Kimi

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Voleli ga ili ne, neke stvari moramo priznati Stivenu Soderbergu: izuzetno je aktivan, efikasan i versatilan filmski autor.

Svesni smo, naravno, da je ona najava povlačenja sredinom prošle decenije bila poprilična farsa, ali ništa zato: nakon povratka nas je počastio filmovima kao što su južnjački caper ,,Logan Lucky“ (2017), postmoderna politička doku-drama ,,The Laundromat“ (2019), o čemu smo pisali s premijere u Veneciji, i vrlo dojmljivi neo-noar ,,No Sudden Move“ (2021). Naravno, provukao se tu i „odron“ kao što je horor-triler ,,Unsane“ (2018), zanimljiv samo zbog estetike „skrivene kamere“ jer je sniman mobilnim telefonom, te nepamtljiva drama ,,Let Them All Talk“ (2020), koja je zapravo služila kao portfolio izuzetnim glumicama da pokažu raskoš svog talenta.

Ako smo mislili da će zaobići trend korona-filmova, grdno smo se prevarili. Pred nama je uradak iz tog novog kinematografskog pravca ,,Kimi“, koji je odmah ušao u internetsku distribuciju, bez bioskopske. ,,Kimi“ se nastavlja na niz Soderbergovih „paranoidnih trilera“ započet filmom ,,Side Effects“ (2013) i nastavljen sa ,,Unsane“. Dok su na meti prvog (i najboljeg u toj seriji) bile farmaceutske korporacije, drugi je gađao „industriju“ privatnih institucija za lečenje psihičkih poremećaja, dok ,,Kimi“ za metu uzima tehnološke korporacije i kvalitativno se smešta u sredinu između dva prethodna filma.

Ako ćemo pravo, varirao je Soderberg u kvalitetu, a ne samo žanru, tematici i pristupu i pre povlačenja, pritom u principu gađajući lake mete u svojim „ozbiljnijim“ filmovima. Setimo se, uostalom, ,,Erin Brokovich“ (2000) i ,,Traffic“ (2000): ko se ne bi svrstao uz ekološku aktivistkinju protiv prljave korporacije i ko ne vidi problem u međunarodnoj trgovini drogom? U tom svetlu je ,,The Laundromat“ (2019) bio dobrodošao izuzetak, u smislu da se bavio temom pranja novca i verovatno najvažnijom aferom 21. veka, The Panama Papers, koja nije doživela da postane trend jer je bila promptno pospremljena pod tepih.

Naslovna Kimi je elektronski entitet poput Siri ili Alekse, od kojih se razlikuje po tome da iza nje stoje žive osobe, koje obrađuju prijavljene greške i sumnjive „strimove“, time joj pomažući da se uči. Naša junakinja Anđela Čajlds (Zoi Kravic) radi kao tehnička podrška za Kimi na ulaznom nivou, odnosno kao interpretatorka strimova. Pored toga, ona je agorafobičarka koja u principu ne izlazi iz stana čak ni da bi otišla kod zubara ili psihoterapeuta (kasnije ćemo otkriti zašto joj je terapija potrebna i šta je uzrok njenog poremećaja), ili da bi se videla s majkom (Robin Givens) ili sa dečkom Terijem (Bajron Bauers), sa kojim održava relativno slobodnu vezu. Korona, dakako, nije nimalo popravila stvari i samo ju je još više učvrstila u uverenju da se iz stana ne izlazi ni za živu glavu.

Jedan „strim“ sa posla će je, međutim, potaktnuti na akciju tako što će probuditi traumu iz njene recentne prošlosti. U prvom od sumnjivih zvučnih zapisa ona će naslutiti da se radi o seksualnom napadu koji ona mora prijaviti iako joj neposredni šef govori da se u to ne valja petljati. Anđela će dalje preko svog prijatelja hakera upasti u sistem i poslušati druge zapise s istog uređaja, a poslednji će biti ubistvo. Trag će je odvesti u neočekivanom pravcu, naterati da izađe iz kuće, te konačno dovesti u opasnost čak i u vlastitom domu...

Ako vam se scenario učini kao kompozit složen od poznatih elemenata, od Hičkokovog filma ,,Rear Window“ (1954), preko De Palminog ,,Blow Out“ (1981) i ,,Copycat“ (1995) Džona Amiela, pa sve do Finčerovog ,,Panic Room“ (2002), na pravom ste tragu. Scenarista Dejvid Kep (koji je napisao ,,Carlito’s Way“ (1993) i ,,Snake Eyes“ (1998) za Brajana de Palmu i ,,Panic Room“ za Dejvida Finčera) dosta je pokrao, uključujući i samog sebe. Sve to je fino ukalupio u okvir korone, začinio s kulturom straha, oslanjanjajući na tehnološka pomagala i življenja života u okviru četiri zida koje je pandemija propelirala i sa tinjajućim besom u američkom društvu, koji ponekad eksplodira u vidu uličnih protesta.

Sam scenario nema bilo kakvih viškova, gladak je i gibak (zbog čega film traje ugodnih 89 minuta i to u prilično jakom tempu), ali kako radnja odmiče od gledaoca naviknutog na elementarnu logiku, zahteva sve veću suspenziju neverice. Za početak, Anđela je kao lik nosilac (skoro) svih milenijalskih anksioza natrpanih u jednu osobu, glavni negativac je suviše zgodno izabran i „telefoniran“ već na startu... A obračun žgoljave Anđele i njenog dežmekastog i jednako hendikepiranog komšije sa trojicom rmpalija – plaćenih ubica za kraj deluje poprilično neverovatno.

Srećom pa je Soderbergova režija jednako efikasna kao Kepovo pripovedanje. Soderberg opet figurira kao sam svoj direktor fotografije (pod pseudonimom Piter Endjuz) i montažer (pod pseudonimom Meri En Bernard), čime ostvaruje potpunu kontrolu ne samo nad topografijom stana kao centralne lokacije (stan je, doduše, suviše prostran i šik da bi ga mogla održavati jedna radnica u kol-centru, ali pustimo sad to – ne može se oprema za snimanje filma sabiti u garsonjeru), nego i nad ritmom filma. Režiser se pritom znalački koristi i izvrsnim „saundtrackom“ Klifa Martineza koji fino dozira napetost, ali i dizajnom zvuka preko kojeg fiksira Anđelu kao našu tačku gledišta.

Glumački, sva pažnja je usmerena na Zoi Kravic, budući da je ona jedina zvezda u filmu, dok su ostali likovi manje-više epizodisti, a za njihove uloge su regrutovani redom holivudski „trećepozivci“. Možda je i tu reč o svesnoj autorskoj odluci, a moguće da se radi i o koronaškim budžetskim ograničenjima. Bilo kako bilo, ona se sa likom nosi solidno, koliko zna i ume. A pritom joj nije lako, jer je Anđela zapravo zamišljena kao prazno platno tek „zamrljano“ psihičkim poremećajima na koje mi kao gledaoci možemo slobodno projektovati svoja stajališta.

Na kraju svega, krilatica „not great, not terrible“ deluje kao nešto što može biti bez problema primenjeno na Kimi kao film. Načelno, film postavlja intrigantna pitanja u smislu toga kako se nosimo s (nametnutom ili samonametnutom) izolacijom, koliko smo spremni verovati korporacijama i žrtvovati privatne podatke radi kućnog komfora. I kako se naš moralni kompas drži sa svime time, ali ne uspeva da ih razradi do nivoa da bi bio zaista angažirajući. Kao trilerčić za kućno gledanje uz večeru ili pred spavanje, dakle bez nekih obaveza i jačeg angažmana, Kimi se nešto bolje drži, ali ni tu ne dobacuje dosta dalje od prolazne ocene.