Capernaum / Capharnaüm

kritika objavljena na XXZ

2018

režija: Nadine Labaki

scenario: Nadine Labaki, Jihad Hojeily, Michelle Keserwani, Georges Khabbaz, Khaled Mouznar

uloge: Zain Al Rafeea, Yordanos Shiferaw, Boluwatife Treasure Bankole, Kaswar Al Haddad, Fadi Yousef, Haita "Cedra" Izzam, Nour El Husseini

Postoje srećnija i manje srećna mesta na ovom svetu, a Beirut, naročito njegovi "slumovi" na obodu grada, pripadaju ovoj drugoj grupi, čak sa tendencijom pogoršanja kako vreme prolazi. Nekadašnji "Pariz Istoka" je uništen građanskim verskim ratom, a pre i posle toga talasima izbeglica iz susednih ratom zahvaćenih zemalja, Palestine, Sirije, ali i Iraka i Irana. Veliki broj izbeglica nema nikakvih validnih dokumenata, a samim tim ni šansi za integraciju u društvo u smislu legalnog obavljanja posla, a situacija sa prolaznim migrantima (najčešće afričkim) još je i gora s obzirom da su oni idealni plen trgovcima ljudima.

U takvom svetu je odrastao i živi junak Capernauma, trećeg filma libanske autorice Nadine Labaki, momčić po imenu Zain kojeg upoznajemo na sudu. Zain (Al Rafeea), dvanaestogodišnjak, otprilike, već je osuđen na petogodišnju robiju zbog napada nožem i sada pred sudom tuži svoje roditelje (Al Haddad, Yousef) što su ga doneli na (ovakav) svet gde poznaje jedino zanemarivanje i nasilje i gde je šećerna voda poslastica na dobar dan. Ovakav uvod je potentan i podiže očekivanja (uostalom, film je nabrao mnoštvo pozitivnih kritika, američku distribuciju i čak nominaciju za Oscara za strani film), ali takođe otvara mogućnost da umesto istraživanja uzroka i okolnosti takve teško zamislive bede budemo osuđeni na njenu eksploataciju u narednih dva sata vremena.

 

Kako je Zain dospeo tamo gde je dospeo, otkrićemo u retrospektivi. Na ulici je on najstariji i najsnalažljiviji među svojim braćom i sestrama, čak i lagano "kurčevit". Njihova egzistencija se svodi na poslove potrčka za stanodavčevog sina i vlasnika lokalne bakalnice Assada (El Husseini) i shemu sa uličnim prodavanjem droge u formi soka od tramadola pribavljenog na prevaru po apotekama. Problem je što je Assad bacio oko na njegovu jedanaestogodišnju sestru Sahar (Izzam) koja posle prve menstruacije roditeljima postaje roba za trgovanje, pa će je na kraju zameniti za nekoliko meseci stanarine i nekoliko kokošaka...

Zgađen događajem, Zain beži od kuće i odlazi u improvizovano divlje naselje gde u potrazi za poslom upoznaje čistačicu Rahil (Shiferaw), samohranu majku mladog Yonasa (Bankole) i ilegalnu imigrantkinju iz Etiopije koja ga uzima pod svoje. Zain će paziti na bebu preko dana, a zauzvrat će od nje dobivati stan i hranu. Nije puno, ali čoveka veseli. Sve dok se ona jedne noći ne vrati kući usled racije, a on ostane sam sa detetom i bez sredstava za peživljavanje, što podrazumeva i razmatranje različitih opcija - prodavanje deteta za usvajanje i skupljanje novca ne bi li se domogao civilizacije, Švedske ili makar Turske...

 

Ko je, kako, zašto i sa kojim posledicama dobio nož u telo otkrićemo na kraju, premda je predvidljivo, ali to nije čak ni najveći problem filma. Većini kolega kritičara očito nije smetala sentimentalnost na granici patetike i izvlačenje emocija dokle god u konačnici stoji obećanje katarze, ali Capernaum je, blago rečeno, manipulativan film koji emocije od publike izvlači vrlo niskim udarcima i očitim konstrukcijama. Je li zaista potrebno, na primer, u krupnom kadru videti kako iz cevi izlazi smeđa voda? Takođe, vrlo prirodna gluma nekih od glumaca, u čemu prednjači mladi Zain Al Rafeea stoji u oštrom kontrastu sa širokopoteznim melodramatičnim afektiranjem drugih, recimo onih koji koji igraju njegove roditelje.

Međutim, manipulaciji uprkos, Capernaum nije sasvim loš film niti nevredan pažnje. Takav kakav je može se tumačiti kao savremena inkarnacija neorealizma, na šta je Nadine Labaki u rediteljskoj fotelji verovatno i ciljala. Nekoliko poetičnih montažnih sekvenci vrlo efikasno služe kao momenti relaksacije, u šta upada i Zainov odnos prema Yonasu. Problem je, međutim, u nedorečenom scenariju koji je svojem naslovu (prevodivo kao kao "haos") možda malo suviše veran i od gledaoca zahteva da u moru ne naročito svrsishodnih detalja traži i domišlja one koji bi za priču možda bili i značajni, kao recimo kontekst rata u Siriji u dubokoj pozadini i Zainovog verovatno palestinskog, takođe izbegličkog porekla. Ali, kako to obično biva sa puno scenarista, a bez naročito jasne vizije, film deluje neuredno. Doduše, može se sumirati jednim kadrom, iz ptičije perspektive preko improvizovanog naselja divlje gradnje koji nam Nadine Labaki daje negde pred kraj.

The Insult / L’insulte

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Ziad Doueiri

scenario: Ziad Doueiri, Joelle Touma

uloge: Adel Karam, Kamel El Basha, Camille Salameh, Diamand Bou Abboud, Rita Hayek, Christine Choueiri, Julia Cassar

Mudriji od mene kažu da nam drvlje i kamenje mogu polomiti kosti, ali da su reči samo šumovi koji se gube na vetru. Pesnik Branko Miljković rekao je sasvim suprotnu mudrost: “ubi me prejaka reč”. Ponekad reči padnu na zapaljivo tlo i od neke sasvim obične uvrede između dvoje ljudi (jaraca na brvnu) situacija može eskalirati u ratno stanje. L’insulte je film o tome.

Ključni pojam po kojem ćemo razumevati ovu sudsku dramu sa elementima trilera i svađu dvojice ljudi koja prerasta u rat među ljudima, pa i među narodima, geografska je lokacija. Beirut, nekadašnji “Pariz Istoka” i popularna turistička destinacija sada je stihijski građen klaster mahala usled građanskog rata koji se odvijao među njegovim stanovnicima različitog plemenskog porekla i različitih konfesija. I taj famozni mir koji je uspostavljen krhke je prirode i bilo kakva provokacija je dovoljna da se otvore stare rane, da se puca po predsednicima i premijerima, a i po susednim državama. Disbalans u kompleksni politički sistem donele su palestinske izbeglice koje danas sačinjavaju desetinu stanovništva zemlje. Ostaje nam da se pitamo koliko će zadate okvire poremetiti jedan još veći val izbeglica, onih sirijskih, možda u nekom sledećem filmu Ziada Doulerija, nekadašnjeg Tarantinovog asistenta kamere, a sada autora zapaženih međunarodnih festivalskih filmova na temu Bliskog Istoka poput psihološke drame o terorizmu The Attack.

Uvreda od koje sve počinje u ovom filmu biva izrečena od strane Yasera (El Basha), palestinskog izbeglice i predradnika u građevinskoj kompaniji koja uređuje fasade koje nisu po novim standardima. Uvređeni je Tony (Karam), automehaničar i libanonski hrišćanin, pripadnik ili makar simpatizer desničarske, falangističke partije i poštovalac lika i dela Bashira Geymaela (naslovnog lika iz Folmanovog animiranog dokumentarca Waltz with Bashir, inspiratora i organizatora masakra nad palestinskim i generalno muslimanskim civilima). Tony zahteva satisfakciju u vidu punog formalnog izvinjenja, Yaser na to ne pristaje čak ni pod komandom svog šefa koji bi voleo da se stvar što pre i što jednostavnije razreši. Tony će odgovoriti uvredom “voleo bih da vas Sharon (bivši premijer Izraela, op. a) sve pobije”, zbog čega će mu Yaser slomiti dva rebra, cela stvar će završiti na sudu sa sve advokatima, partijskom “topuzinom” Wajdijem Wehbeom (Salameh) na Tonyjevoj strani i mladom i ambicioznom Nadine (Bou Abboud) na Yaserovoj, publikom, navijačima i uz stalnu pretnju da se sve prenese na ulice ionako turbulentnog grada.

Suptilnost nije nešto što se ovom filmu može očitati u bilo kom smislu. Mehanika je jasna, grudva snega može pokrenuti lavinu, a neugašena cigareta šumski požar. Ono gde film potpuno uspeva je oslikavanje lokalnog konteksta uz puno poštovanje za istoriju i topografiju konflikta koji je na pauzi, ali je pitanje da li je rešen. Sa čisto političke strane, zanimljivo je da reditelj koji dolazi iz libanonskog sunitskog miljea u pregledu konflikta nije ostrašćen i ne zabija glavu u pesak ni pred prljavštinama koje je počinila “njegova” strana, dok njegova kreativna partnerka i bivša supruga sa pozicije ko-scenaristice insistira na getoiziranoj zatvorenosti i kulturološki uslovljenoj nadmenosti “svojih”, libanonskih hrišćana. Ni jedni ni drugi, pak, nisu imuni na anti-izraelske i anti-židovske sentimente, a Davidova zvezda, grafit na Tonyjevim vratima stoji kao poziv na linč. Takođe, ni patrijarhalna komponenta priče u kojoj su muškarci jarci na brvnu, a žene razumnije i praktičnije (samo ih niko ne sluša) nije nikakva novina i čak je u pod-zapletu između dvoje advokata pomalo providna kod “obrata”, ali potpuno ima smisla u kontekstu situacije.

U toj svojoj nesuptilnosti (The Attack istog autorskog dvojca je, primetimo, bio dosta suptilniji, intimniji i okrenutiji unutarnjim, psihološkim motivima nego istorijom nasilja), L’insulte je dobar i u suštini solidno izveden film. Epskog je zamaha, vrlo dobro odglumljen i više od svega informativan po pitanju sukoba koji tematizira i bliskoistočnog mentaliteta uopšte. Sa druge strane, neće li nam se sve to što vidimo učiniti bolno poznatim u kontekstu nekih nama bližih ratova i sukoba koji se svako malo podgrevaju. Lako je otpisati takve tendencije sa tim da su to izmišljotine nekih drugih, političara, kapitalista ili stranaca. Nema veze što to nije tačno, čak i da jeste, oni koji nasedaju na tu propagandu i spremno se hvataju oružja na komandu su sasvim obični ljudi.