Broadway

 kritika objavljena na XXZ

2022.

scenario i režija: Christos Massalas

uloge: Elsa Lekakou, Foivos Papadopoulos, Stathis Apostolou, Rafael Papad, Salim Taibi, Hristos Politis

Ako nam film na festival dolazi iz Grčke, sva je prilika da će biti, uslovno rečeno, čudan ili makar neobičan i nesvakidašnji. Možda je "weird wave" pomalo zastarela kovanica koja se vezuje uglavnom za filmove Yorgosa Lanthimosa, Athine Rachel Tsangari, Alexandrosa Avranasa, Argyrisa Papadimitropoulosa i sličnih, ali od te etikete većina grčkih filmskih stvaralaca još uvek ne beži, posebno ako se film promoviše po filmskim festivalima. Ta odrednica u slučaju filma Broadway Christosa Massalasa, prikazanog u Big Screen Competition sekciji Rotterdama, može i ne mora stajati, jer je, kao i u slučaju filmova Syllasa Tzoumerkasa, uticaj žanrovske kinematografije jako vidljiv, čak i prevalentan u odnosu na festivalski "arthouse".

Massalas, naime, dolazi iz sveta kratkog filma, a Broadway mu je dugometražni prvenac. Forma kratkog filma nameće imperativ da se svetovi stvaraju (ako se stvaraju novi) i priče pričaju na jedan ekonomičan način, izvorno jednostavan, a ne pojednostavljen. Sve kvalitete sveta iz kojeg dolazi autor vrlo efikasno prebacuje u jedan sasvim novi format, praveći prilično jedinstvenu fuziju punokrvnog film-noira, iščašenog mjuzikla, razrađene socijalne drame i gangsterskog filma od kojeg imamo atmosferu koja dovodi do očaja i konstantnu pretnju nasilja.

Pre nego što upoznamo Broadway koji nije newyorška avenija poznata po pozorištima, nego napuštena scena u Atini (možda žrtva nedavne ekonomske krize, možda, pak, neke pređašnje) u kojoj "skvotuju" umetnici, prevaranti i sitni kriminalci, upoznaćemo pozadinsku priču naše protagonistkinje Nelly (Lekakou). Ona je pobegla od toksične atmosfere kod kuće, od majke-balerine koju nije bilo briga za rođenu kći i od očuha kojeg naziva pitbulom, a koji je nerafinirani tajkun toalet-papira, da bi za život zarađivala plešući po striptiz-klubovima i fantazirajući o onom koji će je spasiti. To sve samo čujemo u rapidnoj naraciji koja bi drugde možda bila klasična "štaka", ali ovde itetako sažima trajanje filma, a njeno smeštanje uz melanholični ples je prilično uspeo režisjki i montažni štos.

Navodni spasitelj je Markos (Apostolou), čovek koji kaže da je rođen u Americi i da mu je puma koju su njegovi roditelji držali kao kućnog ljubimca odgrizla prst. On joj obećava ceo svet i vodi je u naslovni Broadway da upozna "familiju", gej-par Rudolpha i Mohammada (Papad i Taibi, redom), starog Bravara (Politis) koji je ujedno i vlasnik prostora, majmunicu Lolu i misterioznog pretučenog mladića Jonasa (Papadopoulos) koji se bori za život i za kojeg nije sigurno da će se izvući. "Familija" je zapravo menažerija koja izvodi elaboriranu džeparošku predstavu: dok neko pleše u elaboriranom maniru na ulici, drugi "perušaju" gledaoce kojima je odvučena pažnja, a sve to ide nazad u "centralu", Bravar uzima svoj deo, a ostali od toga žive.

Jonas, pak, dolazi sa svojom pričom: on je jedan od retkih koji su videli misterioznog gangstera Marabua (da, kao ptica), zbog čega mora da se krije i zbog čega mu je život u konstantnoj opasnosti, dok onaj koji ga "čuva" isto tako može i da ga "unovči". Zbog toga Jonas, jednom kada se oporavi, reši da postane Barbara i da se kao zvezda uličnog plesa krije svima pred očima. Kada, međutim, jedna "predstava" pođe po zlu, Markos zaglavi u zatvoru, a Nelly i Jonas se izvuku uz pomoć "stampeda" transrodnih žena, njih dvoje otpočinju ljubavnu vezu, a cela ekipa mora da se prilagodi novim uslovima koja, u slučaju Jonasa, podrazumeva i prostituciju. Ona ima jaku potrebu da ga spasi (baš kao što i sama traži spas), ali Markosov izlazak iz zatvora još jednom će poremetiti idilu i celu operaciju

Povrh svega, cela prva trećina filma je "spakovana" u "flashback", prožet Nellynom naracijom, što otvara jedini opipljiv problem filma: "sprintersku logiku" zbog koje je neizbežan pad najkasnije oko sredine. Za razliku od većine reditelja koji ne odole "sirenskom zovu" sprinta, Massalas uspeva da elegantno uspori, a da pritom gledalac ne izgubi interes za zaplet, te da tempo digne na kraju i "finišira" efektno. Iako su promene u tempu osetne, Massalas elegantno režira i kreće se kroz žanrove okrećući klišee u svoju korist. Ulični performansi u svrhu džeparenja postaju sve artističkiji, zajednička dinamika ekipe sve više liči na "familiju", ljubavna priča se rasplamsava, a trougao ima preteću notu. U tome se oslanja na izvrsnu glumu, ali i na fantastičan stil koji se ogleda u scenografiji Anne Georgiadou, kostimima Marli Aleiferi, uz eklektičan "soundtrack" Gabriela Yareda.

Zbog toga Broadway funkcioniše kao svet za sebe, ali je kod Massalasa on svakako deo onog "pravog" i "stvarnog" sveta. U tu svrhu, izvrsan posao rade direktor fotografije Konstantinos Koukoulios koji "hvata" geografiju Atine sa više nivoa, od uličnog do panoramskog (mansarda "skvota" je nekadašnji open-air bioskop s kojeg puca fenomenalan pogled), te montažer Yorgos Lamprinos koji više mikro-planova povezuje s makro-planom u koherentnu, te veoma dojmljivu celinu. Broadway zbog toga postaje jedan od onih filmova kojima se ima smisla nadati da će nas posetiti u predstojećoj festivalskoj sezoni. Massalas ima i šta da kaže i zna kako to da učini.

Capernaum / Capharnaüm

kritika objavljena na XXZ

2018

režija: Nadine Labaki

scenario: Nadine Labaki, Jihad Hojeily, Michelle Keserwani, Georges Khabbaz, Khaled Mouznar

uloge: Zain Al Rafeea, Yordanos Shiferaw, Boluwatife Treasure Bankole, Kaswar Al Haddad, Fadi Yousef, Haita "Cedra" Izzam, Nour El Husseini

Postoje srećnija i manje srećna mesta na ovom svetu, a Beirut, naročito njegovi "slumovi" na obodu grada, pripadaju ovoj drugoj grupi, čak sa tendencijom pogoršanja kako vreme prolazi. Nekadašnji "Pariz Istoka" je uništen građanskim verskim ratom, a pre i posle toga talasima izbeglica iz susednih ratom zahvaćenih zemalja, Palestine, Sirije, ali i Iraka i Irana. Veliki broj izbeglica nema nikakvih validnih dokumenata, a samim tim ni šansi za integraciju u društvo u smislu legalnog obavljanja posla, a situacija sa prolaznim migrantima (najčešće afričkim) još je i gora s obzirom da su oni idealni plen trgovcima ljudima.

U takvom svetu je odrastao i živi junak Capernauma, trećeg filma libanske autorice Nadine Labaki, momčić po imenu Zain kojeg upoznajemo na sudu. Zain (Al Rafeea), dvanaestogodišnjak, otprilike, već je osuđen na petogodišnju robiju zbog napada nožem i sada pred sudom tuži svoje roditelje (Al Haddad, Yousef) što su ga doneli na (ovakav) svet gde poznaje jedino zanemarivanje i nasilje i gde je šećerna voda poslastica na dobar dan. Ovakav uvod je potentan i podiže očekivanja (uostalom, film je nabrao mnoštvo pozitivnih kritika, američku distribuciju i čak nominaciju za Oscara za strani film), ali takođe otvara mogućnost da umesto istraživanja uzroka i okolnosti takve teško zamislive bede budemo osuđeni na njenu eksploataciju u narednih dva sata vremena.

 

Kako je Zain dospeo tamo gde je dospeo, otkrićemo u retrospektivi. Na ulici je on najstariji i najsnalažljiviji među svojim braćom i sestrama, čak i lagano "kurčevit". Njihova egzistencija se svodi na poslove potrčka za stanodavčevog sina i vlasnika lokalne bakalnice Assada (El Husseini) i shemu sa uličnim prodavanjem droge u formi soka od tramadola pribavljenog na prevaru po apotekama. Problem je što je Assad bacio oko na njegovu jedanaestogodišnju sestru Sahar (Izzam) koja posle prve menstruacije roditeljima postaje roba za trgovanje, pa će je na kraju zameniti za nekoliko meseci stanarine i nekoliko kokošaka...

Zgađen događajem, Zain beži od kuće i odlazi u improvizovano divlje naselje gde u potrazi za poslom upoznaje čistačicu Rahil (Shiferaw), samohranu majku mladog Yonasa (Bankole) i ilegalnu imigrantkinju iz Etiopije koja ga uzima pod svoje. Zain će paziti na bebu preko dana, a zauzvrat će od nje dobivati stan i hranu. Nije puno, ali čoveka veseli. Sve dok se ona jedne noći ne vrati kući usled racije, a on ostane sam sa detetom i bez sredstava za peživljavanje, što podrazumeva i razmatranje različitih opcija - prodavanje deteta za usvajanje i skupljanje novca ne bi li se domogao civilizacije, Švedske ili makar Turske...

 

Ko je, kako, zašto i sa kojim posledicama dobio nož u telo otkrićemo na kraju, premda je predvidljivo, ali to nije čak ni najveći problem filma. Većini kolega kritičara očito nije smetala sentimentalnost na granici patetike i izvlačenje emocija dokle god u konačnici stoji obećanje katarze, ali Capernaum je, blago rečeno, manipulativan film koji emocije od publike izvlači vrlo niskim udarcima i očitim konstrukcijama. Je li zaista potrebno, na primer, u krupnom kadru videti kako iz cevi izlazi smeđa voda? Takođe, vrlo prirodna gluma nekih od glumaca, u čemu prednjači mladi Zain Al Rafeea stoji u oštrom kontrastu sa širokopoteznim melodramatičnim afektiranjem drugih, recimo onih koji koji igraju njegove roditelje.

Međutim, manipulaciji uprkos, Capernaum nije sasvim loš film niti nevredan pažnje. Takav kakav je može se tumačiti kao savremena inkarnacija neorealizma, na šta je Nadine Labaki u rediteljskoj fotelji verovatno i ciljala. Nekoliko poetičnih montažnih sekvenci vrlo efikasno služe kao momenti relaksacije, u šta upada i Zainov odnos prema Yonasu. Problem je, međutim, u nedorečenom scenariju koji je svojem naslovu (prevodivo kao kao "haos") možda malo suviše veran i od gledaoca zahteva da u moru ne naročito svrsishodnih detalja traži i domišlja one koji bi za priču možda bili i značajni, kao recimo kontekst rata u Siriji u dubokoj pozadini i Zainovog verovatno palestinskog, takođe izbegličkog porekla. Ali, kako to obično biva sa puno scenarista, a bez naročito jasne vizije, film deluje neuredno. Doduše, može se sumirati jednim kadrom, iz ptičije perspektive preko improvizovanog naselja divlje gradnje koji nam Nadine Labaki daje negde pred kraj.