The Insult / L’insulte

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Ziad Doueiri

scenario: Ziad Doueiri, Joelle Touma

uloge: Adel Karam, Kamel El Basha, Camille Salameh, Diamand Bou Abboud, Rita Hayek, Christine Choueiri, Julia Cassar

Mudriji od mene kažu da nam drvlje i kamenje mogu polomiti kosti, ali da su reči samo šumovi koji se gube na vetru. Pesnik Branko Miljković rekao je sasvim suprotnu mudrost: “ubi me prejaka reč”. Ponekad reči padnu na zapaljivo tlo i od neke sasvim obične uvrede između dvoje ljudi (jaraca na brvnu) situacija može eskalirati u ratno stanje. L’insulte je film o tome.

Ključni pojam po kojem ćemo razumevati ovu sudsku dramu sa elementima trilera i svađu dvojice ljudi koja prerasta u rat među ljudima, pa i među narodima, geografska je lokacija. Beirut, nekadašnji “Pariz Istoka” i popularna turistička destinacija sada je stihijski građen klaster mahala usled građanskog rata koji se odvijao među njegovim stanovnicima različitog plemenskog porekla i različitih konfesija. I taj famozni mir koji je uspostavljen krhke je prirode i bilo kakva provokacija je dovoljna da se otvore stare rane, da se puca po predsednicima i premijerima, a i po susednim državama. Disbalans u kompleksni politički sistem donele su palestinske izbeglice koje danas sačinjavaju desetinu stanovništva zemlje. Ostaje nam da se pitamo koliko će zadate okvire poremetiti jedan još veći val izbeglica, onih sirijskih, možda u nekom sledećem filmu Ziada Doulerija, nekadašnjeg Tarantinovog asistenta kamere, a sada autora zapaženih međunarodnih festivalskih filmova na temu Bliskog Istoka poput psihološke drame o terorizmu The Attack.

Uvreda od koje sve počinje u ovom filmu biva izrečena od strane Yasera (El Basha), palestinskog izbeglice i predradnika u građevinskoj kompaniji koja uređuje fasade koje nisu po novim standardima. Uvređeni je Tony (Karam), automehaničar i libanonski hrišćanin, pripadnik ili makar simpatizer desničarske, falangističke partije i poštovalac lika i dela Bashira Geymaela (naslovnog lika iz Folmanovog animiranog dokumentarca Waltz with Bashir, inspiratora i organizatora masakra nad palestinskim i generalno muslimanskim civilima). Tony zahteva satisfakciju u vidu punog formalnog izvinjenja, Yaser na to ne pristaje čak ni pod komandom svog šefa koji bi voleo da se stvar što pre i što jednostavnije razreši. Tony će odgovoriti uvredom “voleo bih da vas Sharon (bivši premijer Izraela, op. a) sve pobije”, zbog čega će mu Yaser slomiti dva rebra, cela stvar će završiti na sudu sa sve advokatima, partijskom “topuzinom” Wajdijem Wehbeom (Salameh) na Tonyjevoj strani i mladom i ambicioznom Nadine (Bou Abboud) na Yaserovoj, publikom, navijačima i uz stalnu pretnju da se sve prenese na ulice ionako turbulentnog grada.

Suptilnost nije nešto što se ovom filmu može očitati u bilo kom smislu. Mehanika je jasna, grudva snega može pokrenuti lavinu, a neugašena cigareta šumski požar. Ono gde film potpuno uspeva je oslikavanje lokalnog konteksta uz puno poštovanje za istoriju i topografiju konflikta koji je na pauzi, ali je pitanje da li je rešen. Sa čisto političke strane, zanimljivo je da reditelj koji dolazi iz libanonskog sunitskog miljea u pregledu konflikta nije ostrašćen i ne zabija glavu u pesak ni pred prljavštinama koje je počinila “njegova” strana, dok njegova kreativna partnerka i bivša supruga sa pozicije ko-scenaristice insistira na getoiziranoj zatvorenosti i kulturološki uslovljenoj nadmenosti “svojih”, libanonskih hrišćana. Ni jedni ni drugi, pak, nisu imuni na anti-izraelske i anti-židovske sentimente, a Davidova zvezda, grafit na Tonyjevim vratima stoji kao poziv na linč. Takođe, ni patrijarhalna komponenta priče u kojoj su muškarci jarci na brvnu, a žene razumnije i praktičnije (samo ih niko ne sluša) nije nikakva novina i čak je u pod-zapletu između dvoje advokata pomalo providna kod “obrata”, ali potpuno ima smisla u kontekstu situacije.

U toj svojoj nesuptilnosti (The Attack istog autorskog dvojca je, primetimo, bio dosta suptilniji, intimniji i okrenutiji unutarnjim, psihološkim motivima nego istorijom nasilja), L’insulte je dobar i u suštini solidno izveden film. Epskog je zamaha, vrlo dobro odglumljen i više od svega informativan po pitanju sukoba koji tematizira i bliskoistočnog mentaliteta uopšte. Sa druge strane, neće li nam se sve to što vidimo učiniti bolno poznatim u kontekstu nekih nama bližih ratova i sukoba koji se svako malo podgrevaju. Lako je otpisati takve tendencije sa tim da su to izmišljotine nekih drugih, političara, kapitalista ili stranaca. Nema veze što to nije tačno, čak i da jeste, oni koji nasedaju na tu propagandu i spremno se hvataju oružja na komandu su sasvim obični ljudi.

The Attack

2012.

režija: Ziad Doueiri

scenario: Ziad Doueiri, Joele Touma (po romanu Yasmine Khadre)

uloge: Ali Suliman, Uri Gavriel, Reymond Amsalem, Karim Saleh, Dvir Benedek, Evgenia Dodena

Pre skoro četiri godine, imali smo ceremoniju dodele Oscara sa najjačom konkurencijom u kategoriji za film na stranom jeziku. Barem tri filma su jednako zaslužila statuu, odneo ju je argentinski El secreto de sus ojos, koji je bio možda za dlaku najbolji, a iza njega su ostali francuski Un prophet i izraelsko-palestinski Ajami. Potonji se bavio zanimljivom temom kroz hyperlink filmsku konstrukciju o isprepletenim sudbinama Jevreja, muslimana i hrišćana u Jaffi, praktično predgrađu Tel Aviva, i nemogućom, nasilnom i nepoverljivom situacijom u kojoj su svi u pravu i niko nije u pravu.

The Atrack je sličan film, samo sa pričom koja je svedena na jedan incident, i jednu perspektivu u kojoj se upoznajemo sa uzrocima i posledicama terorističkog napada na restoran u Tel Avivu. Perspektiva je jedinstvena: glavni lik Amin (Suliman) je Arapin koji se potpuno uklopio u izraelsko društvo, cenjen, voljen i nagrađen doktor sa uspešnom karijerom. Terostički napad je izvršila njegova žena, naoko srećna domaćica, arapska hrišćanka, jednako integrisana u izraelsko društvo. Ovo je film o terorizmu, ali to je jedna od tema, nikako glavna. Tu su još ljubav, emocije, razočaranje, arogancija, ignorancija i temeljno nerazumevanje u jednom braku, ali i u suživotu (sudaru) dve kulture. Sva politika u filmu je duboko lična, a sve ličnosti su duboko politizirane.

Naravno, Amin je u nebranom grožđu nakon napada. On je u dvostrukom konfliktu, prvi je sa izraelskom policijom koja bi da iz njega izvuče informacije, pa pribegava psiho-fizičkoj torturi. Inspektoru Mosheu (Gavriel) malo znači što njegov kolega Ravid (Benedek) daje garanciju da je Amin dobar i human čovek bez zadnje namere. Drugi Aminov konflikt je sa samim sobom, jer nije u mogućnosti da shvati i prihvati da se njegova žena raznela bombom u restoranu punom dece.

Kada na pola filma pomislimo da je u pitanju klasičan zaplet o dobrom čoveku koji postaje meta zajednice u kojoj živi (bilo da je u pitanju nepoverenje, sažaljenje ili polu-otvorena mržnja), Amin dobija pismo od svoje žene koje otklanja svaku sumnju da je ona iza napada. Pismo je adresirano iz Aminovog rodnog grada Nablusa, neke vrste arapskog geta okruženog visokim zidom i sa kapijama koje čuvaju nadrkani izraelski vojnici. Amin će se uveriti u siromaštvo i očaj koji tamo vladaju na način da ni bolje stojeće familije, kakva je njegova, to ne mogu ignorisati. Gde je beda, tu je i manipulacija, verska i ekonomska, čini se da ceo grad jednodušno mrzi Izrael i slavi Aminovu ženu Siham (Amsalem) kao mučenicu za palestinski cilj.

Aminova misija je, kao u većini detektivskih trilera, da sazna kako i zašto je Siham skrenula i rešila da pogine za apstraktni, nerealni cilj i u smrt odvuče mnogo ljudi. U tome će imati problema, jer od njega familija drži distancu, misleći da radi za Izraelce, a ostatak grada ga se boji i preti mu. Svojom upornošću doći će do radikalnog muslimanskog ideologa i jednako ostrašćenog hrišćanskog sveštenika, ali oni mu, osim filozofskog objašnjenja, neće dati puno toga.

Međutim, istina je mnogo bliže njemu od zakutnih terorističkih ćelija i otkriće će promeniti njegov pristup, ne i njegovu ličnost. Pre odlaska tamo bio je lojalan izraelski građanin koji je stoički izdržavao nepoverenje i šikaniranje (kao što su za vreme rata u Jugoslaviji stradavali urbani, integrisani i pristojni ljudi “pogrešnog” genskog koda), i on je to i dalje, samo lojalnost neće prikazivati deljenjem svog saznanja sa organima vlasti. Kada ga liberalna koleginica Kim (Dodena) upita kako to da ne oseća obavezu prema Izraelu, koji ga primio, prihvatio, nagradio i pomogao mu da dođe do uspeha i bogatstva, Amin će odgovoriti, potpuno ispravno, da će to pokrenuti novi krug nasilja, stvoriti nove i nove arapske mučenika, jer je nerazumevanje temeljno, a podele preduboke.

The Attack jako mnogo zahteva od glumaca, pre svega od Sulimana, nosioca glavne uloge sa skoro 100 % vremena na ekranu. On to iznosi bez muke, realno dočaravajući kompleksne emocije i duševna stanja od šoka i neverice do determiniranosti da otkrije šta je pošlo naopako. Film implicira da ni Amin nije bez krivice, jer je bio sebičan, tašt i fokusiran na uspeh do te mere da je zanemarivao ne samo svoje arapske korene, nego i svoju ženu. Njegova nefleksibilnost ju je možda gurnula u očaj koji je završio terorističkim aktivizmom. Njihov odnos vidimo kroz seriju flashbackova, izrazito sentimentalnih, ali dovoljno kratkih i ne previše čestih da bi razvodnili generalno ozbiljan i mračan ton filma. Jedna zamerka je uniformno predstavljanje izraelskih karaktera van kruga Aminovih prijatelja i kolega isključivo kroz vojnike i policajce.

Ziad Doueiri je libanski autor koji se školovao u Americi i prva filmske poslove obavljao kao Tarantinov kamerman u ranoj fazi njegove karijere. Nakon toga se ustalio u Francuskoj, snimajući filmove na teme arapske integracije. Prethodni film Lila dit ça je smešten u arapski geto u Marseillesu, i bavi se neskladom između unutrašnjeg sveta svojih likova i spoljnog sveta koji ih okružuje, dok je prvenac West Beirut drama o odrastanju smeštena u okruženje građanskog rata i podeljenog grada. The Attack je snimljen po još mračnijoj i težoj knjizi (ako je to moguće zamisliti) Yasmine Khadre, što je alias Mohammeda Moulessehoula, bivšeg alžirskog oficira koji je emigrirao u Francusku. Knjiga je manje fluidna i mnogo više polemička, sa izletima u popovanje. Film je snimljen u širokoj koprodukciji evropskih (Francuska, Belgija) i bliskoistočnih partnera (Liban, Katar) i već je podigao dosta prašine, u Libanu je zabranjen zbog lokacijskog snimanja u Izraelu, dok u Izraelu nije toplo primljen zbog kritičkog stava koji gaji prema izraelskom militarizmu.

The Attack je sjajno koncipiran film koji neće otkriti ništa novo, ali će precizno locirati probleme koji konflikt čine nerešivim. Odlično napisan, odglumljen i režiran, daće nam pogled u psihologiju terorizma, u očaj, taštinu i greške u kanalima komunikacije među ljudima i narodima. Naravno, film pati od mana malih kinematografija, pa reditelj govori svoje stavove kroz usta glavnog lika, što malo asocira na popovanje i soljenje pameti, ali ideje na kojima stoji su ispravne, pa zašto ih onda ne izreći. Retko dobar i ozbiljan film, na svim nivoima.