sumnje, ali bolje pogledajte neki drugi njen film. I tako važi za indie kraljicu, snima po nekoliko filmova godišnje, i pre ili kasnije će ponoviti izlet u komediju.