Official Competition / Competencia oficial

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Režija: Mariano Cohn, Gastón Dupart

Scenario: Mariano Cohn, Gastón Dupart, Andrés Dupart

Uloge: Penélope Cruz, Antonio Banderas, Oscar Martínez, José Luis Gómez, Manolo Solo, Irene Escolar, Nagore Aramburu, Pilar Castro, Joan Grandinetti

Ah, ta umetnost i ah, ti umetnici... Moderne likovnjake je obradio Ruben Östlund u svom skoro-pa-remek-delu The Square (2017), o piscima, pesnicima, muzičarima i kompozitorima je snimljeno more filmova, a izgleda da su se jedino arhitekti izvukli od „packi“ za pretencioznost, valjda zato što njihova umetnost ima i upotrebnu vrednost. I filmadžije su se nalazili na meti raznih drugih filmadžija, iz istih razloga pretencioznosti, ali po pravilu uz neku dozu kolegijalne samosvesti.

U tom smislu, Official Competition autorskog tima kojeg sačinjavaju argentinski reditelji Mariano Cohn i Gastón Dupart (uz pomoć Gastonovog brata Andrésa na poziciji ko-scenariste) odlazi verovatno najdalje u smislu ogoljavanja jednog specifičnog sveta u okviru filmske industrije, onog što se kiti etiketom „arthouse“, a koji, kao i svaki drugi kružok, pati od internih dinamika poganjanih sujetom. Doduše, pitanje je koliko su Cohn i Dupart, uglavnom aktivni na televiziji i u sferi repertoarskih dramedija, pozvani da sa svoje pozicije sude o „eliti“, ali treba podsetiti i da su njihovi filmovi The Man Next Door i The Upstanding Citizen propitivali granice između popularne i visoke kulture, te da su oba našla svoje mesto po festivalima. Official Competition je premijeru imao na prošlogodišnjem izdanju Venecije (gle čuda, baš u zvaničnoj konkurenciji), a prikazan je i na ovogodišnjem Festu.

Pre nego što se pozabave fenomenom pret-produkcije filma, Cohn i Dupart nas upoznaju s finansijerom filma, farmaceutskim magnatom Humbertom Suárezom (Gómez), čovekom koji za svoj osamdeseti rođendan upada u krizu identiteta. On, naime, ima puno novca, a ništa klase i prestiža, ali bi svejedno želeo da ga čovečanstvo nekako upamti. Jedna od ideja mu je da izgradi most i donira ga gradu. Ili možda da finansira i producira film...

U tu svrhu, on svom asistentu (Solo) naređuje da stupi u kontakt sa hvaljenom režiserkom Lolom Cuevas (Penélope Cruz s nafrćkanom i u crveno ofarbanom kosom, pljugom u ustima i ostalim rekvizitima koji čudnog umetnika pod stresom čine čudnim i pod stresom) koja, pak, ima ideju da adaptira Nobelovom nagradom ovenčani roman o rivalstvu između dvojice braće. Njena ideja je da Suárez i njegovi otkupe autorska prava, pa koliko košta da košta, te da joj u istom aranžmanu pribave dvojicu najcenjenijih španskih glumaca za uloge te braće.

Problemi, međutim, tek počinju. Glumci, naime, dolaze iz potpuno drugačijih sredina i miljea i, ne samo da nikada nisu radili zajedno, nego se nisu ni sreli. Ivan Torres (Martínez) je glumac prebegao iz Argentine koji je svoj status stekao uglavnom igrajući velike i bitne uloge u pozorištu. Nasuprot njemu stoji Félix Rivero (Banderas), hollywoodski superstar upitne radne etike, glumačkih mogućnosti, obrazovanja, pa i inteligencije. Obojica, naravno, nose bagaž svojih sujeta, što je takođe slučaj i sa Lolom čije su metode ponekad samo neortodoksne, a ponekad sasvim diktatorske. Zbog toga sukobi koji se na početku čine kao lagana šega prete da eskaliraju u nešto zaista opasno.

Cohn i Dupart vrlo dobro balansiraju ton koji je uvek satiričan i na rubu karikature, ali zapravo nikad preko tog ruba, ma koliko nam pojedini detalji poput probe ispod stenčuge koja je zakačena na kran i ljulja se ili one famozne scene uništavanja nagrada, namigivali u tom smeru. Naravno, preterivanje i gomilanje detalja je osnovno pogonsko gorivo za ovakve „insajderske“ filmove, a oni na gomili ponekad prete da sruše kredibilitet filma (doduše, ako ga nije srušio melodramatični roman za adaptaciju koji je, kao, dobio Nobela, neće ništa, premda je to umanjeno izjavom da je reč o slobodnoj adaptaciji), ali Official Competition nikad nije dosadan.

Režija autorskog dvojca je uglavnom nevidljiva jer su dobar deo posla obavili ranije (što je i jedna od poenti filma), kroz detaljistički scenario i izbor glumaca. Pénelope Cruz uživa igrajući ulogu s druge strane kamere, možda čak nesputano istresajući frustracije nastale u toku rada u različitim kontekstima, od španske kinematografije do Hollywooda, Antonio Banderas do kraja „grli“ lošeg glumca u sebi toliko da se zapitamo koliko on tu glumi ulogu, a koliko se sprda sam sa svojom internacionalnom karijerom, dok Oscar Martínez unosi karikirani dignitet, odnosno teatralnost potrebnu za lik pozorišnog glumca. Upareni s tehničkim komponentama modernističko-minimalističke scenografije i fotografije koja insistira na asimetriji, jasno je da i glumci i ekipa samo pomažu autorima u realizaciji vizije.

Zanimljiv komad trivije za kraj bi bio i to da, iako su oboje Almodóvarovi miljenici, Penélope Cruz i Antonio Banderas ovde po prvi put supstancijalno dele ekran. Kod Almodóvara su, pak, imali tek nekoliko manjih interakcija u po sceni ili dve u I’m So Excited (2013) i Pain and Glory (2019), dok u Official Competition, eto, imaju priliku da se pošteno dramski sukobe. Opet, i Official Competition odapinje jednu potencijalno otrovnu strelicu prema Almodóvaru, budući da je „film u filmu“ kao jedan od njegovih blesavijih, bez obzira što Lolina metodologija nije nužno, ili čak nije uopšte, „almodóvarovska“.