kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
scenario
i režija: Iram Haq
uloge:
Maria Mozhdah, Adil Hussain, Ekavali Khanna, Ali Arfan, Sheeba
Chaddha, Lait Parimoo, Rohit Saraf, Nokokure Dahl, Isak Lie Harr
Nikada
nisam bio za cenzuru, ali ponekad bi određene duboko ukorenjene
stvari trebalo proterati iz umetnosti na nekoliko godina koliko da se
od toga odmorimo. To “nešto” može biti i potpuno bezazleni
kliše poput ostavljanja velike plišane životinje u krevetu
prilikom iskradanja iz istog (mislim, je li to neko u životu zaista
uradio?), a mogu biti i ozbiljnije stvari kao što su tipski portreti
određene kulture koje cenimo po tome iz koje kulture dolazi njihov
autor. Ako je, recimo, tema represija nad ženama u muslimanskim
migrantskim zajednicama na Zapadu, a autor je svetlije boje kože i,
k tome, muškarac, njegov ćemo film odmah proglasiti kulturno
neosetljivom, čak rasističkom desničarskom propagandom. Ako isti
film na istu temu snimi žena, još i pripadnica druge generacije
migranata, njeno delo ćemo prozvati hrabrim i beskompromisnim
insajderskim pogledom. Bilo kako bilo, What Will People Say je
kriv po obe tačke optužnice, i kao film prepun naoko bezazlenih
klišea, i kao jedan od nastavljača trendova serviranja imigrantskog
“misery porna” po “istančanom” ukusu zapadnjačke publike.
Priča
je to sedamnaestogodišnjoj Nishi (Mozhdah) koja odrasta u Norveškoj
rastrzana između zapadne kulture koju vidi u školi i na ulici i
pakistanske kulture svojih roditelja koja podrazumeva striktne norme,
kako u religijskom smislu, tako i po pitanju svakodnevnih navika. U
početku se čini kako Nisha uspeva da pliva kroz različite
socijalne pejzaže kako u školi i na ulici, tako i u kući, uvek
igrajući ulogu koja se od nje očekuje. Čini se i da je
konzervativizam njenih roditelja svakako nekakvog blažeg oblika, i
da im je prva briga njena dobrobit, budućnost i karijera. Majka
(Khanna) će je, recimo, dobrohotno opomenuti kako da se obuče kad
ide po oca u radnju, a otac (Hussain) će svesno riskirati sramotu
tako što za svoj rođendan želi da cela familija pleše u istoj
sobi, što u pakistanskoj kulturi nije dozvoljeno.
Nishi
je, međutim, dovoljna samo jedna nepažnja da joj se život izvrne
naglavačke. Nepažnja kao preglasno zvono mobilnog telefona njenog
dečka (Harr) koji se nekako uvukao u njenu sobu. Naizgled mirni otac
će izgubiti živce, pomisliti na katastrofični scenario seksualne
aktivnosti i premlatiti nesretnog mladića, a Nisha će završiti u
sigurnoj kući, što će samo još više uzburkati duhove u maloj,
ali tesno povezanoj, tračanju i javnom sramoćenju sklonoj
pakistanskoj zajednici. Pomislivši da se prašina slegla posle
jednog telefonskog poziva, ona biva namamljena u klopku: uz pomoć
brata (Arfan), otac je otima, odvodi na aerodrom i dalje u Pakistan,
nekih 300 kilometara od Islamabada, gde je ostavlja kod svojih
rođaka. Nevolje za zapadnjački nastrojenu Nishu tu tek počinju jer
rođaci očeve generacije (Chaddha, Parimoo) nisu baš tolerantni
prema njenim eskapadama, pa će posle pokušaja kontakta sa
prijateljicom u Evropi završiti u potpunoj izolaciji iz koje će je
povremeno izbavljati mlađi rođak (Saraf), što vodi u još veću
nevolju.
Svako
se barem jednom u životu susreo sa pitanjem “šta će selo /
susedi reći”. Ako ga već nisu postavili naši roditelji, onda su
to sigurno učinili bake i dedovi. Takav pritisak sredine je prisutan
u obe varijante konzervativizma, bilo u onoj rigidnoj gde se ljudi
slepo drže (javno-)moralnih normi propisanih tradicijom, ili onoj
usmerenoj na uspeh i socijalnu mobilnost gde se na “devijantno”
ponašanje potpuno normalno za mlade ljude gleda kao na zamku koja će
ih odovojiti od važnih stvari poput akademskog i karijernog
napretka. Takav pritisak je prisutan i više je nego legitimna tema
za filmove.
Problem
sa What Will People Say je odsustvo bilo kakvog smisla i
interne logike u tretmanu te važne teme. Otac i majka menjaju strane
od “progresivnog” do retrogradnog konzervativizma kako im paše,
odnosno kako je to zgodnije autorici da vodi priču dalje, pa tako
dolazimo do nekonzistentnosti od scene do scene da, recimo, otac prvo
želi udati kćer za koga god u Pakistanu ili na Zapadu, pa je želi
naterati na samobistvo, da bi na koncu žalio što bi ona u slučaju
udaje morala odustati od obrazovanja i karijere. Osim što im je
motivacija klimava, oni i zapravo ne egzistiraju kao likovi, dok je
starija generacija pakistanske rodbine svedena na stereotip zlih
rođaka, a mlađa generacija i u Pakistanu i Norveškoj je
portretirana kao mlitava i nesposobna. Kao lik zapravo ne postoji ni
naša protagonistkinja, čija je jedina funkcija da neprestano pati i
zuri u prostor ispred sebe. Možda na početku dobivamo nekakvu
informaciju o vanjskim manifestacijama njenog života (u suštini,
klasično tinejdžersko ponašanje), i možda možemo “face value”
prihvatiti ambicije njenih roditelja glede njenog obrazovanja, ali o
njenom unutarnjem životu ne saznajemo apsolutno ništa, tako da su
se svi njeni postupci mogu shvatiti isključivo kao aparati zapleta.
Čak
i ako na jedvite jade prihvatimo da je ovakav jednostrani portret
pakistanske kulture (u samom Pakistanu, to jest) kao represivne i
nasilne plod autoričinog neposrednog ili makar posrednog iskustva sa
istom, a ne “doctoringa” i igranja na kartu (kultur-rasističkih)
sentimenata kod zapadne publike kojoj je film i namenjen, problem
ostaje u tome što tu ne vidimo ništa novo, sveže, šokantno i
autentično. Osim lošeg scenarija, za to je svakako kriva i režija
Iram Haq prepuna očevikanih, stereotipnih, pešačkih rešenja poput
fingiranja trilerske tenzije pomoću “soundtracka” u trenucima
kada film pada u tempu.
Uzevši
sve u obzir, ostaje nejasan taj topli prijem na koji What Will
People Say nailazi od strane kritike i publike širom sveta. Šta
god rekli za još i veći “hype” oko slično intoniranog Mustanga
od pre nekoliko godina, taj je film makar imao neka elementarno
zanimljiva estetska i vizuelna rešenja. Teško da razlog za to može
biti reputacija Iram Haq koja je pre ovog snimila svakako
superiorniji, ali ne baš impozantan film I Am Yours (prikazan
pre nekoliko godina na beogradskom FEST-u uz nekakvu nagradu) o
višestrukim problemima samohrane majke pakistanskog porekla u
Norveškoj. Biće da to ipak ima najviše veze sa političkom
korektnošću i oklevanjem da se takav nazove lošim čak i kad po
svemu viđenom ispunjava standarde konzervativne propagande.
No comments:
Post a Comment