Colette

kritika objavljena na DOP-u

Emancipacija žena bio je dugotrajan i mukotrpan proces suočen sa iracionalnim (ili, pak, sasvim oportunim) otporom kako muškaraca, tako i drugih žena koje nisu bile sposobne ili voljne da zamisle svet izvan okvira koje je nametao patrijarhat. Dok se o društvenoj i političkoj emancipaciji (pravo na rad, pravo glasa, pravo nasleđivanja i slično) govori dosta često i sa puno istorijski uslovljenog poštovanja, o intimnoj (odnosno seksualnoj) govori se vrlo malo, naročito u kontekstu starijem od 60-ih godina i seksualne revolucije. Na tom polju je u francuskim nacionalnim, ali i globalnim okvirima prve važne korake načinila Sidonie-Gabrielle Colette svojim romanima o Claudine koji su ujedno i tema bio-pica u režiji Washa Westmorelanda jednostavno nazvanog Colette.

Naslovnu junakinju u još jednoj kostimiranoj interpretaciji Keire Knightley upoznajemo kao seosku devojku “iz dobre kuće”, ali bez miraza kojoj se udvara slobodoumni pariški pisac i izdavač Henry Gauthier-Villars, zvani Willy (Dominic West), onako kako je to bilo uobičajeno za kraj XIX stoleća: pismima i retkim posetama. Razlog da se dvoje ljudi iz različitih svetova sretnu posve je banalan: njihovi očevi su zajedno služili vojsku u jednom izgubljenom ratu. Pomalo doduše ostaje misterija kako se “gradski mačak” Willy zagledao / zaljubio u seosku curu razapetu između prirodnih strasti i društvenih normi, ali objašnjenje može biti dvojako i u oba slučaja on ispada proračunati gad.

Već nakon venčanja, Colette mu stavlja do znanja da neće biti njegova domaćica dok on okolo naganja kurve, makar i po cenu povratka na selo. Tu nastupa drugi Willyjev proračunati plan: “upregnuti” Colette u svojstvu “ghostwritera” i time pokrenuti posustalu karijeru popularnog pisca lakog štiva. Prvi “draft” autobiografskog romana ocenjen je suviše ženstvenim i romantičnim, ali već drugi, retrospektiva života propupale curice iz ugla zrelije i seksualno verzirane dvadesetogodišnjakinje, postao je pravi hit i to ne samo kod književne publike. Cura imena promenjenog u Claudine ubrzo se pretvorila u franšizu, preselivši se prvo u teatar i kabare, pa onda i na omote bombona, poklopce krema i ostale ne naročito literarne proizvode.

Publika je tražila još, Colette je vredno pisala, ponekad uzimajući kao inspiraciju stvarne avanture kao što je bila ona njena i Willyjeva sa bogatom američkom naslednicom (Eleanor Tomlinson), ponekad puštajući mašti na volju, a Willy se na to uredno potpisivao, objavljivao, zarađivao i – kockao se. Jasno, opsesivni nevaljalac u svakom smislu te reči nije baš sjajan izbor za bračnog partnera, ali čini se da Colette nema izbora. Ili možda ima, vremena se menjaju, XX stoleće se zahuktava, a na Willyjeva bračna neverstva ona odgovara svojima. Možda će veza sa još jednom slobodoumnom (i za takav status nužno bezobrazno bogatom) ženom koja se oblači u mušku odeću koja se predstavlja kao Missy (Denise Gough) Colette pogurati u smeru nezamislivog – razvoda i sudskog procesa za autorska prava protiv bivšeg muža…

Bez ikakve dileme, Colette je bila jedna revolucionarna ličnosti koja je spajala višestruke talente, intelekt i prostodušnu iskrenost i kao takva je postala jedna od ranih feminističkih ikona. Publika ju je volela i verovala joj možda upravo zbog toga što se nije činilo kao da ima agendu, već da polazeći iz sebe diktira duh vremena umesto da ga prati. Pitanje je, međutim, koliko duh takve ličnosti može uhvatiti autor kalibra Washa Westmorelanda u čijem se čak i najuspešnijem filmu Still Alice (pritom inspiriranim stvarnim iskustvom njegovog ko-scenariste i partnera Richarda Glatzera) jasno vidi kalkulacija i koji će biti upamćen samo po sjajnim glumačkim ostvarenjima Julianne Moore i Kristen Stewart.

Ovde čak ni gluma nije zadivljujuća iako je Keira Knightley u boljem izdanju nego obično zato što njen lik ima više duha od ljudske lutke za oblačenje raskošnih haljina, kako se može opisati njen tip uloge. Dominic West ne uživa u teatralnosti potrebnoj za lik Willyja, ostatak ansambla je korektan ali bez pamtljivih epizoda (osim Eleanor Tomlinson, ali ne nužno zbog njenog glumačkog angažmana koliko zbog ličnih preferenci kritičara koji ovaj prikaz piše). Bazično, Colette nije nimalo revolucionaran film, već je primer autorski konzervativnog, da ne kažem zastarelog “mainstreama”, kostimirana drama na tragu onih s kraja prošlog stoleća. Colette nije loš film, ali je Colette zaslužila ako ne bolji, onda barem hrabriji.

Still Alice

2014.

scenario i režija: Richard Glatzer, Wash Westmoreland (po romanu Lise Genove)

uloge: Julianne Moore, Kristen Stewart, Alec Baldwin, Kate Bosworth, Hunter Parrish, Shane McRae, Stephen Kunken

Nepoverljiv sam prema filmovima o bolestima. Čak i u slučaju filma Amour, odlagao sam da ga pogledam koliko sam mogao, a filmove oko kojih se diže prašina obično pogledam čim sam u prilici. Nije to zbog neke preterane osetljivosti, gledanjem filmova čovek očvrsne u tom pogledu, nego zbog nekakve lične etike: ne volim portrete ljudi koji gube dostojanstvo i ne volim da učestvujem u izlaganju tuđe muke svima na videlo. Posebno ne padam na patetiku, Oprah Show i Hallmark Channel, a Still Alice opasno hoda po tom rubu.

Razlog zašto sam ga pogledao je Julianne Moore, njena nominacija za Oscara i status favorita u trci. Ona će verovatno odneti kipić i uloga u Still Alice će tome doprineti jer je jedna od boljih njenih, a dobrih je imala mnogo, od Big Lebowskog i Boogie Nights nadalje. Ona se trudi čak i kad je film osrednji ili loš i pokušava da svaku svoju odigra ne samo pošteno, nego i profilirano. U poslednjih nekoliko godina je veoma aktivna, sa po nekoliko filmova godišnje, a samo prošle godine njena karijera beleži 5 filmova i dve izvrsne uloge. Jedna je u Still Alice, a druga, meni još dojmljivija, u Cronenbergovom Maps to the Stars. Ako uloga u Still Alice nije dovoljna (a jedna je od najboljih ženskih uloga ove godine), verovatno će proraditi “McConaughey” efekat, odnosno kumuliranje ranijih zasluga. Nemojmo zaboraviti da Julianne Moore ima već 4 nominacije pre ove i da je nekako došao red na nju.

 

Julianne Moore nosi film na svojim plećima, njena uloga je savršeno odmerena i zaziva određene emocije i empatiju. Ni ostatak glumačkog ansambla ni u kom slučaju nije loš, Alec Baldwin kao da se pretplatio na sporedne uloge u filmovima sa budućim “oscarovkama”, a Kristen Stewart uspešno spira sa sebe i poslednje tragove Twilight sage. Film sam po sebi je tako-tako, bolji od TV filmova iako na njih pomalo i liči, i dobar koliko može da bude jedan američki, nezavisno snimljeni, ali od Hollywooda pokupljeni “tearjerker”. Priča je standardna, ali je ispiračana na svežiji i inovativniji način i oseća se iskrena empatija rediteljskog (i životnog) para prema svojoj junakinji. Zanimljiv podatak je da je pre desetak godina Richardu Glatzetu otkrivena jedna varijanta skleroze, pa je ovo u neku ruku njegova poruka svetu.

Bolest na tapetu u Still Alice je redak oblik Altzheimerove bolesti, nasledan i sa tendencijom brzog napredovanja. Kad upoznajemo Alice (Moore), ona je već bolesna, ali u veoma ranoj fazi i bez dijagnoze, funkcionalna i srećna. Ona je profesorka na odeljenju za lingvistiku prestižnog univerziteta i cenjena intelektualka. Udata je za akademika takođe, Johna (Baldwin) i sa njim ima troje odrasle i uspešne dece. Oni su situirani, čak bogati (ali ne nepristojno bogati), i posvećeni svojim karijerama i imaju više odnos pun poštovanja nego strastven odnos. Od troje dece, dvoje starijih imaju karijere, Anna (Bosworth) je već i udata i sa mužem očekuje blizance, a Tom (Parrish) treba da diplomira na medicinskom fakultetu. Najmlađa kćerka Lydia (Stewart) je možda malo “problematična” i to samo iz razloga što je strastvena osoba koja želi da se bavi glumom, a ne nekim sigurnijim poslom.

Prvi simptomi su takvi da se mogu odbaciti, i Alice ih odbacuje. Izgovor može biti umor, a može i bilo šta drugo. Čak ni tome što je umalo uprskala važno predavanje u Los Angelesu ne mogavši da se pravilno izrazi Alice ne pridaje previše značaja. Prvi ozbiljan problem će biti kada se izgubi na kampusu koji bi morala poznavati kao svoj džep, onda kad joj misli odlutaju na vlastitom predavanju. Sumnjajući na tumor, odlazi na pretrage, ali vest je mnogo gora. U pitanju je Altzheimerova bolest, u retkom obliku, neizlečiva i brza. Njeno stanje se možda neće pogoršavati iz dana u dan, ali povratka nema...

Autori jednu staru priču pričaju na dovoljno iskren i vrlo malo patetičan način. Naravno, tu i tamo će dati oduška potrebi za ljigavljenjem i preterati, posebno su ljigave scene u kojima se Alice priprema na samoubistvo, ali to su podnošljivi problemi. Ono što je zanimljivo je praćenje rutine i promene rutine. Alice trči dok može. Alice se tera na mentalni trening dok može. Alice piše dok može, čak sastavlja motivacioni govor za udruženje obolelih. Alice se brine sama o sebi i pomaže se alarmima na telefonu. Isto tako, ona se na trenutke gubi, ne prepoznaje svoju kuću, decu i muža. Zapravo gledamo kako jedna jaka i intelektualna žena postaje nemoćna i potpuno ovisna o brizi drugih ljudi. I to je možda i najveći horor bolesti.

Julianne Moore ima pomoć celog glumačkog ansambla. Alec Baldwin joj sjajno sekundira kao hladni, ali ipak pristojni muž koji se zakopava u posao misleći da je to najbolje za sve. Kate Bosworth i Hunter Parrish zaista deluju kao da su porasli u toj familiji pa se odvojili i naprosto imaju svoje brige koje su preče od zajedničkih. Najpozitivnije iznenađenje, ako je to iznenađenje uopšte, je Kristen Stewart koja iz filma u film dokazuje da je vrlo sposobna glumica, možda od samo nekoliko uloga (uglavnom strastvenih osoba ispunjenih angstom), ali u tome apsolutno pri vrhu. Ona se vraća tamo gde je stala pre Twilighta koji joj je možda doneo nešto prolazne slave, ali joj je objektivno usporio glumačku karijeru.

Na kraju krajeva, Still Alice je solidan film koji uglavnom izbegava zamke klišea i koji se drži skupa zbog glumaca i njihove predanosti i sjajne zajedničke hemije (scene sa Julianne Moore i Kristen Stewart su pravo uživanje), kao i zbog autorske iskrenosti i potrebe da svojoj junakinji sačuvaju dostojanstvo. Opet, to nije film koji bih preporučio, težak je i nije baš toliko dobar ili nov, ali nije ni gubljenje vremena.