Rimini

 kritika objavljena u dodatku Objektiv Dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da ne postoji otužniji prizor od ostarelog nekadašnjeg velikog frajera, koji se grčevito drži imidža, odnosno iluzije o istom. Svaka providna poza, svako daljnje glumatanje, samo pogoršava stvar. Takav lik je Riči Bravo (Mihael Tomas), čovek očigledno lažnog „umetničkog“ imena čije pravo ime nećemo nikada saznati, junak filma Ulriha Zajdla ,,Rimini“ koji je upravo prikazan u programu „Fokus“ filmskog festivala u Sarajevu.

,,Rimini“ je prvi Zajdlov igrani film u poslednjih devet godina, još od naslova ,,Paradise: Hope“ (2013). U međuvremenu je austrijski filmski autor poznat po pronalaženju i prokazivanju izuzetno neprijatnih apsurda, producirao nekoliko filmova i sam snimio dva dokumentarca. U ,,In the Basement“ (2014) se bavio bizarnim tajnama notornih austrijskih podruma, ,,Safari“ (2016) možemo uzeti kao nastavak prethodnika i daljnju razradu jedne od njegovih „priča“, one koja prati austrijske „lovne turiste“ u plaćenim „avanturama“ po Africi. Kao i drugi Zajdlovi igrani filmovi, tako i ,,Rimini“ ima nešto od autorove dokumentarističke „žice“, makar u pozadini i makar u formi opservacije.

To možemo primetiti još od samog početka, još i pre nego što zaista upoznamo kakav je Riči zapravo kao lik i kao čovek. Njega, naime, upoznajemo u trenutku kada silazi sa voza na stanici negde u austrijskoj nedođiji gde se nalazi njegovo rodno selo. Za takvo putovanje, Riči je možda i predobro obučen u „generalski“ crni kaput, što će možda imati smisla kada shvatimo razlog njegove posete rodnom kraju gde je Čarlton Heston i dalje glumački bog a ,,Vinetu“ najčitanija knjiga.

Njemu je, naime, umrla majka za koju je bio izuzetno vezan, pa se poseta rodnoj kući i bratu Evaldu (komičar Georg Fridrih) okreće u bizarno-neprijatnom smeru: obojica braće se napijaju od „zaštekane“ očeve rakije i likera i pokušavaju da evociraju uspomene iz detinjstva trkajući se automobilima na pedale i triciklima, te takmičeći se u gađanju iz vazdušne puške. Njihov otac (nedavno preminuli Hans-Mihael Reberg) je, međutim, u staračkom domu iz kojeg pokušava da pobegne i potpuno senilan, toliko da mu se vraćaju samo sećanja na detinjstvo, i to u groznoj formi nacističkih pesmuljaka i ,,Hitler Jugend etikete“.

Kada se Riči vrati u mesto prebivanja, naslovno italijansko letovalište i rodno mesto majstora filmskih bizarluka Federika Felinija, njegova krhka fasada „normalnosti“ počinje da se kruni. Riči je, naime, nekada bio šlager-pevač, ali ni izbliza toliko popularan kakvim želi da se predstavi. Njegova „Vila Bravo“ prepuna je njegove opreme, garderobe i memorabilije, ali detalj koji sve otkriva je to da na zidu visi samo jedna „singlica“ zlatnog tiraža.

U međuvremenu je Riči spao na prilično niske grane koje podrazumevaju „tezge“ po slabijim hotelima van sezone, u pratnji samo jednog „tehničara“ čiji je zadatak da pušta matricu, namenjene austrijskim i nemačkim turistima, naročito turistkinjama starije generacije kojima je Riči i dalje pojam uspeha (u smislu „naše gore list" koji je uspeo u velikom svetu) i seksipila iako ima problema da se uvuče u svoja stara šljokičasta odela.

Pošto od jednog nastupa Riči može da zaradi samo 200 ili 300 eura, bez obzira što je bina jedino mesto na kojem je on u elementu, mora da pribegava alternativnim izvorima prihoda. Ponekad je to iznajmljivanje vile fanovima, a ponekad zavođenje ženskog dela publike, poput Eni (Klaudija Martini) i naplaćivanja svojih seksualnih usluga.

Kako mu sva zarada odlazi na piće i na kocku, možemo zaključiti da je u prilično bezizlaznoj situaciji koja će postati još bezizlaznija kada se u publici pojavi jedna suspektno mlada osoba, Tesa (Tesa Getliher), njegova davno napuštena i zbog toga s pravom besna kćerka koja traži da joj otac novčano nadoknadi sve propuštene alimentacije. Može li to Ričiju poslužiti kao poziv upomoć, posebno ako se uzme u obzir da Tesa dolazi u pratnji svog tihog, ali zato preteće izgledajućeg arapskog dečka i njegovog sve većeg i većeg kruga prijatelja?

Postoji neka čak i ne tako tajna veza između Zajdla i Felinija, oličena u opservaciji, apsurdu i groteski, uz tu razliku da je Zajdl od Felinija po pravilu daleko hladniji i mračniji, što je često potpomognuto uticajem njegove bivše supruge, koscenaristkinje i koproducentkinje Veronike Franc. Ona je inače, u duetu sa Zajdlovim nećakom Severinom Fialom, autorica „elevated“ horor filmova kao što su ,,Goodnight Mommy“ (2015) i ,,The Lodge“ (2019). U „Riminiju“ su poveznice i razlike, međutim, još uočljivije: ne samo da je reč o mestu Felinijevog odrastanja i „gradu-junaku“ njegovog filma ,,Amarcord“ (1973), već je kod Zajdla taj Rimini koji leti procveta od turizma prekriven snegom. Ali, ne onom fantastičnom mećavom „koja se neće dugo zadržati“, već onim tankim i bljuzgavim, koji zna da se protegne na celu zimu. Taj sneg koji prekriva peščane plaže i ta pustara poremećena jedino dolaskom nekoliko autobusa s turistima-penzionerima zapravo su metafora Ričijeve karijere i protraćenog života poziranja, varanja, kockanja, pijanstva i lutanja.

U fenomenalnoj interpretaciji Mihaela Tomasa, Riči Bravo je zapravo savršeni miks Alena Moroa, naslovnog pevača iz filma ,,The Singer“ (Gzavije Đanoli, 2006) i Rendija Robinsona, naslovnog rvača iz filma ,,The Wrestler“ (Daren Aronofski, 2008). Odnosno, Žerara Depardijea i Mikija Rurka koji dotične uloge tumače, samo sa pojačanom dozom ironije koja, opet, ne isključuje ljudskost. Naročito u ispoljavanju detalja kao što su starenje, propadanje i kajanje za nepočinstvima iz prošlosti iako Riči zapravo jedino tako zna da živi.

Na visokom nivou je i ostatak glumačke ekipe pre svega zahvaljujući scenariju koji likove fino razvija i „ljušti“ slojeve njihovih fasada, ali bez nepotrebnog „crtanja“, kao i one tehničke. Direktor fotografije Volfgang Taler član je stalne postave Zajdlovih filmova, uključujući i njegove naslove kao što su ,,Dog Days“ (2001), ,,Import/Export“ (2017) i ,,Paradise“ trilogija iz 2012/13. Dok je montažerki Moniki Vili ovo prva saradnja sa Zajdlom, a u prošlosti je sarađivala sa jednim drugim velikanom austrijske kinematografije – Mihaelom Hanekeom.

Glavne „zvezde“ u ekipi iza kamere su, međutim, Fric Ostermajer i Hervig Zamernik koji su novokomponovali kompletan Ričijev repertoar i pritom „u centar“ pogodili tu ljigavu, kič mešavinu šlagera i kancone koja dolazi iz nižih ešalona pomenutih žanrova. Ako bi se pojavio na nosaču zvuka, „saundtrek“ filma bi mogao postati hipstersko-ironični hit.

Sve u svemu, „Rimini“ je vrlo dobar film i pravo osveženje na ovogodišnjem festivalskom ciklusu koje važne teme uspeva da upakuje u prijemčivu, ali nikad pojednostavljenu i zašećerenu formu. Takođe, ovo je jedan od toplijih Zajdlovih filmova i svakako naslov koji najčvršće dokazuje da je austrijskom autoru, uprkos hladnoj fasadi, stalo do njegovih likova, a samim tim i do ljudi generalno. Dobre vesti tu ne prestaju: za San Sebastian je najavljena premijera druge polovine diptiha, filma ,,Sparta“ u kojem je glavni lik Ričijev brat Evald, a znajući komičarske sposobnosti Georga Fridriha, možemo da se radujemo.