The Taste of Things / La passion de Dodin Bouffant

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Dok ostale svetske kuhinje uglavnom odišu potrebom i načinom da se ta potreba zadovolji (a potencijalni problem prevaziđe), francuska, pak, odiše intelektom, promišljanjem, filozofijom, obiljem i svojevrsnom dekadencijom. Ostale kuhinje uglavnom nastaju iz empirijskog iskustva i pragmatizma, a francuska po pravilu iz igre i dokolice. Čini se da Francuzi o kuhinji i hrani razmišljaju stalno, kod njih su kuvari zvezde poput sportista, nacionalni heroji poput vojskovođa i umetnici kojima su restorani galerije i muzeji. Možda nisu „opevani“ u poeziji, ali su svakako opisani u prozi, poput romana o životu i strasti gurmana Dodan-Bufona od strane pisca Marsela Rufa, rođenog Švajcarca i naturalizovanog Francuza, te po čuvenju takođe gurmana.

Njega je, na talasu uspona popularnosti filmova o kuhinji, kuvanju, hrani i našem odnosu do nje, za ekranizaciju izabrao vijetnamsko-francuski reditelj Tran An Hung, autor filmova kao što su The Scent of Green Papaya (1993), Cyclo (1995) i The Vertical Ray of Sun (2000). Ti filmovi su pripadala autorovoj ranoj, vijetnamskoj fazi, dok se u kasnijoj, internacionalnoj nije tako dobro snašao, lutajući od Amerike (I Come With the Rain, 2009), preko Japana (Norwegian Wood, 2010) do druge domovine Francuske (Eternité, 2015). Prvi rezultati njegovog najnovijeg filma, The Taste of Things su nagrada u Kanu za režiju i, iznenađujuće, francuska nacionalna nominacija za Oskara (imajući u vidu da mu je direktni rival bio film Anatomy of a Fall).

Tran otvara film – doručkom. Kuvarica Eženi (Žilijet Binoš) priprema omlet svom gazdi Dodanu (Benoa Mažimel), usput dajući instrukcije svojoj pomoćnici Violet (Galatea Beluži) koja ne zna da kuva, ali zna da sluša, te može da pomogne. Ovog puta uigrani trio, Dodan je profesionalni gurman i takođe kuvar za odabranu klijentelu svojih prijatelja i svetskih moćnika, tog dana ima i gošću u kuhinji: Violet je dovela svoju nećakinju Polin koja pokazuje interes, memoriju i istančana čula za kuhinju, zbog čega se Dodan i Eženi unapred raduju da su pronašli novu nadu francuske kuhinje. Taj dan im je unekoliko poseban jer Dodan gosti svoje prijatelje, pripadnike visokog društva, u svom dvorcu iz kojeg retko izlazi.

Sekvenca doručka, kuvanja u kojem su verbalna uputstva retka i precizna, a pokreti uvežbani i gotovo plesni i služenja ručka zauzima gotovo trećinu filma i na kraju biva prekinuta pozivom Dodanu, tom „Napoleonu kulinarike“, od strane „princa Evroazije“ da mu se pridruži na ručku sutradan. Taj poziv i sutrašnji ručak pokrenuće jedan od dva zapleta filma, onaj kulinarski. Naime, princ, njegove sluge i kuvari ponudili su poznatom gurmanu obilan i bogat, ali nestrukturiran i vulgaran obrok, a on razmišlja kako da ih posrami, ponizi, nauči i zadivi, pa smišlja da im posluži supu kao predjelo, a meso i povrće iz nje kao glavno jelo. Rizična strategija, ali može se isplatiti, uz Eženinu pomoć.

To nas dovodi do drugog zapleta, onog romantičnog između šefa i njemu direktno potčinjene kuvarice. Iako dolaze iz različitih klasa i sa različitih formacijskih pozicija, njihov odnos nije time obeležen. Oni zapravo provode zajedno veći deo dana, a ponekad i noći. Dodan stalno prosi Eženi, ali njoj trenutni aranžman više odgovara. Njen stav će se promeniti kada njih dvoje zađu u „jesenje godine“ svog života, ali „jesenje godine“ takođe imaju svoje specifične izazove...

Krenimo od nagrade za režiju u Kanu koja itekako ima smisla, budući da je Tran ovde izveo poprilično herojski poduhvat. The Taste of Things, naime, ne spada među one moderne kulinarske filmove koji pokušavaju da stvore tenziju tamo gde je nema ili da se „voze“ na njoj gde je ima, pa ovde neki trikovi poput oštrih montažnih rezova ne bi vršili posao. Naprotiv, ovo je meditacija, ali vrlo precizno koreografirana, dizajnirana, obučena, osvetljena i uslikana, a njen cilj je hedonizam, ekstaza ili, što da ne, orgazam.

Nažalost, koliko je film izuzetan u kuhinji, pa se još nekako i drži u salonu, na kraju prilično pada u „spavaćoj sobi“, odnosno na planu romanse između dvoje protagonista. Naprosto, priča o njima je toliko nerazrađena, nekako zamotana i neotpakovana da ju je teško ispričati, iako tu ima i ponešto svežih svežih uglova, tema i pozicija, posebno u kontekstu moralnih standarda koji su vladali u ono vreme. Iz nekog razloga, hemije na tom planu nema ni među glumcima (premda su pre dvadeset i nešto godina bili u vezi), sve ostaje upadljivo pristojno, nežno i po normama, a prosede je nekako najavljen signalima posejanim ranije. S time u vezi, čini se da ni promena naslova od festivalskog Pot au feu, što je francuski termin za bogatu supu od govedine, povrća i začina, u generički internacionalni ili vrlo konkretan francuski koji aludira na pogrešnu stvar – romantičnu strast – nije se pokazala kao pametna ideja.

Jer, budimo iskreni, The Taste of Things je zapravo porno-film s hranom umesto seksa. Kao što seks iz porno-filmova (verovatno) nećemo doživeti, bilo u plaćenom, bilo u vlastitom aranžmanu, tako ni ovakvu hranu verovatno nikada nećemo ni jesti, a skoro sigurno je nećemo ni skuvati. Pozitivno je, pak, to da će nas film, za razliku od većine drugih, naterati da osetimo nešto, pa makar to bila želja za dekadentno-ukusnim obrokom.