Cyrano

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Prošlu godinu, a i početak ove, možemo slobodno nazvati vremenom kada su se mjuzikli na velika vrata vratili na festivale i u bioskope.

Nizu koji su uspostavili Karaksova „Annette“, Spilbergov „West Side Story“ i dva filma Amande Krejmer prikazana u Roterdamu („Please Baby Please“ i „Give Me Pity!“) sada valja pridodati i „Cyrano“ u režiji Džoa Rajta koji je po scenariju Erike Šmit izvedenom iz njene pozorišne adaptacije ekranizovao kanonsku romantičarsku dramu Edmonda Rostana, „Sirano de Beržerak“.

Sam Sirano de Beržerak bio je istorijska ličnost, niži plemić, vojnik u gradskoj straži Pariza, pisac i vešt mačevalac koji se često upuštao u dvoboje. Biografski podaci o njemu su uglavnom nepouzdani, pa se zato pretpostavlja da je Sirano de Beržerak kao dramski lik zapravo kompozit sačinjen od njega samog i nekolicine njegovih bližih rođaka koji su takođe imali vojne karijere. Zaplet drame, od detalja poput ogromnog nosa, pa do odnosa sa Roksanom i baronom Nuvijeom, plod su potpune fikcije.

Sirano de Beržerak je doživeo bezbroj izvođenja u teatru i na desetine filmskih adaptacija. Na filmu su ga, između ostalih, igrali Hoze Ferer (u filmu Majkla Gordona iz 1950. godine), Stiv Martin (u filmu „Roxanne“ Freda Šepizija iz 1987) i Žerar Depardije (u filmu Pola Rapenoa iz 1990. godine). Erika Šmit u teatru i Džo Rajt na filmu su legendarnu dramu prvi preselili u domen mjuzikla, ali to nije ni najveća novina.

Naš Sirano, naime, nije fizički ružan, deformisanog lica s ogromnim nosem za izradu kojeg bi se morala uposliti protetička radionica, već je – patuljak kojeg igra zvezda serije „Game of Thrones“ Piter Dinklidž. Taj potez može delovati iznuđeno trendom političke korektnosti ili čak po liniji nepotizma, budući da su Dinklidž i scenaristkinja Erika Šmit bračni par, ali zapravo ima više smisla u široj slici kao temeljna inovacija unesena u klasični materijal.

Sa svoje strane, Dinklidž je više nego sposoban glumac da odigra patnju zbog toga što njegova ljubav prema staroj prijateljici iz detinjstva mora ostati tajna zbog društvenih konvencija. Sa druge, on zasigurno zna kako to izgleda biti neprihvaćen i odbačen od društva zbog nedostatka na koji nije mogao da utiče i koliko je truda potrebno da se ta prepreka prevlada, zbog čega može biti idealan Sirano.

Konačno, to i pomera fokus sa Sirana kao junaka, vojnika i mačevaoca upravo prema emotivnoj komponenti, premda Dinklidža zbog aure iz fantazijskog spektakla možemo da „kupimo“ i kao „fajtera“.

Ostatak je, uz dodatak rasnog „šarenila“, manje-više preuzet iz izvorne drame. Sirano je, naime, rođeni avanturista spreman da svakome izađe na megdan i porazi ga, što stihovima, što mačem, ali pati zbog toga što je zaljubljen u lepu, ali siromašnu dvorsku damu Roksanu (Hejli Benet kao oličenje aristokratske lepote) i plaši se da će ga ona odbiti. O tome se žali svom prijatelju i kolegi iz straže Le Breu (Bašir Salahudin) koji ga ohrabruje da se otvori i prizna, a sve to postaje nebitno kada se Roksana svom prijatelju Siranu poveri da je zaljubljena u Kristijana de Nuvijea, novog kadeta u straži.

Kristijan (Kelvin Harison Junior) je takođe zaljubljen u Roksanu, ali ona očekuje romantično udvaranje i stihove za šta on, zgodan, ali ne baš naročito rečit, nije sposoban. Tako se on i Sirano stapaju u jednu osobu, Kristijan telom, a Sirano umom: Sirano piše ljubavna pisma i šapuće stihove koje Kristijan naglas ponavlja. U Roksanu se pride zagledao i moćnik, manipulativni grof de Giš (vrlo efikasna filmska zlica Ben Mendelson) koji je spreman da iz osvete pošalje gradske stražare u rat u samoubilačku misiju.

Sirano se i dalje dovija, piše i krijumčari pisma za Roksanu u Kristijanovo ime, ali se čas odluke, možda i rastanka sa životom bliži. Hoće li Sirano smoći smage da tako nešto kaže i u svoje ime i hoće li Roksana otkriti ko ju je stvarno voleo i ko joj je pisao pisma?

Sve u svemu, „Cyrano“ je raskošan mjuzikl snimljen na lokacijama na Siciliji, sa elaboriranim scenama pesme i plesa, vrlo dobrim numerama i vrhunskim kostimima. Iako publika nije još uvek pohrlila da film pogleda u bioskopima (pitanje je, uostalom, hoće li uopšte), kritike koje je film požnjeo su uglavnom dobre, a nižu se i nominacije u sezoni nagrada.

Ono što čudi je to da Akademija nije obratila više pažnje na film koji je nominovan samo u kategoriji kostima, a sigurno je zaslužio i kostimografiju i najbolju pesmu (doduše, ne bi bilo lako odabrati koju od vrlo solidnih numera ispostaviti), posebno ako se uzme u obzir da Rajta filmske institucije uglavnom vole.

Uostalom, kostimirane drame i romanse njegova su specijalnost, još od debija s „Pride & Prejudice“ (2005), a naročito od „Atonement“ (2007), jednoj od najhvaljenijih kostimiranih melodrama. Iako je imao izlete u druge žanrove, čak akcione, avanturistične i fantastične, on se svom primarnom izrazu uvek vraćao, a „Cyrano“ je demonstracija jednog potpuno novog nivoa u promišljanju žanra. Unoseći komponentu mjuzikla, Rajt dobija alibi da održi relativno glomaznu strukturu izvorne drame, što mu omogućava da je suštinski promeni i modernizuje u skladu s današnjim vremenom. Krajnji rezultat je sasvim blizu vrlo dobrog filma.