The Worst Person in the World / Verdens verste menneske

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Šta osobu čini dobrom ili lošom? To je prilično arbitrarna stvar i u principu zavisi i od društvenih konvencija, odnosno očekivanja, ali i od individualnih preferencija, kako dotične osobe, tako i posmatrača.

Jedno je, međutim, jasno: gradnja karaktera je proces koji podrazumeva odrastanje i učenje o samom sebi, što opet podrazumeva i interakciju s drugim ljudima. A odrastanje i interakcija s drugim ljudima podrazumevaju različite stvari za različite generacije.

Svi filmovi norveškog reditelja Joakima Trira za koje je scenario napisao u saradnji s Eskilom Vogtom su u neku ruku filmovi o odrastanju, odnosno o prolasku kroz važne tranzicijske faze u životu. Tako se autorski dvojac u Trirovom prvencu ,,Reprise“ (2006) bavio prijateljstvom i rivalstvom mladih ljudi s literarnim ambicijama. Još uvek najbolji Trirov film ,,Oslo, August 31st“ (2011) prati jedan dan u životu lečenog narkomana dok je isti na odsustvu iz klinike za rehabilitaciju, a taj dan bi lako mogao biti ona prelomna tačka između dve faze života. Njihov internacionalni prvenac ,,Louder Than Bombs“ (2015) studira odnose u porodici između oca i dvojice sinova nakon smrti supruge, odnosno majke, pa ga možemo posmatrati i kao film o odrastanju odraslih i odraslijih. Konačno, Trirov izlet u okrilje žanrovskog filma ,,Thelma“ (2017) je psihološki horor koji prati mladu studentkinju u suočavanju s novom sredinom, ali i sa vlastitim težnjama.

Njihova najnovija saradnja na filmu naslovljena je ,,The Worst Person in the World“. Premijeru je imala ove godine u glavnom takmičarskom programu Kana, odakle se glavna glumica Renate Reinsve vratila s nagradom za najbolju. Od tada film kruži festivalima i oduševljava žirije, publiku i kritiku, a u našoj regiji je već ostavio traga na Paliću, gde je skupio i glavnu nagradu Zlatni toranj i nagradu kritike. Za sada poslednja stanica mu je Zagreb film festival, gde igra u paralelnom takmičarskom programu „Ponovo s nama“.

,,The Worst Person in the World“ prati prolongirano odrastanje protagonistkinje Juli (Reinsve) koja može, ali i ne mora da bude naslovna najgora osoba na svetu u periodu od četiri godine koje pokrivaju kasne dvadesetete do otprilike 30. rođendana. Ona je možda naslovni epitet zaslužila činjenicom da je vidimo na ekranu kako ostavlja dva svoja, po svemu sudeći, dobra ili „dobra“ dečka, srljajući iz veze u vezu. 

Juli ipak verovatno nije najgora osoba na svetu, samo je nestalna i traži se u vezama baš kao što se pre toga tražila u smislu svoje akademske i profesionalne karijere. Još u prologu saznajemo da je prvo studirala medicinu, da bi posle prešla na psihologiju („jer je um interesantniji od tela“), pa onda na fotografiju, da bi i od toga odustala i na kraju se zaposlila kao prodavačica u knjižari i pokušavala pisati kolumne u stilu osavremenjene #MeToo verzije ,,Sex and the City“.

Svog prvog dečka „na ekranu“ koji je bio njen model, ostavila je zbog drugog, osetno starijeg strip-crtača po imenu Aksel (Trirov regularni glumac Anders Danijelsen Li). I on bi, pak, mogao da nosi epitet najgore osobe na svetu, ako ni zbog čega drugog, onda zbog ponekad latentnog, a ponekad otvorenog seksizma u svojim stripovima koji brani klasičnim argumentom da umetnik zadržava pravo na slobodu da nekog svojim delom i uvredi.

On prema njoj možda nije „loš čovek“, kamoli „najgori na svetu“, ali je razlika u godinama, generacijama i stavovima između njih evidentna. On je u fazi da želi stabilnost, zajednički život i porodicu, a ona se još nije ni pronašla, da ne govorimo o tome da se nije ostvarila. Uostalom, šta je ta tačka posle koje mlada osoba postaje odrasla? Roditeljstvo, karijera ili makar stalni posao koji podnosimo? Kredit za kuću i auto?

Čini se da Juli o tome baš i ne razmišlja i uživa u nestalnosti svog karaktera i svog života. Zato i ostavlja Aksela zbog momka koji je u sličnoj fazi kao i ona, Eivinda (Herbert Nordrum), a kojeg upoznaje na venčanju nepoznatih ljudi na koje je upala. I Eivind, pak, ima svoj emocionalni bagaž koji nosi, pa je pitanje je li baš to ono konačno rešenje kojem se nada.

,,The Worst Person in the World“ je delom studija milenijalske generacije, njenih životnih, emocionalnih navika, kao i ponašanja u različitim situacijama, ali, opet, nije samo to. Trir i Vogt studiraju i njen odnos sa drugim generacijama, pre svega s generacijom X koja joj je prethodila i njenom slobodom koja je zamenjena za udobnost od koje je ostalo samo pravo na provokativnost koje danas sredovečni ljudi prisvajaju.

Još više od toga, ,,The Worst Person in the World“ je primer temeljnog promišljanja i osavremenjivanja par žanrova za koje se čini da su u nova vremena uniformnosti maskirane u različitost i unikatnost ispali iz mode. Radi se tu o skoro pa jednakom omeru drame o vezama, romantične komedije i filma o (prolongiranom) odrastanju. Film je to interesantne strukture u dvanaest poglavlja s prologom i epilogom, ali su te vinjetice prilično glatko povezane tako da klize od jedne do druge nehajno poput svoje glavne junakinje. Kroz priču o Juli nas vodi glas naratorke kojeg Vogt i Trir koriste obilato, ali je takav literarni element ovde zapravo neophodan da bismo se kao gledaoci mogli orijentisati.

Iako se klasici žanra, odnosno žanrova, povremeno citiraju, a još češće dotiču (ima tu svega i svačega, od Vudija Alena do Nore Efron), Vogt i Trir se ipak trude da nas često iznenade skretanjem smera radnje i skretanjem fokusa, izmičući nam svakih nekoliko minuta tlo pod nogama i držeći nas tako zainteresovanim za dva sata priče koja može biti priča o svima nama. Neke od minijatura od kojih je film sačinjen graniče se s genijalnim, poput animirane sekvence tripa nakon gutanja ludih gljiva, žanr-scene jurnjave kroz grad u naručje drugome posle dugog dijaloga / dvostrukog monologa oko raskida, sekvence posete Akselovim prijateljima koji žive porodičnim životom ili kadra u teretani u kojem Juli dok vežba na televiziji gleda kako predstavnice nove generacije feministkinja „roštiljaju“ Aksela zbog mizoginije u njegovim stripovima.

U tome se Trir dosta oslanja na glavnu glumicu Renate Reinsve koja se s lakoćom i igrivošću probija kroz svoj vrlo atipičan filmski lik kojeg je teško uhvatiti „za glavu ili za rep“. Reinsve veliku pomoć ima i u prekaljenom Andersu Danielsenu Liju i u vrlo ležernom Herbertu Nordrumu, ali i u mnoštvu epizodista koji igraju u sinergiji s njom tako da sve pršti od hemije.

Uz ovakav opis, čini se da je „The Worst Person in the World“ savršen i revolucionaran novi film koji zaslužuje gotovo unisono slavljenje filmske kritike. Istina je da tu ima dosta toga novog i dosta toga dobrog i da je genralni utisak svež, ali to novo i to dobro se ponekad ne poklapaju, pa ima i nekih problema koji se ne mogu zanemariti.

Prvi od njih je upravo glavna junakinja, kako u smislu svoje svežine, tako i u smislu reprezentativnosti za svoju generaciju. I pored truda Trira i Vogta da je predstave kao organsku, ona i dalje deluje kao tipični primerak fantazije, filmske i uglavnom muške. Juli upada u trip „manic pixie dream girl“ o „kroćenju“ koje filmski autori fantaziraju otkako je filma kao umetnosti.

Drugi set problema je zapravo povezan sa samom junakinjom koja je, sudeći po postupcima, često čudna čudnosti radi, pa se taj utisak vrlo često preliva i na sam film i nešto pojedinačnih narativnih, stilskih i tehničkih rešenja u njemu. Tako naratorka postaje iritantna sveprisutnošću i sveznanjem, tako kamera i montaža u pojedinim kadrovima deluju napadno nervozno bez ikakvog opravdanja, a spektar ispranih boja koji film čini gotovo crno-belim uz napadne hladno-plave filtere naprosto nema smisla. Pa opet, ,,The Worst Person in the World“ je jedan od onih filmova koji ostavljaju utisak i potiču na razmišljanje, pa i na raspravu.

Thelma

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Ako ćemo filmsku 2017. godinu po nečemu pamtiti, nevezano za ne baš filmske seks-skandale koji potresaju Hollywood, onda će to biti definitivno priznanje da žanr, napose horor, ne spada više u trivijalije, već predstavlja punokrvni artistički izraz u kojem je ono ispod površine važnije od onoga što šokira i upada u oči. Del Torov The Shape of Water je pokupio Zlatnog Lava u Veneciji, mother! Darrena Aronofskog je najkontroverzniji film godine, a na taj vlak je uskočio i Joachim Trier poznat po svojim dramama (Reprise, Oslo, 31. August, Louder Than Bombs) sa puno ličnog naboja koje ciljaju na duboke emocije. Njegova Thelma možda ne hvata na šokove i možda deluje studioznije, ali zbog toga nije ništa manje strašan, naprotiv.

Thelma se kreće u nekakvoj skandinavskoj verziji Carrie sveta, gde naslovnu junakinju nakon neprijatne scene iz detinjstva (otac je nišani lovačkom puškom) upoznajemo kao lepu, zrelu devojku na univerzitetu. Igra je Eili Harboe, nekima možda poznata iz filma katastrofe The Wave, mlada glumica sa vrhunskim prisustvom na ekranu. Ona je upravo upisala studije biologije u Oslu i odselila se od svojih roditelja, oca Tronda (Henrik Rafaelsen) i majke u invalidskim kolicima Unni (Ellen Dorrit Petersen), koji je sve bez obzira na kilometarsku udaljenost sve vreme kontroliraju telefonom i zasipaju je savetima. Thelma je odgojena u veoma restriktivnom i represiranom hrišćanskom duhu, pa u poređenju sa svojim kolegama slobodnijih nazora deluje pomalo čudno.

To će se možda promeniti kad u njen život uđe lepa i slobodna Anja (Kaya Wilkins), koleginica sa univerziteta koja u njoj pobudi zabranjenu žudnju. Problem je, međutim, u tome što to koincidira sa Thelminim napadima nalik na epileptične, koji, pak, koincidiraju sa natprirodnim pojavama (čitaj telekinetičkim fenomenima) koje pogađaju ljude oko nje na vrlo neprijatne načine. Je li Thelma uopšte ima mogućnost kontrole nad njima? Je li ih makar svesna? Ima li to veze sa njenom prošlošću koju gledamo u flashback momentima ili sa prilično mutnom porodičnom istorijom koju ona pokušava istražiti?

Referenca na Carrie Stephena Kinga više nego njenu filmsku adaptaciju Briana de Palme (o svetogrdnim novim adaptacijama bolje je ne govoriti) je ovde dvostruka, vezana i za religijsku represiju i za telekinezu, ali reč je ipak o potpuno drugačijem filmu. Jasno je šta stoji u korenu, ali Thelma nije na meti svojih vršnjaka i zapravo ne zna sa čime se nosi, što njenu situaciju čini psihološki kompleksnijom. Thelma iskače iz tih krvavih okvira i na vizuelnom planu, snimljena je u hladnim tonovima uz punu pažnju posvećenu simetriji mizanscena i sa savršenom postavkom kadrova. Poenta je možda donekle i slična, s tim da represija ovde nije nužno religijskog porekla koliko izvire iz kuće, a naslovna junakinja možda nije samo i isključivo žrtva u tom zamršenom odnosu.

I druge stvari se tu događaju. Recimo, Ellen Dorrit Petersen koja opet igra osobu sa hendikepom je očita referenca na još jedan hladni art-horor Blind Eskila Vogta, Trierovog stalnog scenariste. Njena uloga ovde je svakako manja, ali zato jezivija (na tragu prošlogodišnjeg horor-iznenađenja Shelley). Isto se može primeniti i na njeno ponovno uparivanje sa Henrikom Rafaelsenom, što možda navodi gledaoca na pomisao da je Thelma više Vogtov nego Trierov film, što možda nije od presudnog značaja.

Ono što se, pak, mora istaći je da Thelma, ma koliko metodično delovala u pojedinim kadrovima i scenama, nije savršeno ujednačen film. Naprotiv, neki delovi i celi pod-zapleti poput hitchcockovske misterije vezane za njenu prošlost nisu do kraja razrađeni i poentirani, nemaju baš smisla u filmu i nabijaju minutažu u ionako sporovoznom filmu. Takođe, Thelma možda nikad ne dolazi do nekakve konkretizacije što je efektno možda za ugođaj dubinske jeze, ali film čini možda suviše eteričnim. Pa opet, reč je o jednom inteligentnom i slojevitom filmu koji će se doimati još boljim sa svakim dodatnim gledanjem.

Louder Than Bombs

2015.

režija: Joachim Trier

scenario: Joachim Trier, Eskil Vogt

uloge: Jesse Eisenberg, Gabriel Byrne, Devin Druid, Isabelle Huppert, Amy Ryan, Rachel Brosnahan, Megan Ketch, David Strathain, Ruby Jerins

Joachim Trier upravlja našim očekivanjima još od naslova: mi očekujemo da film, iako utišan, odjekne glasnije od bombi. Taj odjek ne treba biti fizički glasan, cilj je emocionalna rezonanca i empatija za filmske likove i njihovu tugu. Nešto slično je uspeo sa svojim prethodnim filmom, izuzetno suptilnim Oslo, August 31 (2011) koji je pokupio odlične kritike, kao i sa slično zapaženim filmom pre njega Reprise (2006). Skandinavski autori uopšte su traženi na globalnoj filmskoj sceni i Louder Than Bombs je Trierov prvi izlet tog tipa u kojem se trudi da ponovi pristup i uspeh prethodnog filma. Ne uspeva u potpunosti.

Priči opet pristupamo sa različitih krajeva i iz različitih perspektiva. Sve se, manje ili više, odvija u krugu jedne familije. Majka Isabelle (Huppert) je bila cenjena ratna fotografkinja koja je poginula u saobraćajnoj nesreći tri godine ranije, baš kad se povukla iz posla. Sada se priprema izložba njenih fotografija, a njen kolega reporter (Strathain) želi napisati tekst o njoj, njenom životu i radu. U tom tekstu će stajati i istinita tvrdnja da nesreća nije baš bila nesreća, već samoubistvo i da je Isabelle bila rastrzana između ljubavi prema svojima i ovisnosti od adrenalina kakva se javlja kod profesionalaca povezanih sa ratom.

Sad, to njen muž Gene (Byrne) i stariji sin Jonah (Eisenberg) znaju i nemaju problema sa javnom objavom, osim što moraju zaštiti mlađeg sina Conrada (Druid) kome to još nisu rekli jer je tada bio baš klinac. Sad je on petnaestogodišnjak, i to čudan i povučen, sa setom tipičnih problema koje imaju takvi momčići u tim godinama. Cura koja mu se sviđa (Jerins) i on žive u različitim svetovima, otac koji insistira na komunikaciji ga guši do krajnjih granica i sve u tom stilu “teenage angsta”.

I druga dvojica imaju svoje probleme. Jonah je upravo postao otac i ta činjenica ga plaši do te mere da izmišlja sebi posao kako bi se odaljio od žene (Ryan) i deteta, i čak malo petljao sa bivšom devojkom (Brosnahan). Sređivanje majčine zaostavštine u roditeljskom domu mu služi kao savršen izgovor da se skloni. Gene, osim što je zabrinut za Conrada i nikako da uspostavi komunikaciju s njim, pokazuje klasične simptome depresije muškarca koji nije ostvario svoju karijeru (bio je glumac, ali se zaposlio kao nastavnik u školi) da bi podržao ženu u njenoj, a sada kad nje više nema, toliko je (jalovo) posvećen porodici da čak i sasvim legitimnu vezu sa koleginicom iz škole (Ketch) skriva.

Louder Than Bombs je fluidan film koji menja perspektive likova (tačka gledišta se stalno vrti između trojice muškaraca koji osećaju prazninu izazvanu gubitkom), vremenske okvire (česti su “flashback” momenti na ključne trenutke dok je Isabelle još bila živa), pa čak nekako uspeva inkorporirati nekoliko scena snova. Gluma koju imamo prilike videti je takođe na nivou. Gabriel Byrne je pouzdan i solidan, Jesse Eisenberg predivno utišan, a Devin Druid se vrlo lako može ispostaviti kao otkriće ovog filma. Opet, raskošni talenat Isabelle Huppert pomalo odskače u odnosu na sve ostale, pa njene scene nisu baš perfektno uklopljene.

Problem vidim negde drugde. Stvar je, naime, autorove namere. Trier po prvi put radi sa poznatom, internacionalnom postavom, u Americi i u širokoj koprodukciji, ali kao da pokušava da ponovi svoj prethodni film. Ne toliko priču, koliko utisak i efekat, pa i njegov pristup ostaje isti. Sličan problem sam imao sa još jednim ovogodišnjim transferom u višu (produkcijsku) ligu, Sorrentinovim filmom Youth. Njihovi problemi su pojavno različiti, ali suštinski isti: i jedan i drugi autor pokušavaju da ponove svoj prethodni film i to deluje štancerski i pomalo “fake”.

Ukratko, Louder Than Bombs jednostavno ne postiže rezonancu prethodnika, ostaje suviše utišan i nemušt da bi bio glasniji od pucanja balona, o bombama da i ne govorimo. Kada ovakvi pokušaji uspeju, nazivamo ih ambicioznima. Kad propadnu, onda ih smatramo pretencioznima. Louder Than Bombs stoji negde na pola puta: ima svoje momente, ali nije sjajan kao celina i za svog autora vrlo lako može predstavljati korak unazad.