Evil Does Not Exist / Aku wa sonzai shinai

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Priroda, ali i društvo, imaju na raspolaganju mehanizme da prepoznaju i da po potrebi izbace uljeza. Često su ova dva sveta, onaj zadati i onaj kasnije uspostavljeni radi obuzdavanja prvog u svrhu preživljavanja i nastavka dominacije „izabrane vrste“, u određenom antagonizmu. Makar na početku, dok se na sažive ili makar nađu dugoročno održivi kompromis.

U tom odnosu snaga vrednosni sudovi i kvalifikacije dobra i zla su luksuz namenjen isključivo posmatračima sa strane. Jednostavno, sile su to koje su suviše jake, iskonske i neumoljive da bi se tek tako maknule pred pretnjom kvalifikacije. O tome ima ponešto da nam kaže Rijusuke Hamaguči, što on i čini na ubedljiv način u svom novom filmu Evil Does Not Exist.

Zanimljiva je i nesvakidašnja polazna osnova za ovaj film. Naime, on isprva nije ni bio zamišljen kao dugometražni igrani film, već kao video-instalacija čija je svrha da vizuelno prati neoklasičnu muzičku kompoziciju Eiko Išibaši. Istini za volju, i sama kompozicija zvuči kao da je u najmanju ruku inspirisana neoklasičnom filmskom muzikom, od Filipa Glasa do Hauarda Šora, ali je Hamaguči snimajući materijal osetio potrebu da ispriča jednu celovitu filmsku priču.

Mesto radnje je planina nedaleko od Tokija, s varošicom u podnožju, selom prema vrhu i šumama, livadama i jezerima između njih, dok je vreme zimsko, sa snegom, ledom i zubatim suncem. Naš protagonista Tanaka (naturščik Hitoši Omika koji je, inače, sarađivao s Hamagučijem obavljajući organizacione poslove na The Wheel of Fortune and Fantasy) sa svojom kćerkicom Hanom (Rijo Nišikava) živi u planinskom selu jednostavnim i naizgled idiličnim životom sazdanim od samih rutina. Upoznajemo kako sistematično priprema drva za ogrev, režući prvo deblo motornom testerom, pa njegove panjeve cepajući sekirom na komade spremne da se ubace u peć, te kako zarađuje novac dopremajući izvorsku vodu restorančiću u podnožju za koju ćemo saznati da je ključni sastojak za njihove „soba“-rezance koji nisu isti kada se pripreme sa „česmovačom“. Tanaka, doduše, ima taj nezgodan običaj da zaboravi, odnosno da zakasni da pokupi Hanu iz škole, ali to nije strašno. Prvo, ona je odgovorna cura koja zna put do kuće, a drugo, on je tokom tog puta pešice može još nešto poučiti o prirodi, biljkama i životinjama, njihovim zapletenim odnosima i iskonskim reakcijama, te joj dati par vrlo upotrebljivih saveta kako se ponašati u kojoj situaciji.

Ta idila će se uskoro naći pod pretnjom koja dolazi spolja, a puške lovaca koje u daljini odzvanjaju se tu čine čak i kao manji problem. Naime, investitori su rešili da sagrade „glamping resort“ na planini i tako privuku turiste iz Tokija koji bi se za novac „izlagali prirodi“, ali u ograđenim i kontrolisanim uslovima. Zakazan je zbor meštana na koje investitor šalje muško-ženski dvojac iz unajmljene PR kompanije koja se nekada ranije bavila televizijskim talent-emisijama. Njih dvoje legitimne tehničke i koncepcijske zamerke celom projektu pokušavaju da poklope s njegovim muškim autoritetom da će on to preneti investitoru ili s njenim ženskim službenim izvinjavanjem, dok je jasno da investitor ne želi da menja planove, već da što brže završi posao koji se uglavnom finansira iz subvencija za post-pandemijsko oživljavanje privrede.

Nakon sastanka se fokus s Tanake menja na njih dvoje i čini se da oni, iako su iz grada, nisu stereotipno zlobni, arogantni i nadmeni, već da svoj posao obavljaju zato što moraju, premda ga se ponekad stide. Kada njihov predaju svoj raport, njihov šef iz toga zaključuje jedino da je Tanaka uticajna figura među meštanima, pa ga treba pridobiti na svoju stranu, laskati mu, podmititi ga pićem, cigaretama ili poslom nadzornika u kampu. To će već ići malo teže, budući da je Tanaka prilično neporočan i da nije uopšte pohlepan...

Evil Does Not Exist je jedan od onih filmova koji će frustrirati, zaprepastiti ili čak razjariti mnoge, što je efekat na koji reditelj verovatno računa. Nije ovo neka jednostavna parabola protiv kapitalizma, niti komad ekološke ili tradicionalističke propagande koji reklamira jednostavan život. Dok nam je za neke stvari odmah jasno zašto ih Hamaguči tako postavlja (primera radi, „masovka“ sa zborom meštana je njegov potpisni trik da pokaže ono čime se izdvaja od drugih reditelja – sposobnošću da bez previše objašnjenja metodično izloži problem i pritom postavi nekoliko dubinski profiliranih likova), neke druge, poput neprekinutih statičnih kadrova iz, čini se, nemotivisanih perspektiva ili „sečenja“ muzike na mestima gde se to ne očekuje, svakako su zbunjujuće. Glumačke i tehničke komponente filma su, naravno, na veoma visokom nivou svaka za sebe (prednjače kamera Jošija Kitagave i muzika od koje je film i potekao), tako da mi pre svega propitujemo Hamagučijeve autorske odluke.

Njegovo „filmsko vreme“ svojim se usporenim protokom sasvim približava „realnom“, što možemo percipirati kao dosadno i umrtvljujuće, posebno u kombinaciji s pažnjom koju Hamaguči posvećuje rutinama. Iako je Evil Does Not Exist sa svojih 105 minuta osetno kraći od formata u kojima Hamaguči voli da stvara (od dva i po sata za The Wheel of Fortune and Fantasy, preko skoro tri za Drive My Car, pa do preko pet za lirsku pesmu epskog opsega Happy Hour), ali nije ništa brži, već bi se po svom ritmu možda uklopio u druge filmove kao jedan od njihovih segmenata. Na sve to dolazi kraj koji će mnogima biti šokantan i čak delovati nepripremljeno, a koji će istovremeno ostaviti ono što smo percipirali kao glavne niti i teme radnje nezavršenim.

Film, međutim, treba pažljivo gledati i još pažljivije slušati šta Hamaguči kroz svoje likove poručuje. Na jednom mestu Tanaka na zboru kaže da sve što je uzvodno se po logici stvari sliva nizvodno. Upravo to treba imati u vidu s filmom koji na najinteresantniji mogući način primenjuje nauke Antona Pavloviča Čehova (čiju dramu, nimalo slučajno, postavlja protagonista Hamagučijevog prethodnog i obilato nagrađivanog filma Drive My Car), naročito onaj o puškama okačenim na zidu. Te su puške kod Hamagučija retko doslovne, mada čuju se i one, a često metaforičke, pa će i cepanje drva, i ranjeni jeleni, i sleđena jezera dobiti svoju šokantnu, a opet tako logičnu naplatu.

Zlo možda ne postoji, kao ni dobro, ali se surovost ne može poreći.