Dark Glasses / Occhiali neri

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Majstor se vratio!“, ponadali smo se mnogi pre deset godina pred izlazak filma Dracula 3D Darija Arđenta. Bio bi to sjajan trenutak da najveći još uvek živi majstor „giallo“ filma pokaže svoje umeće koje je demonstrirao 70-ih i 80-ih godina prošlog veka i da speremo gorak ukus koji su u većini slučajeva njegovi novomilenijumski filmovi, pre svega oni najrecentiniji, Giallo (2009) i Mother of Tears (2007). Ali, avaj, dobili smo samo jako anemičan vampirski film...

Isto se zapravo ponovilo i sada, deset godina kasnije, sa filmom Dark Glasses (2022). Toliko da možemo samo da se upitamo kako je i zašto taj film zaigrao u Special Gala programu Berlinala. Možda niko nije imao hrabrosti da odbije majstora Arđentove reputacije, a možda je i filmska industrija, posebno njen festivalski deo, zapela u mračne vode nakon što je iscrpela pandemijske rezerve, pa je ime autora i zvanično postalo dovoljan argument da se zaboravi na kvalitet filma. Bilo kako bilo, regionalna premijera je održana na Festu koji se upravo održava u Beogradu.

Dark Glasses zapravo počinje relativno obećavajuće. Neoklasična muzika na sintisajzerima Arnoa Rebotinija koja kanališe energiju Karpenterovih kompozicija za njegove vlastite filmove prati mladu i atraktivnu Dianu (Ilenia Pastoreli, najpoznatija po ulozi u uvrnutom žanrovskom filmu They Call Me Jeeg) dok se ona vozi u automobilu po rimskim ulicama. Zaustavlja se pored parka i pridružuje se ljudima u njemu u iščekivanju fenomena: potpunog pomračenja Sunca. Jedan od prisutnih nas „usput“ informiše kako su se i stare civilizacije bojale tog fenomena, misleći da on signalizira kraj sveta.

Tako dramatičan ton pomalo smrdi na treš, ali okej, ipak je to „giallo“, te dve odrednice se lepo slažu jedna s drugom, naročito ako je sve to lepo uslikano i zapakovano, a ovaj uvod može da prođe kao takav. U sličnom stilu je i naredna sekvenca u kojoj ćemo upoznati i našeg negativca, poremećenog ukapuljačenog manijaka. Doduše, to će biti posredno upoznavanje jer pratimo jednu elitnu prostitutku koja završava posao u hotelu i odlazi ne sluteći šta bi joj se moglo desiti. Iz zasede u žbunju je neko napada, davi je i reže joj vrat žicom, tako da ona nakon krvoliptanja umire nasred ulice pred retkim prolaznicima. Dolazi policija, ali sve što uspeva da sazna je da je manijak odjurio kombijem. Okej, mrtve prostitutke, manijaci i nesposobna policija su još uvek „giallo“.

E, sad, i naša Diana koja naslovne naočare za sunce nosi još od prve scene, malo kao modni detalj, malo kao zaštitu od Sunca, malo kao zaštitu od sveta, je po zanimanju elitna prostitutka koja posećuje klijente po hotelima. Naravno, i nju će snaći sudbina njene koleginice: manijak će je napasti, ali će se ona izvući i pobeći automobilom sve dok je on ne sustigne u belom kombiju što rezultira nesrećom u kojoj gine dvoje roditelja, njihov sin Čin (Andrea Žang) ostaje siroče, a Diana nakon povrede glave ostaje slepa, pa joj naočare za sunce postaju još potrebniji štit.

Osećajući krivicu, ona pokušava da se nekako oduži Činu, a on želi da se makne iz crkvenog sirotišta, pa dolazi da živi s njom i bude joj asistent. U slično vreme u Dianin život ulazi i socijalna radnica Rita (Asia Arđento, Dariova kći, ovde retko i prijatno suzdržana) koja je podučava kako da nastavi da živi sa svojim hendikepom i koja joj priskrbljuje psa-vodiča koji je, u slici sveta koju gaje Arđento i ko-scenarista mu Franko Ferini, treniran i za nešto posebnije, ubojitije zadatke. Ali, sa druge strane, ubica ne odmara jer je i slepi svedok i dalje svedok, a kada se u celu priču uključi još nesposobnih policajaca koji bi Dianu zatvorili zbog kidnapovanja, ona i Čin moraju da beže po radničkim predgrađima i ruralno-močvarnoj okolini Rima.

Prvi i osnovni problem sa Dark Glasses je upravo njegov prilično „brljav“ i proizvoljan scenario u kojem se akcija odvija po načelu prigodnosti, a ne čak i elementarne logike. To za žanr nije ništa toliko novo, budući da se još jedan od starih majstora, Lučio Fulči, po pravilu oslanjao na logiku sna, odnosno košmara, što, čini se, Arđento ovde čini. Problem je što ono što vidimo pred sobom na ekranu nije nimalo impozantno, već deluje jeftino, reciklirano iz obrabljenih sastavnih delova i zapravo lenjo do granice auto-parodije i auto-sabotaže.

Možda je solidan štos prenaglašena dikcija Ilenije Pastoreli koja prosto zaziva sinhronizaciju na drugi jezik po staroj, a ne nužno dobroj „giallo“ praksi. Možda osvežava to što Asia Arđento ne mahnita i što nije mučenica, već postoji kao lik u filmu s kojim se nije teško saživeti i čiju dobrotu instinktivno osećamo. Možda nam Dario Arđento s planom podastire posvete klasicima kao što su Wait Until Dark Terensa Janga ili čak njegov rani rad, The Cat o‘ Nine Tails koji se oba poigravaju s hendikepom slepila, a u slučaju poslednjeg primetno je izvrtanje istražitelja i žrtve po pitanju hendikepa, a možda nam samo podvaljuje još jednu reciklažu priče o Džeku Trboseku, napunjenu dobro poznatim elementima žanra.

Svakako nešto tu fali. Za početak, falilo je i novca i vremena za produkciju, budući da je ceo film „proizveden“ u nekoliko meseci od Arđentovog „glumačkog debija“ kod Gaspara Noea u Vortexu. To se vidi i u štedljivoj režiji „set piece“ scena kojom ničim izazvano dominiraju krupni kadrovi kako bi se sakrila sirotinjska produkcija. Isto važi i za one ničim izazvane lažne vodene zmije i za ono vijanje po mraku bez cilja. Džabe je specijalne efekte šminke radio studio velikog Serđa Stivaletija, kada se oni ili ne vide ili su prenaglašeni u krupnim kadrovima.

Kao žanr, „giallo“ se dosta oslanja na dizajn i specifičnu estetiku i kao takav najbolje funkcioniše u urbanoj okolini i na lokacijama koje markira vrlo specifična arhitektura. Ovde toga uglavnom nema, odnosno ima tek u retkim trenucima. Mateo Koko je inače pouzdan direktor fotografije, ali ovde zapravo nema šta da radi, niti može da popravi utisak. Par scena u filmu kojima je Arđento posvetio dužnu pažnju ipak ne „čini proleće“.

Ostaje nam da se pitamo je li ovo zaista film čoveka koji nam je dao Suspiriju, Inferno, The Bird With the Crytal Plummage, Deep Red, Tenebrae, Operu ili Traumu. Svakako jeste, ali taj čovek je ostario, ostao bez ideja i bez potrebne energije da bi se bavio žanrom koji dosta često zavisi od fore, dosetke ili štosa kako bi nešto bilo efektno. Elementarni sastojci možda jesu tu, ali je Arđento uglavnom ostao bez svog magičnog dodira, pa „kuva po receptu“, a to na kraju ispada bezlično.