The Girl in the Fog / La ragazza nella nebbia

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

scenario i režija: Donato Carrisi

uloge: Toni Servillo, Alessio Boni, Jean Reno, Lorenzo Richelmy, Galatea Ranzi, Michela Cescon, Lucrezia Guidone, Antonio Gerardi, Greta Scacchi

Nestala (devojka), Devojka na vlaku, Devojka u magli... Nastavi niz. Sva tri su romani, dobro prodavani, koji su dobili svoje filmske adaptacije. Sva tri uključuju devojku koja nestaje / gine i predgradsku / malogradsku / seosku zajednicu na koju to utiče i koja skriva neke svoje tajne. Razlika je, međutim, u ambicijama i dometima dotičnih filmskih adaptacija: Gone Girl beše vrlo dobar film vrhunske produkcije, The Girl on the Train je pokušaj šlepanja na Gone Girl koji je otišao kvragu, a The Girl in the Fog je od početka do kraja u suštini televizijski film koji bi bilo moguće premontirati na dvodelni vikend-format ili trodelnu mini-seriju, a autor Donato Carrisi je čak i ostavio upute televizijskim realizatorima gde ubaciti reklame u vidu onih intermezza sa maketom planinskog sela.

Zapravo, to i ne treba da čudi imajući u vidu autorovo dvojno poreklo. Sa jedne strane, on je romanopisac i The Girl in the Fog je njegov roman koji je on, kako kaže, manje striktno adaptirao u filmski scenario. Drugi medij sa kojeg Carrisi dolazi je upravo televizija gde je pisao scenarije za jedan TV film i seriju Anti-Drug Squad. The Girl in the Fog mu je debitantska režija i za to je već kasirao nacionalnu nagradu David, dok se za scenario morao zadovoljiti samo sa nominacijom.

Ceo film je ispričan kroz seriju flashbacka za vreme seanse policijskog inspektora Vogela (Servillo) sa psihijatrom Floresom (Reno) u malom, nekada turističkom selu u Južnom Tirolu. U pitanju je epilog događaja oko istrage povodom nestanka lokalne devojke Anne Lou Kastner koja je jedne večeri krenula u crkvu ali tamo nikada nije stigla. Ona inače važi za dobru devojku koja je istaknuti član lokalne turbo-katoličke sekte, život joj se svodi na kuću, školu i crkvu gde je upravo postala veroučiteljica za decu, u mobilnom telefonu ima ukupno pet-šest brojeva i jedino što voli više od Isusa su mačke.

Vogel je, pak, prekaljeni policijski inspektor sa vrlo neobičnim metodama koje se svode na to da svaki slučaj pretvori u medijski cirkus, pa da njegov posao zapravo rade (tabloidni) novinari koji su po pravilu agilniji od policijskih službi. Dok to u ranoj fazi savršeno ima smisla (jer će policija poslati pojačanje, forenzičke timove i ostalo u zabito selo tek kad slučaj dospe u medije), kasnije će se pokazati ne samo kao teret u smislu lažnih informacija i krivih tragova, već će zapravo stajati na putu istine. Ekonomska logika je jasna i nemilosrdna: kolika god bila, sredstva su ograničena i lakše je krojiti istragu prema jednom prigodnom osumnjičenom nego tražiti novog.

U ovom slučaju, pak, prvi osumnjičeni, momak koji je tek došao u grad i još se nije snašao, ali ima hobi da sve, a naročito curu koja mu se sviđa (to jest Annu Lou) snima kamerom, brzo otpada, pa se fokus istrage preusmerava na beli terenac sa snimaka i njegovog vlasnika, profesora Martinija (Boni), takođe recentnog došljaka koji je u tu nedođiju došao da sa familijom počne život ispočetka iz ne baš jasnih razloga. Martiniju situacija ne ide u prilog pre svega zbog toga što nije najspretniji u socijalnim situacijama pa svojim učenicama nudi privatne časove glume, a i zbog toga što ima običaj da se nađe u krivo vreme na krivom mestu. Takođe, povreda zarađena na planinarenju baca sumnju na njega.

U istragu se brzo uključuje novinarka iz velike medijske kuće Stella Honer (Renzi), te advokat koji Vogela “proganja” još od prethodnog slučaja, Levi (Gerardi), pa je inspektor primoran da slučaj što pre nekako zaključi. Druga novinarka (Scacchi), pak, postavlja slabo proverenu teoriju da je u tom kraju ranije harao serijski ubica zvani Čovek iz magle koji je ubijao riđokose srednjoškolke i da je Anna Lou njegova žrtva.

Logički preskoci i nedokuhani obrati pred kraj filma kao da su postali standard u žanru kriminalističkog trilera, tako da toga imamo i ovde. Verziraniji gledaoci će, naravno, pretpostaviti rasplet dosta pre kraja filma, što je pouzdan znak za šprancu kao osnovnu ideju vodilju u konstrukciji priče i snimanju filma. Takođe, ideja o serijskim ubicama i/ili strašnim zločinima u maloj sredini ima veze s pameću kada se ispituje čudaštvo i pokvarenjaštvo te male sredine kao što je bio slučaj sa Calvary Johna Michaela McDonagha ili Three Billboards Outside Ebbing, Missouri Martina McDonagha, čega ovde ima tek u tragovima jer sektaši vrlo rano ispadaju iz fokusa. Posebna dubioza je to da u malom mestu u kojem je poenta da svako zna sve o svakome uopšte može operirati serijski ubica, a da nije istaknuti član zajednice. No, dobro, “setting” planinskog sela je iskorišten kako namig prema skandinavskim snežnim trilerima i donekle Fargu braće Coen, a ne kao bilo kakav korak u pravcu realizma.

Ne treba gubiti iz vida ni činjenicu da je ovo adaptacija pulp literarnog dela, pa se tom logikom mora i voditi, kao ni činjenicu da u pitanju nije naročito raskošna produkcija. To u prevodu znači da akcije kao takve i spektakla (osim ako se u to ne računa par masovnih scena sa puno statista i pokušaj inkorporiranja različitih formata snimki) neće biti, pa će se sve manje ili više dešavati kroz razgovore, monologe, rekapitulacije i glasna razmišljanja. Zgodno je to za laku literaturu, ali na filmu tako nešto poprima teatralno-drvenu notu i na kušnju stavlja glumce.

Oni su, pak, dovoljno jaki igrači da iz toga nekako isplivaju bez afektiranja i tikova. Jean Reno svesno igra stranca, akcenat mu je osetan, ali ne i prenaglašen. Sorrentinov “kućni glumac” Toni Servillo ima pomalo teatralan nastup, ali takav mu je i lik, dok Martini u interpretaciji Alessija Bonija ima onu jezivu notu smotanosti kao Walter Finch, lik kojeg igra Robin Williams u Nolanovom remake-u Insomnije. Opet, to nije dovoljno da film izdigne iznad njegovih određenih okvira. The Girl in the Fog je korektan uradak koji u bioskope može dospeti samo u mršavoj sezoni poput ove.