Monster Hunt 2

kritika originalno objavljena na DOP-u

Moraju li filmovi u svojoj suštini biti etnički / kulturalno kodirani? Naravno da ne, ali ih svejedno svi mi (gledaoci, kritičari, distributeri) trpamo u te ladice. Ponekad čak i nema veze koliko neki potencijalni hit od filma govori univerzalnim jezikom jednako razumljivim u celom svetu, mi ćemo ga na neviđeno proglasiti komadom egzotike ako mu je zemlja porekla Kina. Nema veze što Kina ima svoje tržište koje će snagom brojki ljudstva pre ili kasnije sustići i prestiži američko po pitanju brojki u finansijskom smislu, kineski spektakli se smatraju egzotičnim štivom. Jer specifična istorija i kultura. Jer zanatski i tehnički standardi. Jer efekti.

Od te sudbine je (pro)patio i Monster Hunt, univerzalno dopadljivi igrano-animirani spektakl o CGI monstrumima i kostimiranim ljudima u fantazijskim CGI gradovima Stare Kine, koji je u matičnoj zemlji jedno vreme čak držao rekord po pitanju “box office” učinka, ali se van Kine retko gde mogao videti dalje od vrlo ograničene i vrlo usmerene distribucije. Nije pomoglo ni to što je reditelj Raman Hui prekaljeni animator i jedan od ko-reditelja trećeg nastavka Shreka. Za nastavak Monster Hunt 2 Hui i armija producenata iz Kine i Hong Konga su malo promenili taktiku pa su filmu izborili internacionalnu premijeru u programu Berlinale Special Gala, što je prestižna, ali ovakvom filmu u suštini nepotrebna stvar. Njemu je mesto u svim multiplexima sveta da ga vide klinci i njihovi roditelji.

No dobro, originalni Monster Hunt je imao i svojih problema, dečijoj publici dosta nezgodan, a odrasloj ne baš smešan humor koji je nekad prelazio granicu pristojnosti i završavao u domenu toaleta, a ni kompjuterska grafika nije bila baš poslednji krik mode, što mu je oduzelo ponešto poena kod kritike. U nastavku su greške ispravljene, produkcija je izvrsna, efekti dojmljivi, a dizajn “monstruma” jednako dopadljiv kao u prvom delu, u pitanju su debeljuškasta slatka bića, a glumačka postava je još dodatno pojačana i to asom kalibra Tony Leung (poznatog iz Infernal Affairs i Wong Kar-Waijevih uspešnica In the Mood for Love i 2046), a priča je potpuno na liniji konzervativnih vrednosti iz obiteljskih filmova: figure autoriteta treba poštovati, ali svaki nitkov ima pravo na iskupljenje ako pronađe svoju dušu, familija iznad svega, novac i slava ne znače toliko koliko ljubav i prijateljstvo i sve u tom maniru.

Opet se sve vrti oko “hibridne” bebe (pola monstrum, pola čovek) imena Wuba koja može biti ključ kontrole nad oba sveta. Oni su povezani portalima, ali odvojenost radi sigurnosti je dominantna dogma. Nakon uvodne plesne masovke u svetu monstruma, “loši” monstrumi napadaju “dobre” tražeći Wubu koji nekako uspeva da pobegne i domogne se ljudskog sveta. A tu ga traži i Monster Hunt Bureau (očigledna asocijacija na izvesnu američku organizaciju) i beskrajno simpatični lopov Tu (Leung) koji ga planira unovčiti kako bi uzdržavao svoju ovisnost o kockanju (u svrhu čega koristi i pripitomljene monstrume), kao i njegovi zemaljski roditelji Huo Xiaolan i Song Tianyin (Baihe Bai i Boran Ying koji repriziraju uloge iz prvog dela) od kojih onaj muški nije nužno otac, kao što ni ženski nije nužno majka, ali i čopor razgoropađenih klinaca. Sudbina sveta je možda u Wubinim rukama ali on toga nije svestan, što mu dođe prirodno za njegov uzrast.

Ne samo da sve to nekako radi, nego radi bez greške. Interesantne “set-piece” akcione scene se smenjuju sa onim nešto lakšeg tempa, ali zato oplemenjenim humorom, pa film nije dosadan ni repetitivan čak ni u trajanju od skoro dva sata. Šarenilo je sveprisutno, ali ne opterećuje, efekti su ispolirani, spoj animacije i igranog je izuzetno gladak. U svakom slučaju, reč je o filmu u kojem mogu uživati i deca i roditelji.

S tim u vezi i glede mesta na kojem je potpisnik ovih redova pogledao film (festival fantastičnog filma Slash u Beču), moram istaći kako su festivalski programeri ipak dosta pametnija sorta od distributera. Neko sa “tri čiste” bi na ovakvom slatkišu namlatio milione bilo gde u svetu. Ne zbog neke kao originalnosti (sve smo to već videli, i to dosta puta), već upravo zbog univerzalnosti.