The Old Oak

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sa Kenom Loučom uglavnom znamo na čemu smo. Njegov stil je po pravilu jednostavan i u potpunosti podređen tematici iz spektra od socijalnog realizma do socijalnog kriticizma i humanističkoj, solidarnoj poruci koju filmski autor želi da pošalje.

Zvuči anti-intuitivno, ali ume predvidljivost i da bude rizična, uz argumente da smo to već nebrojeno puta videli i da Louč ne preza od otvorene didaktičnosti koja itekako može da bude dosadna. Za to postoji i kontra-argument da se, svom tom autorskom trudu uprkos, ništa nije promenilo, a ako se i promenilo, sigurno nije na bolje. Opet, znači li to da treba nastaviti sa istim, pa ko duže izdrži, posebno imajući u vidu da je umetnik-individua zapravo nemoćan protiv sistema?

Istini za volju, nije da se Louč nije menjao i da nije bio sklon da svoja čvrsta društveno-politička i humanistička uverenja proba da „zapakuje“ drugačije. Tako je u novom milenijumu imao par periodnih drama (The Wind That Shakes the Barley za koji je osvojio svoju prvu Zlatnu palmu u Kanu i Jimmy‘s Hall), par komedija (The Navigators, The Angels‘ Share), dokumentarac (The Spirit of 45), jedan hrabri meta-film (Looking for Eric), pokušaje fuzije s žanrovima krimića (Sweet Sixteen) i trilera (Route Irish), pa čak i romanse (Ae Fond Kiss), pride učestvujući na prestižnim grupnim projektima sa kratkometražnim filmovima.

Nagađalo se tako pre desetak ili petnaest godina da je doajen relaksacijom te vrste polako sprema za penziju, što ne bi bilo nelogično imajući u vidu i godine i staž, ali i zaostavštinu koja je iza Loača ostala. Najednom su te priče prestale i reditelj se vratio svom uobičajenom, reklo bi se čak manirističkom pristupu u izboru tema i njihovoj obradi. Sasvim je moguće razlog za to naći i u politici koja je, makar u Velikoj Britaniji, otišla u smeru koji filmski autor smatra apsolutno pogrešnim.

Najnoviji Loučov film The Old Oak koji je imao premijeru proletos u glavnom programu Kana, a regionalna publika ga je mogla pogledati na Festivalu Autorskog Filma u Beogradu, zapravo nastavlja niz prethodna dva filma. Sva tri su smeštena na severoistok engleske paradigmatičan i za krizu (odnosno razne krize koje se gomilaju) i za „desna skretanja“, a sva tri se pritom bave savremenim izazovima malog čoveka, zajednice i društva u celini.

Za razliku od prethodna dva koji su smešteni u i oko urbanog središta Njukasla, The Old Oak je lociran u rudarski gradić koji je u stanju propadanja još od 80-ih. Naslov dolazi od paba koji je jedini ostao da radi u mestu, a u koji svraćaju lokalci kako bi uz gutljaje piva prosipali žuč o tome šta im se u životu dešava. A pritiskaju ih teške muke, od toga da posla više nema do toga da cene nekretnina (što tim ljudima često predstavlja jedinu ušteđevinu za penziju) padaju. Mladi, pak, nemaju perspektivu zbog čega su podložni desničarskoj radikalizaciji koja dolazi s političke pozornice i društvenih mreža.

Godina je „bregzitovska“ 2016, a u grad stiže autobus pun sirijskih izbeglica koje država pokušava da naseli po opustelim kućama i stanovima pod, za njih, vrlo nepovoljnim uslovima. Lokalci na to, predvidljivo, ne gledaju nimalo blagonaklono: plaše se da će nezaposlene i zapravo nezaposlive izbeglice u gradu još dodatno oboriti cene njihovih nekretnina, a i instruirani su od strane politike da krivca uvek traže negde drugde, ako je moguće kolektivnog, bezličnog i zapravo nemoćnog.

Protagonista je Ti Džej, gazda paba koji je, kao i većina radnji u gradu, pred gašenjem. Zaplet zapravo počinje s njegovim poznanstvom s mladom sirijskom izbeglicom Jarom koja u grad dolazi s majkom i bratom, dok joj je otac zarobljen, zatvoren ili možda čak i poginuo u ratu. Ti Džej je dobar čovek koji želi da pomogne, Jara se takođe vodi sličnom motivacijom, pa njih dvoje, zajedno sa socijalnom radnicom Lorom, dolaze na ideju da u stražnjoj sobi paba otvore neku vrstu narodne kuhinje i za izbeglice i za osiromašene domaćine, vodeći se maksimom da familije koje jedu zajedno ostaju zajedno.

Ta ideja se, međutim, ne sviđa lokalcima koji su i sami pokušavali da privole Ti Džeja da sobu otvori, ali za njih i njihova sastančenja, a za sobu neke od njih vežu i uspomene iz lepših vremena. Zbog toga u mestu i u pabu polako počinje da tinja sukob koji preti, a u nekoliko navrata čak i uspeva da eskalira.

Zapravo, kada bi se The Old Oak izuzeo iz konteksta prethodna dva filma, što baš i nije sasvim moguće, tu bi ostali samo neki Loučovi manirizmi (od upotrebe teleobjektiva u eksterijerima, pa do zatamnjivanja i otamnjivanja između scena, tako da retka pretapanja služe kao dramaturški akcenat) i ustaljene prakse (naročito kada je reč o izboru neprofesionalnih glumaca za uloge), didaktičnost i starački naivni optimizam. Dosta toga tu zapravo funkcioniše „kao podmazano“ imajući u vidu jednostavnost pristupa, ali se ipak oseti i nešto zamora materijala, uz pojedina iskakanja i nekonzistencije. Primera radi, kod određenih glumaca se oseti nedostatak profesionalnog treninga, što je dodatno pojačano pomalo okoštalim replikama u scenariju Loučovog stalnog saradnika Pola Lavertija, ali to je uglavnom ograničeno na one u epizodnijim ulogama. Srećom, Dejvid Tarner kao Ti Džej ima već određenu kilometražu s Loučom (igrao je epizodne uloge u njegova prethodna dva filma), a Ebla Mari kao Jara pokazuje fantastičan osećaj za meru.

Treba takođe biti oprezan i u poređenjima sa drugim filmovima neformalne trilogije I, Daniel Blake i Sorry We Missed You. Manje dobronameran kritičar bi tu svakako podvukao silaznu putanju, od impozantnog remek-dela, preko vrlo dobrog filma do solidnog ili jedva dobrog. Dobronamerniji bi, pak, primetio da se Louč možda umorio od snimanja filmova koji ne daju željeni efekat, ali da ipak nije ogrezao u mrzovolju i da su mu uvidi izrazito humani. Da, didaktičan je, u The Old Oak možda i više nego ikad, ali makar je u tome dosledan, i, što je možda i najvažnije, ostaje na strani malog čoveka, čak i kad je isti na stranputici. Nema kod njega očitih negativaca (osim nekog bezličnog i u poslednja dva filma upadljivo odsutnog sistema), svi su žrtve okolnosti. Što znači da ima nade. A koliko je ona sad utemeljena, ostaje da se vidi.