No Fairy Dust / Pukotina u ledu

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Četrnaest dugih godina je trebalo Maji Miloš da, nakon svog dugometražnog prvenca Klip, konačno izbaci novi film. S Klipom je osvojila nagradu u Roterdamu, a film je došao u pravo vreme da se formira mini-talas u srpskoj kinematografiji s manje ili više eksplicitnim filmovima koji nam poručuju da s našom omladinom koju smo prepustili samoj sebi nešto opako ne štima. Klip je u tom talasu filmova bio možda i najeksplicitniji, makar u prikazu seksa, napijanja i drogiranja.

Novi film, Pukotina u ledu, proveo je dosta vremena u raznim fazama produkcije. Primera radi, snimljen je 2022. godine u širokoj koprodukciji Srbije, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Italije i Holandije, a premijeru je dočekao tek ove godine u Sarajevu, i to u novoformiranoj ponoćnoj sekciji namenjenoj regionalnim žanrovskim i eksplicitnijim filmovima. Nakon sarajevske svetske premijere, film se zaputio u Herceg Novi.

Mladu klizačicu Mariju (Jovana Stojiljković) tera opasan maler u životu generalno, a u poslednje vreme naročito. Živi sama s ocem Draganom (Ljubomir Bandović) na periferiji Beograda, majka joj je umrla, a zbog sportske karijere nije stigla da studira, pa povremeno radi kao konobarica u kafiću lokalne auto-praonice. Požar je oštetio njen i očev kokošinjac, kao i očev kamion, pa su njih dvoje u dugovima. Povrh toga, Dragan je upoznao, iz provincije u Beograd doveo i u kuću uselio novu ženu, Suzanu (skoro neprepoznatljiva Nataša Ninković), a ona dolazi u paketu s svojim dvema kćerima. Usled Draganovih čestih putovanja i ljubomore novih „sestara“, situacija u kući eskalira na Marijinu štetu.

Marijina jedina prijateljica Nevena (Anđela Jovanović) se bavi raznim poslovima, uključujući i neke forme prostitucije, ali joj je jedina potpuno lojalna, pa pokušava da joj namesti poslove promoterke u auto-salonu i plesačice u noćnim klubovima. Čini se da je jedina Marijina opcija za proboj u životu upoznavanje sa mladim i zgodnim biznismenom Lukom (Marko Grabež) koji je po pitanju stavova dosta normalniji od dekadentnog okruženja u kojem je primoran da boravi.

Zaplet vam zvuči poznato? Naravno, ovo je u stvari još jedna priča o Pepeljugi, doduše ponešto izmenjena iz dramaturških razloga (neko ipak Mariju mora da uvede u svet u kojem ne pripada, otac joj je obični kamiondžija, a ne, recimo, biznismen koji je nedavno „pukao“ u poslu), te smeštena na periferiju Beograda i u savremeno doba. Vreme i mesto radnje, kao i autorske preokupacije Maje Miloš, sa sobom donose i određeni vizuelni i naročito auditivni stil koji će jedan deo publike privući, a drugi odbiti. U pitanju je, dakle, „napucana“, a jeftina estetika i turbo-folk u „klasičnoj“, ali i modernoj „trep“-verziji, što se može tumačiti i kao pogled u stanje duha u Srbiji danas, odnosno kao kritika istog, ali i kao šablon koji je autorica iscrtala i sa Klipom.

Druga stvar, sasvim očekivana za Maju Miloš, je i eksplicitna seksualizacija sadržaja, kako na javi, tako i u Marijinim snovima i fantazijama. Potonje znaju da budu baš uvrnute, čudne i morbidne, a da pritom ne doprinose priči baš puno, ali i bez njih nas autorka dosta često zasipa slikama ogoljenih grudi, stražnjica i genitalija, podšišanih ili obrijanih stidnih dlaka. To obilje seksa je čak još manje seksi nego što su to bile sado-mazo igrice u Klipu, ali i to je jasna autorska odluka da se kroz te prizore iskritikuje srpska stvarnost.

Ono što je upitno je autorska logika Maje Miloš po pitanju ko se tu i zašto skida, a koja zapravo prkosi logici, i konvencionalnoj i onoj filmskih klišea. Skida se, naime, navodno smerna protagonistkinja, i to prilično često, njen „princ“ u jednoj, ali prilično pornografskoj sceni, jedna od „sestara“ nakratko za vreme presvlačenja i statistkinje u sceni orgije u višak-segmentu kojem je očiti cilj da se potkači politička vrhuška zemlje, ali se, recimo, ne skida drugarica-„prostitutka zlatnog srca“, a i nemezisi deluju prilično seksualno pasivno, i stoga tek kao limitirana pretnja protagonistkinji u ovakvom „setingu“ u kojem se sreću Pepeljuga, Showgirls i narodnjaci sa ili bez dodatka trep-muzike.

Kasting takođe može da bude problematičan, ne zbog prekaljenih Bandovića i Ninković (čije je afektiranje akcenta genijalno), pa čak ni zbog Marka Grabeža koji se iz neprilika vešto vadi podglumljivanjem. Problem je izbor Jovane Stojiljković, inače dobre glumice koja je ovde dala sve od sebe i predstavila svoju versatilnost kao nikada do sada. Na stranu hrabrost da ona svoj uobičajeni tip uloge snažnih, ali svejedno smernih žena sada toliko i u više smerova varira, ali njen izbor ne funkcioniše s ishodišnom tačkom filma. Moja prezimenjakinja je, naime, i 2022. godine kada je film sniman bila jednostavno prestara za ulogu princeze ili umetničke klizačice u usponu.

Šta smo na kraju dobili? U suštini – haos na ekranu. Taj haos zna da ima neke svoje momente, ali teško bi bilo tvrditi da je bio vredan čekanja sve ove godine. Do sledećeg pokušaja, Maju Miloš ćemo i dalje pamtiti po Klipu.

The Ugly Stepsister / Den stygge stesosteren

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako bolje razmislimo, bajkoviti arhetipi su štetni jer nam, prvo, nameću nerealistične standarde, i, drugo, za njih nude nerealistična, instantna rešenja. Naravno, reći će neki, bajke ne bi trebalo shvatati doslovno, ali koliko će od njihovih poklonika kritički preispitati šablone koji su im servirani. Od bajki, možda su najveću štetu napravili Andersenovo Ružno pače i Pepeljuga Braće Grim. Obe bajke su povezane fokusom na fizičku lepotu koju vide kao rešenje za sve, kao i čvrstim uverenjem da se unutrašnja lepota (odnosno plemenitost) protagonista mora preslikati i na spoljašnost. To preslikavanje je i nagrada po sebi, ali i put prema materijalizaciji iste.

Kad smo kod Pepeljuge, u glavi nam je češće ona Diznijeva verzija gde se magičnom intervencijom sve srećno završi i za našu protagonistkinju, ali i za njene mučiteljice koje ipak dobiju iskupljenje. Verzija braće Grim je morbidnija i brutalnija, a kazna u njoj surovija, ide čak u smeru telesnog horora. Zbog toga se ideja da se Pepeljuga ispriča kao „body horror“ na tragu Kronenberga ne čini kao loša ideja, uspeh Korali Faržea i The Substance od Kana prošle godine do Oskara ove je samo potvrda za to, ali šta se tu može reći da je novo, a da je smisleno.

Norveška autorica Emili Blihfelt je rešila da u svemu tome promeni perspektivu, pa fokus s Pepeljuge skrene prema jednoj od njenih ljubomornih sestara. Tako smo dobili The Ugly Stepsister koji je nakon svetske premijere na Sandensu i evropske na Berlinalu zaigrao i u noćnom programu Crossing Europe festivala u austrijskom Lincu, odakle donosimo ovu kritiku.

Naslovna junakinja Elvira (Lea Miren) nije baš ružna kao grob, već je pre nezgrapna kakve tinejdžerke znaju da budu. Ona je starija kći udovice Rebeke (Ane Dal Torp) i ona sanja o bogatoj udaji za princa. Mlađa kći Alma (Flo Fagerli) suviše je mlada da bi takve snove makar i pokušala ostvariti. Njih tri upoznajemo na putu kočijom u stranu zemlju gde će se Rebeka udati za naočitog udovca Ota (Ralf Karlson).

U Otovom dvorcu dočekuje ih i njegova kći iz prvog braka Agnes (Tea Sofi Loh Nes), očita Pepeljuga u ovoj priči. Ona, međutim, nije baš tiha i smerna, već je u svojoj očitoj lepoti pomalo i ohola. Kada Oto iznenada umre, otkriva se da je brak iz interesa bio neka vrsta obostrane prevare: nijedno od dvoje supružnika zapravo nije imalo novca. Za Rebeku je, dakle, jedina slamka spasa bogato udati Elviru, a vest da princ Julian „raspisuje“ bal na kojem će izabrati svoju suprugu čini se kao prilika.

Dotle, međutim, treba nekako obespraviti i sakriti lepu i prirodno elegantnu Agnes, a Elviru treba nekako prolepšati. Treba joj skinuti protezu sa zuba, „ispraviti“ joj nos i doterati liniju, te naglasiti oči novim trepavicama. Imajmo u vidu da ovo nije vanvremenska bajka, već da je smeštena u nešto što jako nalikuje na XIX vek, a što opet ima svoje posledice. Tako se devojke smiruju opijumom, „operacija“ nosa se izvodi lomljenjem pomoću čekića i dleta, pa srastanjem u kalupu, a „liposukcija“ se vrši – pantljičarom.

Ako smo nedavno ponovili neulepšanu verziju braće Grim, mogli smo da očekujemo ponešto telesnog horora uglavnom u smislu sakaćenja, ali u svom čitanju Blihfelt odlazi par koraka dalje. Tako imamo prelome, opadanje kose, crve koji jedu leš, pantljičaru koja je ušla kao jajašce, zbog koje krče creva, i koja mora nekako da izađe – videćemo kako. Ono što treba naglasiti je da pristup Emili Blihfelt tim užasima telesnih deformacija nije samo maksimalistički, već je i pametan i zanatski precizno izveden, uz znalačko variranje uglova kamere (pohvala Marselu Ziskindu), praktičnih efekata, dizajna zvuka i preciznu montažu Olivije Nergord-Holm.

The Ugly Stepsister je, dakle, izuzetno ružan film, ali je to s jako dobrim razlogom. Ne radi se tu samo o kritici opsesije lepotom, odnosno fizičkim izgledom, u prošlosti. Ne, ta vremena i ti trendovi nisu prošli. Fizički izgled i društveni status su i dan-danas jedine monete koje se u pojedinim krugovima priznaju. Sad, što imamo odeću koja ogoljava umesto korseta i krinolina, Ozempik umesto pantljičare, anesteziju umesto opijuma, botokse, silikone i stručnije plastične operacije stvari čini humanijim na površini. Ali samo na površini.