The Batman

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Betmen zauzima posebno mesto u svetu superjunaka. Betmen zrači glamurom i pomera granice ne samo superherojskih, stripovskih filmova, nego i bioskopskih filmova.
Onda ne treba da čudi i da je najnoviji ,,The Batman“ bio željno iščekivan i što su se u svim fazama produkcije, od inicijalne, unekoliko iznuđene ideje, preko prvih fotografija i trejlera, pa do konačnog uplovljavanja u bioskope, o njemu lomila koplja ne samo fanova, već i zainteresovane publike.
Neki su gradili očekivanja bazirana na prethodnim Betmen filmovima. Drugi su se upuštali u debate sami sa sobom oko mesta novog Betmena u franšiziranom DC univerzumu. Treći su sumnjali u izbor glumca, a četvrti su se zgražavali nad činjenicom da ,,The Batman“ traje skoro tri sata... S filmom u bioskopima, rasprave će se samo intenzivirati, ali makar možemo reći da je ,,The Batman“, makar u kontekstu Betmena i DC univerzuma, sasvim svoj, odnosno da nije derivat nekog od prethodnih izdanja.
Istorija Betmena na filmskom i televizijskom ekranu možda je kraća od one na stripovskim kvadrantima, ali ona svejedno traje dugo. Nakon serije iz šedzdesetih i animiranih varijanti, eru filmskih spektakala otvorio je Tim Barton koji je već s originalnim ,,Batman“ (1989), a posebno s nastavkom ,,Batman Returns“ (1992) postavio suštinu: Betmen je gotik, mučen mračnim mislima i uronjen u svet impozantnog dizajna i glamura, ispod kojeg se oseća miris truleži i dekadencija.
Tu poentu nije shvatio Džoel Šumaher, pa su nastavci bili suviše okupani neonskim svetlima i ukalupljeni u formulu fantazijskog spektakla. U domen mraka ga je vratio Kristofer Nolan sa trilogijom, pritom mu dodajući obol realizma, kojim je pomalo ugušio njegovu inherentnu fantaziju. Bili su to prvi savremeni stripovski „blokbasteri“ koji nisu samo zabavljali publiku, već pozivali na učitavanje tumačenja i paralela sa stvarnim svetom. Pa mnogi smatraju da se Nolanova trilogija zapravo odnosi na ,,Occupy“ pokret i podgreva debatu između institucionalne i vaninstitucionalne pravde.
Konačno, Betmen je doživeo i to da ne bude glavni-glavni lik u filmovima u kojima se pojavljuje, već da figurira kao konkurencija, a kasnije podrška protagonisti Supermenu u DC-jevom serijalu pod rediteljskom palicom Zeka Snajdera. U ovom pokušaju franšiziranja Betmen se zapravo izgubio. U tom svetlu, možda je i najbolja tačka inače pretencioznog i vidljivo kompozitnog ,,Joker“ (2019) bila ta što je pripremila „reset“ celog univerzuma, a ponajviše Betmena kao lika.
,,The Batman“ se odmiče od toga i počinje ispočetka i čak vraća korenima i Betmena kao lika i DC-a kao izdavačke kuće. Skraćenica dolazi od engleskog termina Detective Comics, što znači da je maskirani osvetnik s puno opreme ispod čije se maske krije milijarder-siroče Brus Vejn zapravo više detektiv koji istražuje, nego akcioni superheroj koji blatantno koristi moći. To ne znači da ćemo ko zna koji put videti „origins story“ i scenu u kojoj mali Brus ostaje bez roditelja Tomasa i Marte. Priču ćemo, doduše, čuti, a režiser Met Rivs i koscenarista Piter Kreg već su time povukli dobar potez: ukazujući publici poštovanje i verujući joj da ona već u startu zna dovoljno o Betmenu.
,,The Batman“ počinje naracijom u maniru Skorsezovog ,,Taksiste“ u kojoj nam Betmen (Robert Patinson) objašnjava da on ulogu maskiranog osvetnika „igra“ dve godine, što ga je pretvorilo u „noćnu životinju“. Međutim, nema previše nade da će sam uspeti da očisti Gotam Siti od truleži koja se tu nakupila, ali ipak ne odustaje: sledi svetlosni signal i čini sve što je u njegovoj moći da se zločinu suprotstavi na licu mesta. Ne živi u senkama, sam je senka, i on je osveta. Nakon uspešne noći, povlači se u pećinu koja se nalazi u produžetku okretnice metroa, a iznad koje se nalazi kula Vejnovih, čije prizemlje podseća na gotičku katedralu.
U Gotamu stalno pada kiša, a i kad ne pada, bare se nikako ne suše, u toku je i kampanja za gradonačelnika u kojoj se glavne teme vrte oko stope kriminala, korupcije i sredstava iz fonda za obnovu. Takođe, pojavio se i serijski ubica Ridler (Pol Dejno skriven iza improvizovane maske sklepane od vojne opreme) koji policiji i Betmenu lično ostavlja kriptične poruke, a njegov pohod započeo je ubistvom samog gradonačelnika i favorita u izbornoj trci. Jedan od retkih poštenih policajaca, Gordon (Džefri Rajt), otvoreno sarađuje i komunicira s Betmenom, na zgražavanje većine kolega, koji uglavnom legalizmom i procedurom maskiraju korumpiranu prirodu.
Kako se leševi i šifrovane poruke ređaju, a na Ridlerovoj meti su korumpirani policijski načelnik, tužilac i njuške iz sveta organizovanog kriminala, pa čak i Brus Vejn čija je familija povezana i sa kriminalom i politikom, tako se raspliće klupko interesnih grupa koje drže Gotam u šaci. U toj priči se pojavljuju mafijaški bos Karmajn Falkone (Džon Turturo), vlasnik ekskluzivnog kluba u kojem zajedno piju političari, mafijaši i predstavnici zakona, Oz zvani Pingvin (Kolin Farel), jedna neobična konobarica u tom klubu, Selina Kajl (Zoi Kravic) koja će se zbog privatnih istraga premetnuti u provalnicu Ženu mačku. Naravno, osim vernog batlera i pomoćnika Alfreda (Endi Serkis), niko ne zna Betmenov pravi identitet, a on, odnosno Brus Vejn, moraće da krene na put iskupljenja.
Prvi put imamo Betmena kojem nije cilj da od sveta (ili makar Gotama) napravi samo bezbedno, već i bolje mesto. Ta moralna poenta sjajno se uklapa u Rivsovu viziju filma koji je više spoj žanrova kao što su detektivski noar, triler o lovu na serijskog ubicu, kao i mafijaški i politički trilet, nego što je u pitanju akcioni superherojski spektakl. Akcije, međutim, ima, a kada je ima impresivna je, kao ona auto-trka s Pingvinom po ulicama snimljena u novoholivudskom maniru u kojoj ćemo imati prilike da vidimo novi Betmobil u ,,Mad Max“ stilu, ili makar pristojna kao u onim kasnijim scenama poplave i obračuna u dvorani.
,,The Batman“ je prilično mračan na način koji je različit od Nolanove trilogije (čak realističniji), i „gotik“, ali ne kao kod Bartona predominantno stilom i dizajnom, nego atmosferom i unutrašnjim bićem. U tome pomaže fotografija Grega Frejzera, jednog od najpouzdanijih holivudskih snimatelja koji je za rad na Vilnevovu ,,Dinu“ kasirao drugu nominaciju za Oskara, precizna montaža Vilijama Hoja i Tajlera Nelsona, kao i muzika Majkla Đakina u kojoj se, pored moderno-klasičnog stila kojim dominiraju horne i udaraljke, našlo mesta i za Nirvanu, odnosno pesmu ,,Something in the Way“ savršeno upotrebljenu da odslika žrvanj depresije.

Uzore režiser Rivs ponosno ističe kao značke na reveru. Tu su, naravno, Šreder, Skorseze, Fridkin i Kopola, ali pre svih Dejvid Finčer kojeg Rivs najobilatije i najdirektnije citira. Prosedeom dominira ,,Se7en“, budući da se Ridler ponaša kao Džon Do (a tu je i sva ona kišurina, vlaga i memla), način na koji se Ridler poigrava s policijom i Betmenom je direktan omaž Zodijaku (čak i stilski šifre podsećaju na Zodijakovo pisanije), a mogu se pronaći i elementi ,,Fight Club“. Omaž ide toliko daleko da se možemo krajnje validno zapitati o originalnosti materijala.
Osim originalnosti, potencijalni problem je i trajanje filma koji bi se bez problema mogao spakovati na dva ili u najgorem slučaju dva i po sata, posebno ako uzmemo u obzir da to ekscesno trajanje nije bilo podređeno razvoju i profiliranju likova (to je ispunjeno za Betmena i Ženu-mačku, uslovno rečeno još i za Ridlera i Gordona), već zapetljavanju priče, otvaranju novih rukavaca i nabijanju atmosfere. Problem je koncepcijski: ,,The Batman“ zapravo više funkcioniše kao sezona televizijske (mini)serije, na šta je deo publike naviknut i što zapravo i želi.
Robert Petinson je izuzetan kao Betmen, možda i najbolji, što će mnogima biti iznenađenje. Patinson je, međutim, jedan od najboljih glumaca svoje generacije koji se dokazao u filmovima kao što je ,,The Lighthouse“. Kao uzor za Betmena je pominjao Al Paćina i njegovu interpretaciju Majkla Korleonea u prva dva nastavka ,,Kuma“, što se vidi i po ekspresivnosti, po kojoj se Patinson približava nivou Paćina u mlađim danima.
Zoi Kravic unosi nešto seksepila kao Žena- mačka, ali ipak ne dostiže nivo zavodljivosti Mišel Fajfer u Bartonovom filmu. Ipak, s Patinsonom deli određenu hemiju koja se ne može zanemariti. Džon Turturo koji obično igra smetenjake je sada uverljivo jeziv i ljigav, Džefri Rajt „sidri“ lik Gordona u prepoznatljivom stilu, a Pingvin u interpretaciji Kolina Farela je dosta drugačiji od izvedbe Denija de Vita, ali je sasvim funkcionalan kao oportuni gangster. Konačno, Pol Dejno je izvrstan kao Ridler.
,,The Batman“ je drugačiji, podrobno osmišljen, ambiciozan i pritom prilično uspeo film o Betmenu namenjen odraslijoj i skoncentrisanijoj publici. Ambicija je jasna još od samog naslova: Met Rivs je iskazao pretenziju da napravi ultimativni Betmen-film, zato i taj određeni član. Koliko je uspeo, pokazaće vreme i nastavci kojih će svakako biti. Ali Betmen kao detektiv koji istražuje serijska ubistva, porodičnu istoriju, politiku i mafiju, svakako je osvežavajući.